09. avg 2021.

Danica Vučenić: Nikad se nije lagalo kao danas

“Mi smo došli u situaciju da se ne govori o tome da li mediji rade slobodno, da li je neko više provaldin, a neko manje. Umesto toga, mi slušamo vlast koja nam govori kako su mediji u Srbiji slobodni, jer nijedan novinar nije ubijen za razliku od nekih država iz Evropske unije”, rekla je u intervjuu za “Novu” novinarka N1, Danica Vučenić.

Danica Vučenić (foto: Marko Risović / Slavko Ćuruvija fondacija)

Nedavno je objavljeno da će autorka brojnih kultnih emisija, Danica Vučenić, od septembra postati deo novinarske ekipe televizije N1. U razgovoru za dnevni list “Nova”, Vučenić opisuje zbog čega je svojevremeno napustila novinarsku profesiju, kao i zašto se vratila, kako ocenjuje stanje medija u Srbiji i koliko je ono uporedivo sa devedesetim godinama.

“Nikada se nije ovoliko lagalo i ja ne mogu da razumem ljude koji rade u propagandističkim medijima i koji se svako jutro bude i idu na posao da lažu”, rekla je ona.

Svojevremeno ste napustili medije. Zbog čega ste se vratili u novinarstvo?

Ja sam radila na Radio televiziji Vojvodine i to se dogodilo nedugo pošto su naprednjaci osvojili vlast u Vojvodini. Iako mene tamo niko nije pritiskao, očekivala sam da će uslediti određene sankcije posle gostovanja Olje Bećković u mojoj emisiji. Nakon toga emisiju su počeli da bojkotuju predstavnici vladajućih partija i zbog toga ona nije bila održiva na RTV. U pitanju je javni servis na kom nije moguće raditi emisiju u koju dolaze samo opozicioni predstavnici i analitičari. To se dogodilo neposredno pre nego što je usledila ona čistka na RTV-u. Nakon toga, ja sam godinu dana provela u jednoj farmaceutskoj kompaniji, ali sam istog sekunda znala, kad sam u nju ušla, da ću se vratiti u medije. Vratila sam se, jer smatram da čovek mora da živi u skladu sa sobom. Ovo je poziv koji sam ja odabrala i s kojim živim mnogo decenija i koji je deo mog života.

Kako biste danas opisali situaciju u medijima Srbije?

Ona je slična kao devedesetih godina. Čini mi se da je i malo gora nego tada.

Zbog čega?

Možda zato što smo imali manje godina, pa nam je sve lakše padalo (smeh). Danas sam prebrojala koliko je pisanih medija pod Vučićevom kontrolom, sem dnevnog lista “Danas” i “Nove”, svi ostali su na neki način kontrolisani, u potpunosti ili delimično. To su svi tabloidi, plus “Politika”, “Večernje novosti” i “Blic”. U vreme Miloševića, naročito posle ‘96. godine, kad je nastala Asocijalcija nezavisnih elektronskih medija, formirala su se lokalne radio stanice, lokalni pisani mediji, negde i lokalne televizije. Zahvaljujući tome, imali ste čitav jedan korpus profesionalnih medija koji su delovali nezavisno od vlasti. Tu je bila i televizija B92, dnevni list “Danas”, “Glas javnosti”, tadašnji “Blic”… Tabloidi su danas pendrek vlasti i imaju istu svrhu kao što je polcija imala za vreme Miloševića. Oni su sada batina režima kojom se zastrašuju ljudi koji drugačije misle. Većina medija je odlučila da se bavi propagandom, a ne novinarstvom.

Kako gledate na opravdanja predstavnika vlasti koji, kad govore o stanju u medijima, često prave paralele sa drugim evropskim zemljama, poput Malte i Slovačke i tvrde da je kod nas situacija dobra jer u njihovo vreme niko od novinara nije ubijen?

Kako nije ubijen? Pa u njihovo vreme je ubijen Slavko Ćuruvija. Ko je bio tad na vlasti? Ko je bio ministar informisanja? Moje kontrapitanje je suštinski i odgovor na to što ste me pitali. Mi smo došli u situaciju gde je argumentacija da nijedan novinar nije ubijen. Ne govori se o tome da mediji rade slobodno, da je neko više provladin, a neko manje. Umesto toga, mi slušamo vlast koja nam govori kako su mediji slobodni, jer nijedan novinar nije ubijen. Istraživačke novinare, koji su ubijeni u zemljama Evropske unije, nije ubila država, za razliku od Slavka Ćuruvije. Drugo, to su tamo incidenti, dok mi u našoj zemlji imamo nekoliko nerešenih ubistava novinara, od Dade Vujasinović do Milana Pantića. Pogledajte koliko imamo samo napada na novinare. Kad uđete u baze podataka UNS-a i NUNS-a, vi vidite kako se ti napadi samo umnožavaju. Prema tome, situacija nije uporediva, jer ni atmosfera nije ista u Srbiji u odnosu na neku zapadnu zemlju, članicu Evropske unije.

Često predstavnici vlasti nezavisne medije u Srbiji nazivaju tajkunskim, pa čak i izdajničkim. Šta je to – pretnja, uvreda, pritisak…? Kako vi to vidite?

To je i pretnja i pritisak. Ne znam da li mogu to da okarakterišem kao uvredu, jer ne znam šta predstavnici vlasti mogu da izjave, pa da uvrede nekog iz profesionalnog dela medija. Uvreda je to što mi živimo u atmosferi u kojoj se mediji tretiraju kao politički protivnici, neprijatelji države i u kojoj se kritičko mišljenje kvalifikuje kao plaćeničko i izdajničko… Može da me uvredi samo onaj koga uvažavam i čije mišljenje cenim, ali ne znam šta bih o samoj sebi mislila kad bi me pogađalo ono što dolazi, na primer, od Informera.

A mogu li mediji da se oštro polarizuju na one koji su za vlast i koji su protiv vlasti?

Ja to ne bih tako polarizovala. S jedne strane imate medije koji se bave propagandom, a s druge strane imate profesionalne medije. Oni koji se bave propagandom se ne bave novinarstvom i između njih postoji samo razlika u rečniku. Vlast pokušava da istrera novinarstvo iz ove zemlje, dok manji deo profesionalnih medija “zubima” pokušava da zadrži to novinarstvo kao profesiju. Mi imamo na delu “ostrakizam novinarstva” i zato ne mogu da podelim medije na one koji su provladini i koji su antivladini. Oni, za koje vi kažete da su provladini, funkcionišu kao partijski bilteni i to nije novinarstvo, već nešto drugo.

A kako tumačite pojavu velikog broja kablovskih kanala, koji nemaju tabloidni karakter, ali vešto izbegavaju i bilo kakvu kritiku režima?

To je neka vrsta albiija vlasti za ono što rade s druge strane u medijima sa nacionalnim frekvencijama i tabloidima. Mislim da se to oslanja na moju tezu da je u pitanju pokušaj da se protera novinarstvo iz Srbije, jer ćemo uskoro, kako je neko rekao, imati jednu televiziju po glavi stanovnika. U pitanju obesmišljavanje profesionalnih medija i pokušaj da se situacija u Srbiji predstavi boljom nego što jeste, a zapravo je sve zamazivanje očiju.

Neretko se nezavisni mediji nazivaju opozicionim, samo zato što su kritički nastrojeni prema potezima vlasti. Da li je to karakteristika samo ove vlasti ili ste se sa tim susretali i ranije?

Mi danas imamo istu terminologiju koja je korišećna i u vreme Miloševića, jer su delimično isti ljudi na vlasti. Međutim, tokom devedesetih godina se retko dešavalo da se targetiraju pojedinci u medijima, a pogotovo ne repotreri, izveštači, novinari koji nisu na čelu redakcije. Milošević i njegovi ljudi nisu po imenu prozivali novinare. Oni jesu prozivali ljude poput Verana Matića, koji je bio direktor i glavni i odgovorni urednik B92, ali im nije padalo na pamet da prozivaju nas novinare koji smo tamo radili. Mi se uopšte nismo pojavljivali u javnosti na taj način, a kamoli kao mete. Danas imate vlast koja izvuče poslednjeg repotera u nekom mediju i targetiraju ga samo zato što je izveštavao sa nekog skupa ili postavio pitanje koje se Vučićeviću nije dopalo. Nikada se nije ovoliko lagalo i ja ne mogu da razumem ljude koji rade u tim propagandističkim medijima i koji se svako jutro bude i idu na posao da lažu.

Već danima svedočimo svojevrsnoj histeriji zbog afere Belivuk. Kako vi ocenjujete ponašanje medija u proteklom periodu?

Iz perspektive vlasti, ovo gledam kao pokušaj kontrolisanja štete i u tom kontekstu posmatram i delovanje provladinih medija. Situacija je prilično ambivalentna. S jedne strane je sama vlast tvrdila da su njeni predstavnici sarađivali sa Belivukovom grupom, a onda pokušava da prebace u potpunosti odgovornost na opoziciju. Zaista ne znam kako oni misle da to uspešno učine. Drugo, sve je neprozirno što se tiče odnosa unutar vladajuće stranke i mi dobijamo informacije “na kašičicu” – ono što oni odluče da nam kažu, to nam i kažu. Da li je to tačno ili nije, to je neproverljivo. To vidite i po ovoj intrigi da li je FBI otključao Skaj komunikaciju ili nije, da li Nebojša Stefanović ima zaleđinu ili ne… Sve je potpuno neprozirno i mi ne znamo šta se dešava unutar tog vladajućeg korpusa u kontekstu priče oko organizovane kirminalne grupe Veljka Belivuka. Mi ne znamo šta se trenutno dešava, ni kakve to političke posledice ima iznutra.

Vlast se brani time da je reč o koljačima i ubicama i da zbog toga ne možemo verovati iskazima Belivuka i Miljkovića. Kako vam deluje ta odbrana? Možemo li verovati predsedniku i ostalim ljudima iz države?

Mi moramo da dobijemo odgovore na pitanja ko je od predstavnika vlasti sarađivao sa njima, ko je napravio grupu, kako je ta grupa funkcionisala sve ove godine i činila to što je činila, a da policija to nije znala. Moraju da odgovore da li je policija ranije znala za one snimke nasilja u kući u Ritopeku ili je to tek saznala kad su oni prikazani. Dužni su da odgovore na pitanja ko je odlučio i kad je odlučeno da se uhapsi ta grupa… Moraju Vulin i Vučić da daju odgovore na ta pitanja. Meni ovo sve liči na neki krizni menadžment. Nemojte da zaboravite da se nalazimo na sedam meseci pred održavanje izbora. Zamislite da živimo u nekoj od zemalja EU koje ste pomenuli i da se tamo desilo ovo što se kod nas dogodilo. Kako bi vladajuća stranka, sa takvim bagažom, izašla na te izbore i šta bi bila njena predizborna kampanja, odnosno ključna poruka? Mislim da bi u svakoj normalnoj zemlji u takvim situacijama pala vlada i bili raspisani parlamentarni izbori u najmanju ruku.

Kad biste imali priliku da uradite intervju sa predsednikom Vučićem, šta biste ga pitali?

U jednom intervjuu sa na to pitanje odgovorila da ga ništa ne bih pitala. Međutim, mislim da građani i građanke Srbije zalužuju mnoštvo odgovora od predsednika. Mislim da za njega postoji mali milion pitanja na koja bi morao da odgovori, imajući u vidu način na koji on vlada i kako se ophodi prema medijima, nisam sigurna da bi odgovorio i na jedno od tih brojnih pitanja. A i kad bi odgovorio, pitanje je da li bi rekao istinu.

A koliko je opasno kad predsednik laže? 

Naravno da je opasno kad vlast laže, jer tada nema nikakvog kriterijuma. Pogledajte u čemu živimo, atmosfera je kao pred rat u kome imate vladajuću stranku, s jedne strane i njenog zamišljenog neprijatelja, s druge strane. Ovde su ugaženi mediji, institucije, pravo na mišljenje, život, dostajnstvo… Srbija je primer da dno ne postoji.

Kakav epilog može da donese to predratno stanje?

Ja to pitam svoje sagovornike stalno i različita su mišljenja u kontekstu epiloga u Srbiji. Neko kaže da je vlast moguće smeniti na izborima, drugi se sa tim ne slažu. Ja mislim da u ovom trenutku niko ne može da vam da odgovor na to pitanje.

Može li u nečemu da doprinese dijalog vlasti i opozicije? Da li verujete da će vlast negde popustiti i gde?

Meni nije jasno da li mi ovim dijalozima, pošto ih ima, unapređujemo izborne uslove u odnosu na stanje koje je proizveo Vučić ili u odnosu na pravila koja postoje i koja su ustanovljena prethodno. Mi ne znamo koji će dogovor biti važniji – ovaj sa evroparlamentarcima ili ovaj drugi? U kontekstu te afere “Belivuk”, koju ste pomenuli, meni sad deluje da izbori mogu biti dovedeni u pitanje. U svakom slučaju, nisam sigurna da ovaj izborni dijalog ima nekog smisla.

Građani Srbije nemaju javni servis, iako ga svi plaćamo, bili direktno preko računa EPS-a, bilo preko budžetskih davanja. Šta mora da se promeni?

Ja se ne sećam da je javni servis u Srbiji ikada funkcionisao na pravi način. On je bio možda malo bolji, ali sad je postao u potpunosti propagandno sredstvo vladajuće stranke.

Da li postoji šansa da on ikad bude pravi javni servis?

Iz današnje perspektive bih rekla da ne verujem da to ikada može da se desi, ali suštinski pretpostavljam da bi to moglo da se dogodi kad vi i ja ne budemo više hodali ovom zemljom. Ne mislim da javni servis, naročito pod ovom vlašću, može da funkcioniše na način kako to zakon diktira. Posle deset godina, valjda je svima jasno da nema šanse da Vučićev režim dopusti funkcionisanje bilo kog medija, a kamoli javnog servisa koji ima veliku gledanost i pokrivenost

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend