Ako novinarke iz regiona uskoro ne progovore o svom položaju, to će postati problem svakog društva

„Informacije dobijaju tako što pružaju seksualne usluge sagovornicima” – samo je jedna od predrasuda o novinarkama na Zapadnom Balkanu koje su pomenute na današnjem vebinaru BIRN-a. Na glavno pitanje postavljeno tokom vebinara – kada će novinarke iz regiona progovoriti o svom položaju, poručeno je – kada budu bile spremne.

Balkanska istraživačka mreža (BIRN) orgnizovala je vebinar o pokretu #MeToo u novinarstvu, te o položaju novinarki u državama Zapadnog Balkana.

Novinarka Natalija Miletić kazala je da je pokret #MeToo u Srbiji započela Marija Lukić, čiju je priču o seksualnom zlostavljanju u Opštini Brus prenela novinarka Ivana Mastilović Jasnić.

Miletić je podsetila da su Mastilović Jasnić zbog pisanja o seksualnom nasilju više puta tužili optuženi za ove zločine, a samo je Miroslav Jeličić Jutka, nekadašnji predsednik Opštine Brus, koji je na kraju i osuđen na tri meseca zatvora, to učinio čak 38 puta.

„Doslovno je ova novinarka provela više vremena sudeći se s njim, nego on u zatvoru zbog krivičnog dela koje je počinio”, rekla je Miletić.

Na pitanje moderatorke Sofije Todorović, projektne menadžerke u BIRN-u, o položaju žena u redakcijama i uredništvima medija na Zapadnom Balkanu, Miletić je kazala da u srpskim mejnstrim medijima gotovo da i nema žena na uredničkim pozicijama.

„Srbiji ne nedostaju hrabre, pametne i sposobne novinarke koje bi mogle da budu na vodećim pozicijama, ali to ovde prosto nije slučaj. U tom kontekstu, glavni mediji su i dalje muški klubovi, dok je u nezavisnim medijima drugačije”, objasnila je ona.

Samo „lake“ teme

Novinarka i urednica medija K2.0 Dafina Halili rekla je da postoji problem „zasluženog poštovanja” novinarki na Kosovu. Naime, ona je ukazala na to da se političkim temama, korupcijom i sličnim „velikim“ temama tradicionalno bave muškarci i da se slabije uvažavaju teme koje biraju novinarke, poput ljudskih ili ženskih prava.

Da je slična situacija i u Albaniji potvrdila je novinarka i aktivistkinja Žaklin Lekatari iz Tirane.

„Novinarke se ovde bave više lajfstajl temama. Politikom se bavi samo nekoliko njih, što je neuporedivo sa brojem muškaraca koji izveštavaju o ovoj temi.”

Lekatari je dodala da u Albaniji postoje žene na rukovodećim pozicijama u medijima, ali da one ne istupaju javno i da im fali „feministički pristup” u radu, jer ne posvećuju dovoljno pažnje ženskim pravima.

Kao loše strane albanskih medija, ona je navela i nedostatak etičnosti pri pisanju naslova, sadržaja i biranju fotografija u vezi sa rodno zasnovanim nasiljem, ali i to što čak i velike medijske kuće često plasiraju dezinformacije.

Sve tri panelistkinje složile su se da ni na prostoru Srbije, Kosova i Albanije dosad nije bilo novinarki koje su istupile i progovorile o svom položaju.

Nešto drugačije stanje u Crnoj Gori prenela je novinarka Vijesti Jelena Jovanović, koja je podsetila da su novinarke tamošnje Atlas televizije svojevremeno prijavile direktora tog medija za seksualno nasilje.

Ipak, ona navodi da je to jedini slučaj, te da ne zna u kom se smeru razvio.

Jovanović je spomenula da se novinarke generalno plaše da progovore o svom položaju, ne samo o seksualnom nasilju nego i o malim platama, pretnjama, ucenama, uznemiravanjima…

Za „lepe novinarke” nema prostora

Kada je reč o predrasudama i uvredama, Jovanović je dodala da one najčešće dolaze u komentarima na društvenim mrežama i portalima, a da se lično najviše susretala s tim da novinarke dobijaju informacije pružajući sagovornicima seksualne usluge.

„Tokom života sam čula za tridesetak svojih ljubavnika, među kojima od mnogih nisam čak ni izjavu uzimala, a kamoli s njima bila u fizičkom kontaktu”, prepričala je Jovanović svoje iskustvo.

Fizički izgled i način oblačenja neretko su smetnje u radu novinarki, složile su se panelistkinje.

Lekatari je spomenula da se neke albanske novinarke svojevoljno predstavljaju „kao objekti”, jer su svesne da tako mogu lakše dobiti intervjue ili neke informacije.

Zaključak razgovora o tome bio je da je edukacija žena neophodna, jer je ovaj slučaj samo posledica naučenih obrazaca za ponašanje žena koje je nametnulo patrijarhalno društvo.

Pored toga, Lekatari je dodala i da albanski premijer često pokazuje svoje nasilničko i diskriminatorno ponašanje, pogotovo u slučaju jedne „jako lepe novinarke”, na čija pitanja ne želi da odgovara i kojoj uvek komentariše izgled, godine ili joj zabranjuje ulazak na konferencije.

Panelistkinje su se dotakle i komentara pristiglih tokom vebinara, te se osvrnule i na jedan o tome kako novinarke na Kosovu ne mogu da nose haljine kada rade sa predstavnicima policije, jer im se oni zbog toga „nameću”, što ometa saradnju medija i ove institucije.

Kao mehanizam za poboljšanje položaja novinarki, panelistkinje su složno naglasile da je najvažnija međusobna podrška. One su dodale da postoje neformalne organizacije koje se direktno bave problemima rodne ravnopravnosti, edukacijom i podrškom.

Na glavno pitanje vebinara kada će novinarke progovoriti o svom položaju, iznet je jasan odgovor: „Kada budu bile spremne.”

A ukoliko to ne bude uskoro, zaključilo se, to će biti problem celokupnog društva, zbog neuzimanja u obzir problema žena, velikog pritiska koji im se nameće, te nezastupljenosti rodne ravnopravnosti u medijima.