25. dec 2020.

KRIK Savetu za štampu

Nedeljama unazad pratim događanja vezana za odluku Saveta za štampu prema kojoj je KRIK prekršio novinarski kodeks u delu koji se odnosi na novinarsku pažnju i objavljvanje odgovora po žalbi firme „Mineko“.

Iako je odluka Komisije za žalbe doneta jednoglasno, a britanska kompanija očekivano pozdravila odluku, do danas se nije okončala debata na ovu osetljivu temu.

Ovaj kompleksan slučaj nastavljen je ovonedeljnim saopštenjem KRIK-a, koji je odluku Saveta za štampu nazvao „opasnim presedanom“ ne mireći se sa odlukom i smatrajući je nepravednom.

Ova odluka Saveta za štampu me je zaokupila do te mere da sam se detaljno udubio u problematiku ove odluke, kao i odgovor KRIK-a. I moram da priznam da stičem utisak da je ovaj slučaj pokazao neophodnost postojanja stručne službe, a prevashodno pravnika unutar Saveta za štampu koji bi vodio računa da je ispoštovana procedura prilikom donošenja odluka u ovako složenim slučajevima. Znam da postoje finansijska ograničenja pošto se Savet za štampu mahom finansira iz donatorskih sredstava, ali mislim da bi se na taj način izbegla neprijatna pozicija u kojoj smo se našli.

Očito je da ni prisustvo sednici bivše predsednice Vrhovnog suda Vide Petrović Škero i sudije Vrhovnog kasacionog suda Snežane Andrejević, kao članica Komisije za žalbe, i njihovo iskustvo nisu bili dovoljni da premoste problem koji je nastao usled činjenice da članovima Komisije nije dostavljen kompletan materijal. Jasno je da komplikovana materija sa kojom su se članovi suočili nije bila u dovoljnoj meri razjašnjena na samoj sednici što ih nije sprečilo da donesu jednoglasnu odluku. Priznajem da ne razumem zašto u takvim okolnostima nastavak rasprave i odluka nisu pomerene za narednu sednicu umesto što se prelomilo preko kolena. Tako smo dobili odluku a da nije data prilika KRIK-u da do kraja iznese svoju odbranu.

Ovo pišem i zato što se sada nalazimo u pat poziciji. Jasno mi je da Komisija za žalbe Saveta za štampu nije sud koji omogućava usmenu raspravu i dvostepenost postupka. Upravo zbog toga bi u ovako senzitivnim slučajevima pristup Saveta za štampu morao da bude mnogo obazriviji.

Ovo pišem i zato što su ulozi veliki. Sve se preko noći okrenulo jer je KRIK proglašen krivim, a „Mineko“ nevinim. A neće biti da je baš tako, jer je načinjena šteta koja u najmanju ruku mislim da zaslužuje polemiku. Nakon više od deset godina postojanja Saveta za štampu i nesporno veoma značajne uloge ovog samoregulatornog tela, glasno razmišljam na koji način ubuduće treba postupati u slučaju odluka poput ove o KRIK-u i sličnim istraživačkim novinarskim poduhvatima. Znam da u iskrenim nastojanjima da dođu do istine i skrivenih podatka, novinari-istraživači često hodaju po ivici, kada se, i pored najveće pažnje, dogode nenamerni propusti koji budu povod za obraćanje Savetu za štampu. Ako ne bude dovoljno senzitivnosti, znanja, strpljenja i razumevanja članova komisije, proces se okončava „bumerang“ efektom u kojem upravo oni koji su predmet istrage takav propust zloupotrebljavaju u sopstvenu korist. I zbog toga mi uvek biva mnogo žao, jer se onda pažnja sa prave teme preusmerava ka odgovornosti onih koji imaju u vidu javni interes poput KRIK-a, Insajdera, CINS-a, BIRN-a ili VOICE-a.

Naslov vesti o prekršaju kodeksa u kojem su „KRIK, tabloidi i tri vranjska portala prekršili Kodeks“ pravi mi nelagodu, jer svi znamo da, iako je tako jednoglasno odlučila Komisija za žalbe, oni jednostavno ne mogu imati istovetni tretman – u vrednosnom smislu oni nisu uporediva niti istovetna kategorija. Verujem da su toga svesni i u Komisiji za žalbe Saveta za štampu, ali mislim da bi valjalo razmisliti kako jedna osuda (ili propust, kako to kvalifikuje KRIK) ovog samoregulatornog tela ne sme i ne treba da ima istu težinu za istraživačku redakciju i za medije koji bukvalno svakodnevno truju javni prostor. Nažalost, u ovakvoj postavci, KRIK će na osnovu samo jedne negativne odluke Saveta za štampu (koju se potrudio da argumentovano ospori) biti izjednačen sa njima i to će poslužiti kao municija za njihovo osporavanje od strane njihovih protivnika i kritičara, i potencijalnu diskvalifikaciju na konkursima za projektno sufinansiranje. To nije dobro jer svi znamo da govorimo o različitim vrednosnim sistemima u kojima bi možda trebalo razmisliti o modelu „finog balansiranja“ u kojem treba uvesti kategorizaciju prekršaja profesionalnog novinarskog kodeksa poput one u sportu koja je zasnovana na broju i težini prekršaja (npr. žuti i crveni karton u fudbalu ili pet ličnih grešaka u košarci).

Možda se ova simplifikacija nekome ne dopada i čini se veoma komplikovanom ali u ovom trenutku ne vidim način kako ubuduće možemo izbeći ovakve slučajeve u kojima će granične odluke nesvesno davati „vetar u leđa“ medijima koji se godinama ističu manipulativnim sadržajima i koji su stalna tema Komisije za žalbu Saveta za štampu.

Na taj način ćemo ohrabriti mlade novinarke i novinare da nastave da se bave istraživačkim temama zbog čega dobijaju nagrade poput poslednje koja nosi naziv „Marina Kovačev“ koju je prekjuče dobila Jovana Tomić iz CINS-a.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend