Kako je slučaj ucenjivanja bivšeg fudbalera hranio tabloide i ponovo pokrenuo govor mržnje

Da ne objavi snimke odnosa, osumnjičena transrodna osoba tražila je navodno od V. S. 50.000 evra, a oštećeni je slučaj prijavio policiji. Međutim, fotografija iz zapisnika dospela na društvene mreže, čime je takođe prekršen niz zakonskih prava od strane službenih lica.

Od tog trenutka, određeni mediji u Srbiji još jednom su pokazali kako nesavesnim izveštavanjem, direktno i indirektno normalizuju govor mržnje, u ovom slučaju, stavljanjem akcenta na rodni identitet osobe koja je osumnjičena za ucenjivanje fudbalera. Konkretno, da je pisanje o članovima društva koji nisu cisrodni i heteroseksualni, gotovo uvek senzacionalistički.

Policija je po nalogu Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije pokrenula istragu kako je fotografija zapisnika o saslušanju dospela u javnost, ali ne pre nego što su izveštavanjem povređena prava svih učesnika u procesu – i oštećenog i osumljičene, kao i članova porodice V. S.

Pitanje rodnog identiteta je trn u oku desno orijentisanih u društvu, gde postoji niska tolerancija za pripadnike LGBT+ populacije, ali je i sam oštećeni V. S. u javnosti bio poznat po homofobnim stavovima.

Ova praksa da homofobi budu uhvaćeni u protivrečnosti nije izolovan slučaj, dešava se neretko i u drugim zemljama. Setimo se nedavnog slučaja da je mađarski političar Jožef Sajer, bliski Orbanov saradnik i veliki zagovarač homofobije, uhapšen na gej orgiji. Pitanje koje se nameće jeste – šta kod ljudi prouzrokuje dvostruke standarde u ponašanju. I zašto su pojedinci i mediji radi pre da šire mržnju, nego da pokažu razumevanje i toleranciju.

Psihološkinja Tatjana Prokić: Imperativ je ostati čovek

Tatjana Prokić kaže da, kao psihološkinja, često vidi kako u javnim raspravama brzo zaboravimo da iza svake priče stoji čovek, sa svojom unutrašnjom borbom i porodicom koja nije zaslužila da bude povređena. Napominje da smo, posebno kada neko ima porodicu, dužni da biramo reči pažljivije i da imamo više obzira kada su osude u pitanju.

„Postoji nešto važno što ljudi možda ne vide na prvi pogled: oni koji najglasnije osuđuju druge, ponekad to rade upravo zato što se bore sa sopstvenim strahovima ili nesigurnostima. Rigidni, tvrdi stavovi često nisu izraz snage, već odbrane. To ne znači da ih treba opravdavati, ali znači da umesto javnog linča treba da razmislimo zašto je to tako“, pojašnjava Prokić.

Zato veruje da kritika društva može i treba da postoji, ali bez ponižavanja.

„Postoji način da budemo jasni, a da ipak ne budemo okrutni. Deca i porodica ne treba da plaćaju cenu tuđeg moralnog komentarisanja. Empatija ne znači opravdati ono što nije ispravno, već ostati čovek dok govorimo o drugom čoveku“, ukazuje Prokić.

Goran Miletić: Javnost pokazala nezapamćen nivo transfobije

Goran Miletić, osnivač organizacije Balkans Forward Foundation, koja se zalaže za veću jednakost, dostojanstvo i jednake prilike na Balkanu, ovaj složeni slučaj, koji u sebi sadrži moralne, pravne i društvene aspekte, sagledava iz svih tih prizmi.

On uviđa da su dosadašnje reakcije javnosti pokazale nezapamćen nivo transfobije, kroz nipodaštavanje činjenice transrodnosti, obavezno navođenje onoga što piše u ličnoj karti i objavljivanje fotografija „pre intervencija“.

Druga tačka sporenja leži između prava javnosti da zna informacije, naročito kada se radi o političarima ili važnim javnim ličnostima čije delovanje utiče na javno mnjenje, i s druge strane, prava tih osoba na privatnost.

U ovom slučaju, Miletić smatra da javnost ima pravo da zna šta se dogodilo, naročito imajući u vidu da je reč o osobi koja je na društvenim mrežama često širila homofobne stavove.

„Slični slučajevi pojavljivali su se i pred Evropskim sudom za ljudska prava. Na primer, u slučaju protiv Nemačke, sud je presudio da javnost ima pravo da zna detalje o hapšenju glumca zbog droge, i to samo zato što je taj glumac često tumačio uloge policajaca i javno se zalagao protiv upotrebe droga. Dakle, javnost ima pravo da zna jedan deo informacija, dok objavljivanje snimaka i sličnog materijala predstavlja nepotrebno zadiranje u privatnost. Za ovakav stav postoje i presude Evropskog suda, poput slučaja manekenke Naomi Kembel, koja je tražila da se ne objavljuju fotografije na kojima ulazi u kliniku za odvikavanje od droge. Sud je presudio da javnost ima pravo da zna sve o tome, ali da su fotografije nepotrebne i ne služe nikakvoj dodatnoj svrsi“, pojašnjava Miletić.

Treća, i možda najzabrinjavajuća perspektiva, jeste da u Srbiji i dalje možete da ostanete bez posla, ili budete indirektno primorani da ga napustite, ako ne ispunjavate moralne norme većinskog, heteronormativnog društva.

„Posebno loš detalj iz cele priče, o kome se najmanje govori, jeste to što je Srbija društvo u kome možete ostati bez posla ili biti primorani da ga napustite samo zbog seksualne prakse ili afiniteta“, ističe Miletić.