17. sep 2021.

Projektno sufinansiranje: Opstali su megafoni i oglasne table režima

Priča o medijskim konkursima i projektnom sufinansiranju umesto zaštite javnog interesa pretvorila se u praksi u samo jedan od načina isplaćivanja apanaže provladinim glasilima. Zbog toga je sve veći broj profesionalnih medija koji više i ne učestvuju na konkursima, a bez državne pomoći dobar deo slobodne medijske scene ili umnogome smanjuje produkciju ili prestaje sa radom.

U takvim uslovima sasvim se legitimno postavlja pitanje svrsishodnosti postojanja sistema projektnog sufinansiranja medijskih sadržaja od javnog interesa i to ne samo iz ugla profesionalnih medija već i samih građana.

Iz javnih sredstava se finansira stranačka infrastruktura, jednostrano informisanje, a veoma često i ogoljena propaganda. Argumenata za ukidanje sistema projektnog sufinansiranja ima napretek i o tome je pisano toliko puta da bi ponavljanje argumenata u prilog ovom stavu bilo samo gubljenje vremena. Ono što nam nedostaje je alternativni predlog, odnosno odgovor na pitanje čime zameniti medijske konkurse.

Za sada nema dobrog rešenja i toga su bili svesni u Radnoj grupi, pa se nova Medijska strategija u dobroj meri bavi problemom projektnog sufinansiranja i dopunama i izmenama zakonskih rešenja ne bi li se ovaj sistem učinio svrsishodnijim i delotvornijim kad je u pitanju zaštita javnog interesa. Skepsa prema regulaciji ovog važnog segmenta medijske scene Srbije je sasvim opravdana jer se toliko puta dokazalo da nije problem u medijskim zakonima već u njihovom sprovođenju.

Praksa je pokazala, ne samo na primeru Zakona o o javnom informisanja, već možda još i više i Zakona o elektronskim medijima i Zakona o javnim servisima da nema tog legislativnog rešenja koje naprednjačka vlast ne može da prilagodi svojim potrebama.

Sa takvim saznanjima novinarska udruženja su, međutim, ušla u ceo proces izrade Medijske strategije i Akcionog plana, rukovodeći se logikom da je bolje učestvovati u oblikovanju medijskog zakonodavstva, nego eventualnim bojkotom kompletnu proceduru prepustiti državi i GONGO udruženjima koja su bila spremna da uskoče i zamene pre svega članice Medijske koalicije.

Da budemo iskreni, i međunarodna zajednica je vršila snažan pritisak da se učestvuje u ovom procesu nadajući se da će sa novom Medijskom strategijom i izmenama postojećih zakona uspostaviti snažan mehanizam pritiska na vlast da se pridržava zakonskih rešenja i na taj način uticati na promene u medijskom sistemu.

Hoće li uspeti taj „hod kroz institucije“ videće se ubrzo, ali ono što je ključno pitanje je da li, uzimajući u obzir postojeću medijsku infrastrukturu, posebno u lokalnim sredinama, opustošenim dosadašnjom praksom i željom vlasti da se unište slobodni i profesionalni mediji, zakonske izmene mogu uopšte da imaju bilo kakvog efekta.

Medijska lokalna slika je toliko izmenjena u korist provladinih medija da bi se moglo s pravom postaviti pitanje – kome će biti dodeljivana sredstva čak iako konkursi budu sasvim legalni i u skladu sa zahtevima medijske zajednice.

Problem sa kojim se treba, zapravo, suočiti je činjenica da je u mnogim sredinama širom Srbije nestao medijski pluralizam i da sve redakcije koje su opstale predstavljaju, zapravo, megafon ili oglasnu tablu vlasti. U takvim gradovima i opštinama iluzorno je uopšte raspravljati o medijskim konkursima, bar kad je u pitanju pravo građana da budu objektivno informisani iz više izvora, jer je uređivačka politika medija koji još postoje jednostrana i ne ostavlja mogućnost da se čuje i drugačiji pristup. Mediji koji bi to omogućili u međuvremenu su prestali sa radom, ili samo fingiraju postojanje radeći po principu „one man show“.

Zbog takvog stanja, u ovom trenutku, čini se, potrebno je pre izmena zakonskih rešenja ili bar u isto vreme, sprovesti opsežno istraživanje o medijskom pluralizmu na lokalu koje će dati precizne odgovore o tome kako su građani u tim sredinama informisani, da li su im dostupne vesti iz različitih izvora, ili su izloženi jedino stranačkoj propagandi prorežimskih medija.

Rezultati ovakvog istraživanja bi mogli da daju mnoge odgovore o stanju medijskog pluralizma na lokalu ali bi i nametnuli pravce u kojima medijska zajednica treba da ide u bliskoj budućnosti Bilo bi jasnije to šta treba da menja država u zaštiti javnog interesa.

Neposredan uvid u medijsku realnost većine lokalnih zajednica pokazuje da je neophodno pre svega stvoriti preduslove za bilo kakve reforme u sferi medijskog zakonodavstva, pre svega u sistemu projektnog sufinansiranja.

Jedna od ideja koje se nameću je stvaranje neke vrste fonda za obnovu medijskog pluralizma. Radilo bi se o dodeli institucionalnih grantova onim medijima koji treba da održavaju balans kada je u pitanju informisanje.

Prevedeno na običan jezik, institucionalni grantovi zapravo znače jačanje kapaciteta pojedinih medija tako što im se pomaže u finansiranju svakodnevnih izdataka, od plata zaposlenih do sredstava za rad. Fond za obnovu pluralizma ne bi, dakle, bio direktno vezan za proizvodnju medijskih sadržaja već bi predstavljao direktnu pomoć opstanku i svakodnevnom funkcionisanju medija i to onih medija koji u lokalnoj sredini doprinose uspostavljanju pluralizma.

Postavlja se naravno pitanje ko bi odlučivao o dodeli institucionalnih grantova iz fonda za obnovu medijskog pluralizma. To je jedno od ključnih pitanja i na njemu treba pažljivo raditi kako se i ovaj fond ne bi pretvorio u još jedan kanal za „legalan“ protok novca do provladinih medija.

Upravo gore pomenuto istraživanje bi moglo da bude dodatan, obavezujući alat za rad fonda i zato je veoma važno da to istraživanje bude urađeno uz pomoć neke kredibilne međunarodne organizacije koju bi prihvatile i država i medijska zajednica.

Druga promena, ne manje važna, tiče se načina realizacije raspodele sredstava na republičkom i pokrajinskom nivou. Umesto dosadašnjeg sistema podele koja se zasnivala na vrsti medija, treba uvesti tematske konkurse. U dogovoru sa predstavnicima novinarskih i medijskih udruženja određivale bi se najvažnije teme iz društvenog, ekonomskog, političkog života. Ne samo da bi se ocenjivali projekti a ne redakcije, već bi se pomoglo rasvetljivanju ključnih tema sa više aspekata. Ova ideja se oslanja na dosadašnja iskustva konkursa koje je sprovodila kancelarija EU u Srbiji i njihova iskustva bi mogla biti dragocena.

I na kraju, dakle, generalni zaključak bi mogao da glasi: nema dobrog sistema projektnog sufinansiranja sadržaja od javnog interesa koji nije oslonjen na postojanje pluralne medijske scene. Pri ovakvom rasporedu snaga i inferiornom položaju slobodnih i profesionalnih medija, sve promene predviđene Medijskom strategijom i Akcionim planom gube smisao ukoliko se ova činjenica ne uvaži.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend