25. dec 2020.

Ispovest urednika RTS koji se pobunio protiv vlasti

Tijanić je bio violentna ličnost, posvećena samo očuvanju svog ega i debljanju novčanika, a pritom je bio u stanju da svim mogućim sredstvima, u čemu je bio vešt igrač, drži sve političke subjekte u strahu od svoje ličnosti. Sadašnji direktor nikoga ne drži u strahu.

Foto: Medija centar Beograd

Ovako analizira bivšeg i aktuelnog direktora Radio-televizije Srbije Bojan Bosiljčić, autor teksta “Odbijam da budem topovsko meso vlasti” koji je u prethodna dva dana izazvao buru u javnosti. U razgovoru za Nova.rs aktuelni urednik stranog programa u redakciji za kulturu RTS, pojašnjava svoje stavove i govori o stanju unutar zgrade u Aberdarevoj.

Koji je bio konkretan povod da napišete tekst “Odbijam da budem topovsko meso”? Šta je to što je “prelilo čašu”?

– Čaša naše sveopšte žuči se ne preliva zbog nekog znatnog dotoka; to je uvek pitanje kapi. Ja iskreno rečeno ne mogu da vam kažem kako je ta kap izgledala. Poslednji roman sam pisao recimo 20 godina, hodajući ulicama, živeći, ćuteći. Čekate da stvar sazri u vama. Tako je nastao i ovaj moj mali manifest slobodnog čoveka koji nikome ne želi da proda svoju slobodu.

Kome ste se obratili ovim tekstom?

– Očekujem da tekst odjekne u dušama što većeg broja ljudi koji na isti način cene svoju slobodu. Po reakcijama vidim da to jeste bilo tako. Svakako nisam želeo da se ovim tekstom probijem na portparolsko mesto bilo koje opozicione struje, niti da ikome preotimam primat u političkoj sferi. Tekst je nemenjen običnim ljudima čistog srca, onima koji su umeli da gledaju moje emisije „Razgolićenog grada“ u kojima sam opevao propast urbanog duha Beograda ’90-ih, i koji te moje emisije jesu doživeli kao svojevrsno zvono koje zvoni na buđenje nad onim što se tih godina dešavalo ovom Gradu.

Da li ima i kakve su reakcije u kući u kojoj radite? Šta vam kažu kolege, imate li njihovu podršku?

– RTS je veliki sistem od 2.700 ljudi koji su sada zbog epidemije prilično razbijeni kao kolektiv. Mi radimo od kuće, ko to može po prirodi posla, ostali ginu na radnim zadacima u studijima i za miks pultovima režijskih prostora. Ali među onima koji me uopšte poznaju da bi mogli išta da mi kažu, dosta je bilo takvih koji su reagovali izrazima zahvalnosti što sam eto zazvonio u to zvonce. I željom da taj moj tekst bude početak nečeg novog u našoj kući koju mi koji smo tu decenijama doživljavamo kao svoju, za razliku od kadrova koji u RTS dotiču u poslednjih petnaestak godina i od kojih mnogi RTS doživljavaju samo kao jednu od usputnih stanica na svom putu do zvezda ili tako već nečega. Mi drugi ne zaboravljamo vremena kada je RTS bio jedina televizija, na čijem smo programu svi odrastali i koji je deo naših nežnih uspomena na bolju prošlost koju smo proćerdali. Inače, interesantno je to što me je veliki broj onih koji su mi čestitali oslovio sa “čoveče“, zanimljiva konstatacija koja govori o današnjem doživljaju humanog, časnog koncepta danas i ovde. Izgleda da je u ovoj opštoj gužvi počelo da među nama ponestaje ljudi.

Da li ste imali ili imate pritiske na poslu?

– Pritiske, zanimljivo, nisam imao kada sam, recimo, u tom prvom “Razgolićenom gradu“, govorio otvoreno i neuvijeno o aktuelnoj kulturnoj klimi koju diktira vladajuća elita a koja je doprinela razaranju gradskog tkiva i mentaliteta Beograda. A to je bilo vreme koje smo tada a i danas smatrali diktaturom, sa vladarom koji je vodio ratove i produkovao inflaciju da bi finansirao te ratove. Po povratku na RTS 2015. godine, koji je usledio posle presude Vrhovnog kasacionog suda, nije bilo ničeg što potpada pod pojam pritisak.

Vi ste već debelo platili cenu kada ste dobili otkaz od direktora RTS Aleksandra Tiijanića nakon javno iznetog mišljenja o tretmanu kulture na RTS.

– U intervjuu TV Novostima te 2005, između ostalog izjavio sam da su na RTS-u “devojčice kojima je glavni adut pupak istrčale u udarne termine a da je kultura oterana u duboke noćne sate“. U tom trenutku sam bio Odgovorni urednik Redakcije za kulturu. Obratite pažnju na to „odgovorni“. Smatrao sam da takav urednik na Javnom servisu prvenstveno odgovara narodu i štiti njegov interes. Direktor je, međutim, mislio da odgovorni urednik prvenstveno treba da odgovara direktorovom egu. Posle svakakvih presuda i preinačavanja presuda i menjanja sudskog veća, Vrhovni kasacioni sud je posle 10 godina odlučio da je na javnom servisu ipak presudan interes naroda a ne direktorovog ega. Iako su danas, u vreme koje zovemo demokratija za razliku od one diktature, moje emisije u bunkeru a ja uređujem strani program iz kulture, u kome, je li tako, nema mesta mom autorskom peru, ne mislim da je išta tu bilo formalno, mada je takođe veliko pitanje da li je to što jesam dočekao zaista pravda, i da li to što se zove pravda uopšte postoji.

Kažete da su vam emisije sada u bunkeru na RTS. O čemu se radi?

– O drugom nastavku dokumentarnog serijala “Razgolićeni grad“. Zamislio sam da u novih 12 epizoda, zabeležim, na lirski način meni svojstven, privatizacijsku kalvariju Beograda, za razliku od one destruktivne iz ’90-ih. Prva emisija je, zakazana za mart 2016, po logici žurnalističkih prioriteta, bila posvećena tada i danas najaktuelnijoj temi u kontekstu Grada – Savskom amfiteatru na čijem tlu niče naselje nazvano Beograd na vodi. Odlukom višeg rukovodstva kuće odlučeno je, međutim, dan pred emitovanje, da toj emisiji ipak ne može da bude mesta u programskoj šemi. Zajedno sa još dve već završene emisije u tom serijalu, onom posvećenom Čuburi i njenim preizgrađenim ulicama i uništenim kafanama, kao i emisijom o našim tada još funkcionalnim dvema železničkim stanicama od kojih danas ona starija i lepša više ne radi, taj „Savski amfiteatar“ otpremljen je mojom rukom u dokumentaciju RTS-a koja se, kada emisije nisu emitovane a leže na tamošnjih minus 2 stepena Celzijusa, u žargonu zove „bunker“. Tamo su i danas. Na sigurnom.

Kakav je bio RTS kada je na njegovom čelu bio Aleksandar Tijanić, a kakav je sada kada je direktor Bujošević?

– Tijanić je bio violentna ličnost, posvećena samo očuvanju svog ega i debljanju novčanika, a pritom je bio u stanju da svim mogućim sredstvima, u čemu je bio vešt igrač, drži sve političke subjekte u strahu od svoje ličnosti. Sadašnji direktor nikoga ne drži u strahu.Konkurs za direktora RTS se raspisuje treći put. U čemu je problem da se izabere direktor?

– Niko to ne može sa sigurnošću da kaže, ali ja lično mislim da se radi o tome da aktuelni režim u Srbiji kao svoju prirodnu sredinu vidi haos i opštu nesigurnost svih u sve. Tako da i RTS, kao veliki i važan medij dostupan na celoj teritoriji Srbije, ne može da izbegne v.d. stanje njenog rukovodioca koje bi po toj zamisli trebalo da traje večno. Problem je u tome što se niko, od Upravnog odbora do generalnog direktora, ne odvažuje da se oseća slobodnim i da naprosto proglasi ono što stoji u zakonima, a mi imamo ne jedan nego čitav set medijskih zakona, po kojima je javni servis nezavisan od bilo čijeg uticaja i zbog čije je upravo nezavisnosti čitav taj set zakona i donošen. To bi bilo ono što se zove nezavisnost javnog servisa. Prvi korak ka tome je finansijska nezavisnost ka kojoj sada izgleda idemo, sem ako nam Vlada ne naturi, ponudom koja se ne može odbiti, obavezu da pare i dalje primamo.

Koliko je RTS javni servis a koliko partijska televizija?

– Radio-televizija Beograd a danas ono što se zove Radio-televizija Srbije je uvek bila u suštini partijska televizija. Ali u vremenima jednopartijskog sistema to je bilo sasvim normalno i, paradoksalno, uspevalo da iznedri mnogobrojne slučajeve uređivačke i autorske slobode koja je potom bila vidljiva na ekranu. Problem sa RTS-om danas je ne što je u priličnoj meri podređen željama stranke na vlasti nego što je danas ovde na sceni višepartijski sistem i vrlo konkretni zakoni koji obavezuju javni servis na balansirano izveštavanje njenog Informativnog programa. Na toj izbalansiranosti će još morati dosta da se radi, i u tome nikakva velika uteha za RTS ne može da bude to što je njen program danas ipak umereniji u odnosu na program iz devedesetih kada je bio školski primer govora mržnje. Sada je taj program primer prećutkivanja postojanja nekih aktera političke scene, čime aktuelni predsednik malo, malo, pa nije zadovoljan i ima primedbe i na te skromne znake slobodnog novinarstva na TV stanici koju on očigledno doživljava kao svoj portal.

Kako tumačite trenutnu situaciju u REM-u, ostavku jednog člana Saveta i problematičan izbor predsedavajućeg?

– Meni je kod trenutnog konkursa za Savet REM-a najinteresantnija kandidatura onog 24-godišnjeg momčića koji je imao smelosti da javnosti u nekom intervjuu objašnjava kako je on to podoban Savetu REM-a iako nikad nigde nije radio ali, eto, ima dobru volju. Ta kadrovska politika koja je stvorila adekvatno stanje uma kod potencijalnih kandidata je otelotvorenje nekadašnjih priredbi u Domu sindikata pod imenom „Amateri svome gradu“. Mada, ti amateri su igrali i pevali sjajno, svedočim vam to i kao tenor hora Ivo Lola Ribar iz tih vremena. A izbor najvatrenije braniteljke trenutnog vrhovnog režisera naših života koji je najavljen na samom sastanku, dakle mimo dnevnog reda, još je samo jedan pokazatelj da stranka na vlasti ne želi ljudski dogovor sa opozicijom, ma ko to bio, nego samo obračun sa neistomišljenicima, ma ko oni bili. Obračuni, bojim se, nikada ne mogu da donesu ništa dobro jednom društvu koje bi htelo da bude uređeno.

Biografija

Novinar i pisac Bojan Bosiljčić rođen je pre 63 godine u Beogradu, gde je studirao na Pravnom fakultetu. Pevao je u Horu “Ivo Lola Ribar” i u Beogradskim madrigalistima. Svira klasičnu gitaru. Za Televiziju Beograd je radio autorsku seriju od 12 epizoda “Razgolićeni grad” (scenario i režija), 1997-1998, kao i “Vrelina đavola u Beogradu”, “Čarls Bukovski” (scenario), dokumentarnu emisiju “Dušan” povodom ubistva malog Roma Dušana Jovanovića. Autor je i urednik serijala “Ex-Yu kult”, 2001-2002. Objavio je romane “Uzaludni”, “Đavolji kolosek”, “Salon mrtvih princeza”. Zbirku priča “Moraš me jednom opet ovde dovesti”, putopise “Pulske mažoretkinje ne gaze strojevi korak” i sabrane tekstove sa telvizije i iz magazina Metropolis “Poslednja stanica Beograd”. Pisao je za decu u Dečjem kulturnom centru Beograd i sedam godina bio dežuran urednik u agenciji Beta. Radi kao urednik u Redakciji za kulturu Radio-televizije Srbije, a ima svoju stolarsko-bravarsku radionicu u kojoj, kako kaže, za sebe i prijatelje pravi nameštaj i ostale korisne predmete i savija gvožđe bez zagrevanja.

– Kao konfuziju u kojoj stvaraoci gledaju kako da pronađu modus vivendi svog opstanka, ne kao ljudskih jedinki jer takav opstanak u našoj umetničkoj sredini odavno nije moguć, svi stvaraoci moraju da svaštare da bi preživeli, nego kao stvaralačkih bića koja moraju da nađu neki smisao. Jesen, i život bez smisla, kako bi to rekao Crnjanski. U toj potrazi stvaraoci prečesto posezaju za stvaranjem po svaku cenu, kao da se tim činom produkcije umetničkih dela išta dokazuje, a posebno činjenica da je neko stvaralac. Ne vidim da je Tolstoj bio manje pisac dok je sa svojim seljacima kosio livade po Jasnoj Poljani, nego dok je pisao Anu Karenjinu.

Šta novo stvarate? Šta ne odbijate u Novoj 2021. godini?

– Pošto nemam livade za košenje, a u duhu te Tolstojeve maksime da „umetnost počinje tek onda kada čovek izaziva ponovo u sebi neki osećaj koji je ranije sam osećao, pa ga izražava raznim spoljašnjim znacima s namerom da ga drugom preda“, ja trenutno u mojoj hobističkoj stolarsko-bravarskoj radionici savijam gvožđe i stružem neke stare daske. Daske sa dušom nađene u mulju Save i Dunava, podvrgavam ih svojoj volji koja baš od takvog materijala hoće da napravi neke utilitarne predmete. Marina Abramović bi od te potrage po novembarskom mulju velikih reka, pa od sušenja tih dasaka, pa od šmirglanja i najzad od njihovog kafkijanskog preobražaja u niski stočić napravila performans koji bi snimala i naplatila 300.000 dolara. Ja nisam, međutim, Marina. Ja sam samo Bojan Bosiljčić.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend