Tajno saopštenje za javnost: 60 strana zabave u produkciji RTS-a

Izjašnjenje javnog servisa, u kome nema potpisa generalnog direktora RTS-a Dragana Bujoševića, osim manipulacije ciframa i skoro komične mistifikacije producentskog posla ne sadrži ni jedan dokaz ni informaciju korisnu javnosti, a još apsurdnijim ga čini to što je RTS ovo svoje pisanije proglasio tajnom, iako ga je poslao jednom mediju da ga objavi. Tako je izjašnjenje RTS-a poslato Pištaljci na objavljivanje ostalo tajna čak i za predsednika Upravnog odbora Branislava Klanščeka, iako se veći deo izjašnjenja na 60 strana bavi upravo njegovim izjavama i obračunom sa njim, a ne dokumentima koje je objavila Pištaljka.

Da komični trenutak oko izjašnjenja bude što kompletniji potrudila se i služba za odnose sa javnošću RTS-a. Naime, preplašena ženska osoba koja je Pištaljku pozvala da bi najavila slanje „tajnog“ izjašnjenja uporno je odbijala da se predstavi urednicima Pištaljke, uz izgovor da „nije bitno ko zove“ pa je Pištaljka, pogotovo kad je pročitala tekst, bila u nedoumici da li je u pitanju neka šala. Međutim, šefica službe za odnose s javnošću RTS-a Duška Vučinić ubrzo je razvejala i poslednji tračak nade potvrdivši da je to ipak izjašnjenje RTS-a.

Iako vam nećemo uskratiti uživanje da se zabavite čitanjem „tajnog“ izjašnjenja, pozabavićemo se samo onim delovima ovog dopisa koja otkrivaju kako se rukovodstvo RTS-a i deo zaposlenih u njemu odnosi prema javnom interesu, javnom novcu i onima koji plaćaju taksu bez koje javnog servisa ne bi ni bilo.

U izjašnjenju pre svega nema ni slova objašnjenja zašto RTS do danas, čitavih mesec dana od kako je Pištaljka objavila do tada skrivana dokumenta o poslovanju javnog medijskog servisa, svojim gledaocima nije saopštio ovu informaciju koja se nalazi u svim udarnim vestima, koja je izazvala burne reakcije javnosti i dovela do istrage nadležnih organa. Umesto informacije o kojoj bruji cela zemlja, RTS je objavio samo par reakcija privatnih produkcija sa kojima radi i koje su predmet istrage.

U izjašnjenju se, dakle, ne mogu naći ni proračuni koji su navodno bili osnov za angažman spoljnih produkcija, ni informacije o poslovanju RTS-a, ni ugovori koje RTS sklapa a koje su proglasili poslovnim tajnama mimo svih zakona, nema nikakvih dokumenata ni dokaza. Samo par tabela u „Vordu“, sa paušalnim ciframa za koje se ne zna ni ko ih je pravio, ni na osnovu čega, a koje za ovu priliku treba da odglume proračune na koje se poziva RTS, a koji, prema tvrdnjama direktorke produkcije Biljane Carević iz zapisnika sa devete sednice Upravnog odbora, nikada nisu rađeni niti ih je iko ikada tražio.

Na šezdeset stranica prepunih diskvalifikacija, uvreda i neosnovanih optužbi, rukovodstvo javnog servisa uglavnom za sve svoje neuspehe krivi veći deo od 3.000 zaposlenih i angažovanih u RTS-u, koje proglašavaju nesposobnima i autorski nekreativnima.

Kolektivni ugovori i radna prava zaposlenih, prema tvrdnjama rukovodilaca RTS-a, omogućavaju nekreativnim i nesposobnim radnicima RTS-a da ispolje i svoju lenjost, jer oni neće da rade ni minut više od osam sati i prekidaju rad kada se snimaju neke važne scene, kako stoji u objašnjenju. Taj problem, kažu, privatne produkcije nemaju jer se kod njih radi 16 sati dnevno bez prestanka, niko se ne žali, pa čak ni radnici RTS-a koje te produkcije, u nedostatku sopstvenih zaposlenih, angažuju.

S druge strane, sve one koji se usude da pitaju kako to da RTS sa 3.000 ljudi, najboljom tehnikom i najboljim studijima u zemlji, nije u stanju da napravi ono što mogu privatne produkcije, neke i u vlasništvu zaposlenih na RTS-u, koje nemaju ništa od toga, dakle ni zaposlene, ni tehniku, ni studije, i koje sve to što nemaju ponekad iznajmljuju upravo od RTS-a, rukovodioci RTS-a optužuju da su neznalice, da nemaju pojma šta je pretprodukcija i postprodukcija i da ne razumeju ono što par stručnjaka u RTS-u jedino, izgleda, razume. U najmanju ruku takvi su zlonamerni, optužuju šefovi RTS-a.

Da podsetimo, Pištaljka je pre mesec dana objavila dokumentaciju koju je usvojio Upravni odbor RTS-a i zapisnik sa njihove sednice iz juna prošle godine, koje je rukovodstvo RTS-a pokušalo da sakrije. Podaci koje smo objavili odnose se na raspoređivanje novca koji građani Srbije plaćaju putem takse, a ne na zarade pojedinaca. Javni je interes da se zna na koji način se troši novac građana, i on je pretežniji od interesa privatnih produkcija koje žele da sakriju svoje poslovanje i interesa pojedinaca koji kriju svoje zarade. Iako u svom tekstu Pištaljka nije komentarisala podatke iz dokumentacije i svojim čitaocima je samo dala dodatne informacije o privatnim produkcijskim kućama i njihovim vlasnicima, što su zvanični podaci iz javnih registara, pojedini akteri su nas optuživali da smo izneli neistine iako je dokument koji smo objavili potvrđeno autentičan a cifre koje se u njemu pominju nisu cifre Pištaljke, već RTS-a.

Kada bi neko tvrdio da planirani i izvršeni budžeti koje je usvojio upravni odbor nisu tačni, to bi značilo da je neko počinio ozbiljno krivično delo falsifikujući izveštaje i budžete koje usvaja UO, i taj koji bi to tvrdio bi se kvalifikovao za svedoka tužilaštva u istrazi koja se vodi u RTS-u.

Međutim, uprkos buci koju stvaraju pojedinci akteri ovog velikog slučaja, niko od njih ne demantuje ništa. Pa ni finansijska direktorka RTS-a Dragana Janković koja je u svom izjašnjenju upravo potvrdila autentičnost dokumenata koje je Pištaljka objavila.

„Tabele budžeta koje su objavljene predstavljaju planirana finansijska sredstva u BRUTO iznosu, tj. neto iznos plaćanja uvećan za iznos PDV-a”, navodi se u izjašnjenju Programske jedinice Finansije i komercijala.

Ona dalje objašnjava da su emisije koje RTS samostalno proizvodi skuplje nego što je to navedeno u tabelama iz RTS-ovih dokumenata koje je Pištaljka objavila, jer su, kako kaže, tu prikazani samo primarni troškovi (pr. Slagalica – nagradni fond kviza, garderoba, korekcije scenografije, hemijsko čišćenje), ali ne i sekundarni (kran, studio, plate zaposlenih i dr.). Preko činjenice da ono što spada u sekundarne troškove, poput studija, plata zaposlenih  i tehnike, RTS ne mora da nabavlja kao što to moraju privatne produkcije koje te kapacitetet nemaju, ona prelazi bez objašnjenja. I direktorka finansija, baš kao i ostali koji su pozvani na izjašnjavanje, pribegavaju manipulaciji u kojoj poistovećuju ukupnu novčanu vrednost jedne emisije kada bi se nabavljalo sve što se koristi za njenu izradu od početka do kraja, kao da RTS ne poseduje ništa svoje, i to se meša sa stvarnim dodatnim troškovima te emisije u toj godini.

Naime, sekundarne troškove u koje spadaju, studio koji RTS poseduje i ne mora da iznajmljuje, tehnika koju takođe poseduje i ne mora dodatno da plaća, pa i plate angažovanih na emisiji, koje RTS plaća radili oni tu emisiju ili ne, dakle sve to zajedno sa primarnim troškovima, predstavlja ukupnu vrednost te emisije. Ali ono što je za RTS trošak po svakoj emisiji jesu samo ti primarni troškovi, i oni su, kako se vidi, daleko manji nego što bi iznosio trošak neke spoljne produkcije koja mora da plati i studio i tehniku i zaposlene, a i tekuće troškove.

Ova manipulacija se u celom izjašnjenju koristi kao dokaz za tvrdnju da je u produkciji RTS-a sve skuplje nego u spoljnoj privatnoj produkciji, pa iako takvi proračuni nikada nisu rađeni, neko se setio da ih pretoči u tabele koje bi trebalo da odigraju ulogu nepostojećih proračuna, a u kojima se, pozivajući se na tarifnik RTS-a koji nije dostupan na uvid javnosti, na primer, sabiraju dnevnice od 24 evra po danu za zaposlene koji već primaju platu. Slično je i sa tehnikom, koja se u pomenutim tabelama tarifira kao da se iznajmljuje prema pomenutom tarifniku iako tu tehniku RTS već poseduje. Onda se sve te stavke saberu i prikažu kao proračun koji treba da dokaže da je RTS-ova produkcija skuplja od privatnih. Obavezno se napomene da su cene uzete prema tržišnoj vrednosti, kao da privatne produkcije rade po nekoj drugoj. Iako su tabele koje stoje u izjašnjenju potpuno nerelevantne i nisu nikakav proračun niti poređenje troškova, iz njih se može saznati da bi RTS za snimanje kviza „Stigni me ako znaš“ budžetirao i psihologa sa 4.500 evra.

Od direktorke finansija smo saznali i da seriju „Pupin” producira produkcija „Atena” u vlasništvu urednice „Šarenice” Anete Ivanović, a ne njena druga firma „Blu baterflaj”, kako se navodi u Planu poslovanja javnog servisa za 2023. godinu. U izjašnjenju se navodi da je „Blu baterflaj” – čiji su računi inače u blokadi za više od 77 miliona dinara prema registru Narodne banke Srbije – u dokumentima RTS-a kao producent „Pupina“ pomenut „tehničkom greškom“ , iako se ova firma u blokadi kao producent ove serije navodi i na zvaničnom nalogu serije na Instagramu, kao i u intervjuima sa Anetom Ivanović.

Iz Programske jedinice za finansije navode i da je, prema poslednjem izveštaju nezavisnog revizora za 2021. godinu, RTS poslovao sa gubitkom od 239 miliona dinara.

U izjašnjenju RTS-a koje je dostavljeno Pištaljci, oglasila se i direktorka Produkcije Biljana Carević, čija se izjava nalazi i u zapisniku sa sednice UO koji je Pištaljka objavila. Carević je tada izjavila da „RTS apsolutno poseduje infrastrukturu za realizaciju svih navedenih projekata“, kao i da „od PJ Produkcija nije zahtevano da uradi analize isplativosti ili projekciju troškova za pomenute projekte“.

Međutim, sada se direktorka Carević, čini se, u izjašnjenju ograđuje od svoje prethodne izjave pa navodi da je potrebno pojašnjenje o kadrovskim kapacitetima „u cilju potpunog i pravilnog razumevanja” i izjavljuje da broj stalno zaposlenih u Programskoj jedinici Produkcija iznosi 671 zaposleni i 133 honorarno angažovana te da postoji deficit u njihovom broju, ali i u kvalitetu njihovih kreativnih sposobnosti.

„U pojedinim grupacijama PJ Produkcije, u kojoj su izvršioci čiji doprinos se tretira kao autorsko delo, među zaposlenima postoji deficit i u njihovom broju, i u kvalitetu kreativnih sposobnosti. Uz deficitaran broj kreativnih ljudi u programskim celinama, to su razlozi zbog kojih se programske potrebe zadovoljavaju obezbeđivanjem programskih sadržaja kroz spoljne i nezavisne produkcije, što je model prisutan i u ostalim evropskim javnim servisima”, navodi Carević.

Jedan od komičnijih delova, makar prema internom glasanju u redakciji Pištaljke, jeste izjašnjenje direktora programa Vladana Čkrkića. I on potvrđuje navode Pištaljke a onda detaljno opisuje kako su „koleginice iz finansija“ uspele da, kako kaže, „rekonstruišu“ cifru koja se nalazi u tabelama planiranih budžeta za seriju „Radio Mileva” za ovu i prošlu godinu koje je Upravni odbor usvojio, a Pištaljka objavila, kao da se prvi put susreću sa cifrom koju su, valjda, sami proračunali.

Tako direktor Čkrkić kaže: „Koleginice iz Finansija su uspele da rekonstruišu iznos od 4.630.764 evra koji je Pištaljka navela.

Kako one kažu, sabirani su sledeći iznosi:

Ostatak plaćanja 4. ciklusa (20 epizoda, čija ugovorena neto cena po epizodi iznosi 59.492,50 evra), na teret 2022. godine (509.820 bruto evra)

+ 30 epizoda 5. ciklusa (ugovorena neto cena po epizodi iznosi 55.487,64 evra)

‒ planirano je 1.980.000 evra u bruto iznosu na teret plaćanja u 2022. godini

+ planirana vrednost za 6. ciklus od 25 epizoda (2.140.944 bruto evra) na teret plaćanja u 2023. godini.

Koleginice su pronašle da su u pitanju ukupno 62 epizode serije „Radio Mileva“.

Neto iznos ovako sabranih suma iznosi 3.858.970 evra, što podeljeno na 62 epizode čini 62.241 evro po epizodi“.

U izjašnjenju Čkrkića potvrđuju se i podaci iz tajnih dokumenata i za druge serije, poput „Lako je Raletu”, čiju su drugu sezonu odobrili i za nju izdvojili novac u ovoj godini uprkos lošim reakcijama javnosti i kritike. Čkrkić, doduše, spočitava Pištaljci što nije navela broj epizoda iako Pištaljka taj podatak i ne poseduje. Ova primedba može da se tumači jedino kao pokušaj Čkrkića da se nedostatak kvaliteta u spomenutoj seriji pravda kvantitetom.

Čkrkić navodi i da firma „Fajerflaj” u vlasništvu Igora Žeželja, vlasnika „Adrija medija grupe” i Ivane Miković, bivše zamenice generalnog direktora RTS-a Dragana Bujoševića, ove godine prvi put za javni servis radi seriju – „Recept za ljubav”. Međutim, ono što nije rekao je da je „Fajerflaj“ izvršni producent serija „Tajkun” i „Pad”, koje se navode u njihovom programu za 2023. godinu gde se „Fajerflaj“ navodi kao izvršni producent, a da licencu za te serije ima „Telekom”. Pištaljka je pisala da je za ove tri serije za ovu godinu ukupno izdvojeno 2.388.660 evra.

Za seriju „Sveto kraljevstvo” Čkrkić navodi da navedeni iznos iz dokumenta koji je usvojio UO a objavila Pištaljka, 1.399.800 evra za ovu i prošlu godinu nije tačan, ne navodeći pritom tačan iznos, niti kako je moguće da suma koju je usvojio UO ne odgovara istini.

Najveći deo izjašnjenja glavnog i odgovornog urednika Kulturno-umetničkog programa Vladimira Kecmanovića i njegove zamenica Marije Berete predstavlja objašnjenje o produciranju serije „Pupin”. Pištaljka je objavila tekst „Firmi svoje urednice koja nema nijednog zaposlenog RTS daje milion i po evra za seriju” u kome se navodi da produkcija „Atena” u vlasništvu urednice „Šarenice” Anete Ivanović, nekadašnje saradnice Srđana Šapera, kojoj je UO u junu prošle godine odobrio produciranje serije „Pupin”, nema nijednog zaposlenog.

Aneta Ivanović, urednica jedne od najgledanijih emisija javnog servisa, nije zaposlena na RTS-u, već je na mestu urednika angažovana spolja, iako je Ivanović ranije izjavila da javni servis u potpunosti samostalno producira ovu emisiju.

Jedno od glavnih opravdanja za angažovanje spoljnih produkcija jeste komplikovana procedura javnih nabavki, ali se iz sledećih rečenica vidi da oni koji potežu taj argument ne poznaju dovoljno zakon koji im služi kao izgovor. „Po Zakonu bi u RTS-u za sve što je potrebno da se nabavi i kupi za seriju (scenografija, rekvizite, kostimi, šminka, materijal za specijalne efekte i sl.) morao da se raspiše tender. Ako nam je za neku scenu potreban buket cveća i tri krompira, ne možemo ih kupiti dok ne prođu kroz tendersku nabavku”, navodi se u izjašnjenju urednika i zamenika urednika Kulturno-umetničkog programa.

Oni koji se bave produkcijom i uređivanjem programa trebalo bi da znaju da se tenderi ne raspisuju za nabavke manje od milion dinara, pa ni za mnogo više od tri krompira  i buketa cveća.

Autori ovog dela izjašnjenja objasnili su nam još i da je angažovanje spoljnih produkcija efikasan način da javni servis, koji živi od takse razrezane građanima Srbije, izbegne plaćanje poreza. „A tu je i pitanje plaćanja poreza na autorske, izvođačke ugovore i ugovore o delu koji se sklapaju sa svim članovima proizvodne ekipe koji nisu autori ili izvođači. Npr. organizatorima, specijalistima scene, asistentima kamere, dekoraterima, fizičkim radnicima, koji su jako visoki (od 43% do 70%) i koje RTS kao javni servis mora da plaća, a izvršne produkcije ne moraju. Kao što sam prethodno naveo, izvršne produkcije angažuju članove ekipe preko preduzetničkih agencija u kojima porez u paušalnom mesečnom iznosu plaćaju sami preduzetnici, a ne izvršne produkcije. Angažovanje izvršnih produkcija je jeftinije, praktičnije i brzo se dobija krajnji produkt”, navodi Kulturno-umetnički program u izjašnjenju.

Ni oni ne demantuju cifre iz dokumenta Pištaljke, ali, možda i slučajno, mešaju planirane i potrošene iznose.

Glavna i odgovorna urednica Zabavnog programa Olivera Kovačević svoje izlaganje započinje oštrom kritikom Pištaljke jer je objavila skrivani zapisnik i time, kaže, narušila ugled RTS-a.

„Portal „Pištaljka“ je izneo podatke o poslovanju RTS-a s očiglednom namerom da zloupotrebom borbe protiv korupcije uruši ugled ove televizije. Podaci koji su izneti uglavnom su poluistine istrgnute iz konteksta, s mešavinom zlonamernosti i nestručnosti”, navodi Kovačević.

Posle svaljivanja krivice za urušavanje ugleda RTS-a na Pištaljku, Kovačević je prešla na optuživanje zaposlenih u RTS-u za angažovanje  spoljnih produkcija, jer RTS, ocenjuje, nema dovoljno kvalifikovanih ljudi među onih 3.000 zaposlenih, od kojih je u Zabavnoj redakciji zaposleno njih 19.

„Istina je da RTS može realizovati skoro svaku od tih emisija, čak i najkomplikovanije projekte, ali ne može sve da ih uradi i ne može da ih radi sve u isto vreme. Najčešći razlog za to je nedostatak kvalifikovanih ljudi za taj obim poslova”, navodi urednica Zabavnog programa.

Sličan razlog navodi Kovačević i za angažovanje voditelja javnog servisa od strane spoljnih produkcija. „Spoljne produkcije voditelje mogu angažovati na tržištu, što je redak slučaj jer su dobri voditelji već zaštitna lica drugih televizija ili su tamo zaposleni. Drugi način angažovanja voditelja je iz redova glumaca. Glumci, osim nekih izuzetaka, nisu obučeni za voditeljski posao i njihova se cena u poslednje 3-4 godine kretala od 1.000 do 2.500 evra po emisiji za projekte kao što su kvizovi ili šou-programi. U takvoj situaciji spoljna produkcija želi da angažuje neko lice s RTS-a”, navodi se u izjašnjenju urednice Kovačević.

Kovačević dalje objašnjava da takva praksa traje godinama i da je nije započelo sadašnje rukovodstvo RTS-a.

Upravo je Pištaljka u svojim tekstovima ukazivala na sličnost sa izveštajem Verice Barać i citirala izveštaj Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije iz 2011. godine kada je ukazivano na potencijalne sukobe interesa sa određenim firmama, ali takvu praksu ni sadašnje rukovodstvo nije prekinulo.

U nedostatku stvari koje bi demantovala, Kovačević poseže i za informacijama koje Pištaljka nije ni objavila, pa tako demantuje da je Jovan Memedović vlasnik produkcije „Monte video”, iako Pištaljka u svom tekstu Memedovića pominje samo kao voditelja emisija „Sasvim prirodno” i „Potera”. Kovačević u svom izjašnjenju takođe navodi da je Pištaljka tendenciozno navela i da je Milan Popović, inače zaposlen u RTS-u, autor emisije „Moja dedovina” koju producira firma „Serbika medija”. Da je Popović autor emisije je činjenica i ta informacija se nalazi na špici ove emisije.

Zabrinutost za reakcije spoljnih produkcija koju u svom izjašnjenju ispoljava RTS možda proizilazi i iz činjenice da se javni servis u ugovorima sa privatnim produkcijama obavezao na čuvanje poslovne tajne, iako kao korisnik javnog novca to ne bi smeo. Međutim, sada ih privatne produkcije optužuju za curenje informacija i traže odgovor na pitanje kako su te informacije dospele u javnost.

„Direktor spoljne produkcije „Top manifest“ izrazio je protest RTS-u jer je prekršen Član 11 ugovora koji garantuje tajnost i poverljivost”, kaže Kovačević koja izgleda ne shvata da je potpisivanje takvih ugovora u suprotnosti sa javnim interesom, pa i zakonom.

U izjašnjenju redakcije Zabavnog programa otkriva se i da RTS neke spoljne produkcije predstavlja kao nezavisne, iako one to nisu, pa tako za emisiju „Moja dedovina” navodi da je izabrana na konkursu za nezavisne produkcije 2021. godine i pored toga što na njihovom sajtu za tu godinu takav konkurs ne postoji. U nastavku se navodi i da je RTS izabrao Popovića za voditelja te emisije i da RTS aktivno učestvuje u odabiru njenih lokacija, tema i sadržaja, što ne bi trebalo da bude slučaj sa nezavisnim produkcijama koje rade po sistemu „ključ u ruke“ kao što je to produkcija „SAT“, na primer. Kad pominjemo produkciju emisije „SAT“, zanimljivo da su i oni pozvani da se izjasne, iako njih niko nije pominjao, a pogotovo ne Pištaljka.

Kako bi potkrepili svoje tvrdnje da bi pojedine emisije bile skuplje u produkciji javnog servisa nego u spoljnoj produkciji, iz Zabavne redakcije navode i cene iznajmljivanja tehnike koju RTS već poseduje.

Tako za kvizove „Stigni me ako znaš” i „Ja volim Srbiju” računaju čak i trošak za voditelje, direktore, organizatore, kostimografe i druge, koji bi prema tarifniku RTS-a iznosili po 24 evra po danu iako, za razliku od spoljnih produkcija koje te ljude moraju da angažuju, RTS te ljude već plaća jer su zaposleni na javnom servisu i za svoj posao dobijaju plate.

Ove računice kriju brojne zanimljivosti i tabele koje je teško prepričati, te preporučujemo čitaocima da ih pažljivo pogledaju na stranama 29-47.

I izjašnjenje u vezi sa emisijom „Sasvim prirodno“ Jovana Memedovića spada u one zabavnije, a na trenutke nas je navelo na sumnju da je se neko našalio sa svojim šefovima i da je celoj stvari sa izjašnjenjem prišao sa dozom ironije. U detaljnom opisu šta je sve potrebno da se snimi emisija „Sasvim prirodno“, objašnjava se zašto bi emisije koje rade „specijalizovane“ ekipe privatne produkcije bile mnogo skuplje da ih radi RTS u svojoj produkciji a kao ilustraciju navodi se situacija sa snimanja na Tari.

„Primera radi, prilikom snimanja emisije o medvedima na Tari, ekipa je 9 dana čekala da se medved pojavi na određenoj lokaciji. Vremenski uslovi, nepogode, kiše i slično otežavaju rad na terenu i povećavaju troškove emisije”, piše u izjašnjenju. Jovan Memedović je ranije na društvenim mrežama rekao da RTS za emisiju „Sasvim prirodno“ ne daje ništa osim „tri minuta reklamnog prostora“ koje produkcija prodaje sponzorima.

Iako izjašnjenje šefova RTS-a nije doprinelo boljem informisanju građana Srbije kako se i na šta troši njihov novac, zahvaljujući urednici Zabavnog programa Oliveri Kovačević koja je u svom delu navodila cene emisija na Hrvatskoj televiziji, oni danas znaju kako se troši novac građana – ali Hrvatske.

Posebno sporno izveštavanje Pištaljke je, smatra Kovačević, o emisiji „Jedan dobar dan“ za koju se već četiri godine izdvaja novac a koje nema do danas. Na strani 23. tajnog saopštenja za javnost RTS možete detaljno pročitati potresnu ispovest Olivere Kovačević, kako je godinama pripremana emisija koje nema, kako su s mukom smišljali rubrike, tražili adekvatan studio, formirali novinarske i voditeljske timove, uzimali ljude iz drugih redakcija, tražili mlade novinare, trošili samo nužno, ono što nisu potrošili preusmeravali na druge linije, doduše bez objašnjenja na koje, kako, i gde su sad te pare. Onda je, šmrc, naišla korona, srušila sve čemu su se radovali, onda se ispostavilo i da onaj studio što su renovirali nije adekvatan, pa su tražili drugi, pa nikako da nađu odgovarajući studio, veliki problemi su se isprečili, ali novac nisu trošili i novac je, kaže Kovačević, tu, u RTS-u. Ili je preusmeren na druge emisije ili je u budžetu RTS-a, objašnjava Kovačević stručno. Ne zna tačno gde, ali zna da ga niko nije stavio u privatne džepove. Kome bi, naopako, to palo na pamet!

Kovačević svoje izlaganje završava tvrdnjom da „navodi portala „Pištaljka“ i predsednika Upravnog odbora RTS-a nisu u funkciji otkrivanja bilo kakve istine, korupcije i nezakonitosti, niti skretanja pažnje građanima kako se njihov novac nenamenski troši, već su demonstracija na prvom mestu nestručnosti i neznanja, a onda zlonamernosti i, smem reći, ličnog animoziteta, u oba slučaja, kad je u pitanju urednica ovog programa”, slovi finale izglaganja urednice Kovačević.

„Sramotom za novinarstvo“, nazvao nas je i jedan od najskupljih dopisnika RTS-a Vladimir Banić, koji, kako ističe u svom izjašnjenju, pokriva Sloveniju i ceo svet i koji je u prošloj godini imao osam (i brojem 8) izveštaja i uključenja u program RTS-a i 23 „produžene priče“, a koga će građani Srbije ove godine platiti 60.000 evra (44.211 evra bruto plus troškovi, kako stoji u dokumentima RTS-a). Svesno pogrešno prezentujući podatke, Banić je optužio Pištaljku da objavljuje neistine, zato što smo preneli iz dokumenta RTS-a da pored 60.000 evra za dopisništvo u Ljubljani, RTS plaća i 587.900 evra Banićev dokumentarni serijal „Fantastična planeta“ rađen u produkciji njegove firme „Soul films“.

„Za serijal „Fantastična planeta“ je mojoj produkciji ‘Soul Films’ za izradu 21 pedesetominutne epizode odobreno 430.000 evra i 10 meseci kasnije aneksom, zbog skoka cena na svetskom nivou usled poskupljenja nafte i inflacije, još 50.000 evra ‒ što je ukupno 480.000 evra. Dakle, ne 587 900, kao što je navedeno”, navodi Banić.

Međutim, Banić, što mu ne služi na čast, izostavlja da kaže da su iznosi koje on pominje neto iznosi, a cifra koja se navodi u dokumentu RTS-a, i koju Pištaljka navodi, bruto iznos, dakle neto plus PDV, odnosno koliko građane to košta.

Ugovor sa Banićevom firmom u koji je Pištaljka imala uvid potvrđuje podatke iz dokumenta koji je Pištaljka objavila jer je cifra kojom Banić barata i manipuliše u neto iznosu i nije kompletna jer ne sadrži PDV koji mora da se plati i RTS ga plaća novcem građana.

Nećemo se baviti svim pojedinostima iz Banićevog izjašnjenja ali ćemo citirati jedan deo koji jasno oslikava razmere neodgovornosti ljudi koji troše javni novac. Banić kaže: „Kao dopisnik iz Slovenije, sam obavljam više delatnosti i tako menjam nekoliko radnika. Pored toga što radim novinarski posao, ja i snimam, montiram, vozim i obezbeđujem link sa mesta sa kojih se uključujem. Za sve to koristim sopstvenu opremu: kamere, bubice, svetla, stative, telefon za link i vozim sopstveni automobil. Oprema košta preko 10.000 evra, a automobil tri puta više. To ne naplaćujem posebno RTS-u. Radim kao dopisnik iz Slovenije, ali uz dogovor da tamo gde RTS nema dopisništva, pokrivam ceo svet.”

Pištaljka se, kao što smo više puta ponovili, nije bavila privatnim zaradama pojedinaca na RTS-u, već trošenjem javnog novca pa to koliko je Banić zaradio nije tema Pištaljke, ali jeste koliko Banić, ili neko drugi, košta one koji plaćaju pretplatu. Činjenica da se Banić i pojedinci sa RTS-a bave samo time koliko su zaradili jasno govori o tome sa koliko odgovornosti se odnose prema činjenici da su plaćeni javnim novcem. Smatramo da izostavljanje informacije da je reč o neto iznosima na koje se plaća porez nije stvar neznanja čak ni kod Banića, a ukoliko jeste, onda utoliko gore po RTS i građane Srbije koji ga plaćaju.

Umesto zaključka citiraćemo deo iz izjašnjenja RTS-a u kome nas nepotpisani autori ove kuće poučavaju: „Pištaljka ne bi trebalo da bude ni taraba, odnosno, zid neke zgrade po kojima može da se šara šta god nekom padne na pamet. Takođe, ona nije ni tabloid koji stvar rešava slanjem poruke tipa: Da li možete da komentarišete navode ovog ili onog čoveka? Obaveza Pištaljke je da sve podatke koje joj bilo ko dostavi ozbiljno prouči i ispita pre nego što ih objavi.“

Ove nepotpisane rečenice, ipak, ulivaju optimizam da ima nade za RTS. Sada makar znamo da znaju šta je novinarski posao.

Izjašnjenje Radio-televizije Srbije poslato Pištaljci (PDF)