16. jan 2020.

Medijima nedostaje elementarna profesionalna i ljudska etika

Bezobzirno izveštavanje nekih medija o izrazito traumatskom iskustvu jednog deteta nije rezultat neznanja ili nesnađenosti, već nedostatak elementarne profesionalne i ljudske etike i empatije, ističe za Danas psihološkinja Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, objašnjavajući kakve sve posledice nosi senzacionalistički pristup medija u slučaju otete devojčice Monike Karimanović iz okoline Niša.

Ta beskrupuloznost, kako objašnjava, koja je u funkciji zarade, čest je i prepoznatljiv način pisanja zato što se ne sankcioniše. Štaviše, ovi mediji se nagrađuju sredstvima iz javnih izvora.

– Skandal, primitivizam, užas se normalizuju svakodnevnom proizvodnjom, što pomera granice i čini građane koji to čitaju i gledaju neosetljivim na ono što se nekada smatralo neprihvatljivim. U pozadini je politička manipulacija, a negativni efekat se preliva na sve sfere društvenog života, uključujući i pisanje o žrtvama nasilja i o deci – navodi naša sagovornica.

Kada je oteta devojčica pronađena, a naročito kada je nakon toga uhapšen i počinilac, mediji su pohitali da prikupe i objave što više detalja o samom činu nasilja, kršeći pritom zakone, novinarske kodekse, kao i pravo maloletne žrtve na dostojanstvo i privatnost.

Ono što bezobzirno medijsko ponašanje omogućava je „razoren profesionalni i institucionalni sistem“ u kome se ne primenjuju zakoni.

– Nezavisno od toga da li su informacije o ovom slučaju dobijene ili izmišljene, ovde je nekoliko profesionalnih sistema moralo da reaguje po automatizmu. Zdravstvena ustanova, Policijska uprava, Više javno tužilaštvo, odmah su morali da pokrenu postupke za utvrđivanje kako su fotografije i informacije o detetu došle u posed medija, odnosno da li ima osnove za disciplinsku odgovornost i zakonske postupke – ističe Ignjatović.

Prema tome, u beskrupuloznom medijskom izveštavanju direktno i indirektno učestvuju najviši nivoi vlasti, jer je „odgovornost za ovakvo stanje srazmerna moći i poziciji“.

Mada smatra da je pozitivno to što je Ministarstvo informisanja pokrenulo prekršajne postupke, dodaje da bi to morala da bude „dosledna reakcija, a ne incidentno ponašanje“, a isto se odnosi i na tužilaštvo.

Ono što je sada najvažnije, smatra Ignjatović, jeste da se obezbede uslovi za oporavak devojčice, u čemu važnu ulogu imaju ne samo roditelji nego i šire okruženje, ali i institucije. Kako objašnjava, iskustvo intenzivnog i produženog zlostavljanja predstavlja traumu sa brojnim posledicama po njeno fizičko i mentalno zdravlje.

– Takvo iskustvo stvara duboko nepoverenje prema ljudima, narušava doživljaj osnovne sigurnosti, dovodi do pojave izrazitog i dugotrajnog straha, stvara osećaj potpune bespomoćnosti, može da uslovi osećanje krivice, stida i druge negativne emocije. Ono ugrožava zdrave lične granice, osećaj celovitosti i mogućnost da se ima kontrola, da se iskažu i zastupaju vlastite potrebe, urušava samopoštovanje i samopouzdanje – navodi ona.

Za njen oporavak, ističe Ignjatović, neophodna je specijalizovana psihoterapijska podrška, koju „država mora da obezbedi, odmah“, kao i stručna podrška za njene roditelje. Takođe je potrebna podrška sredine, što uključuje širu porodicu, zajednicu u kojoj devojčica živi, posebno školu i njene vršnjake.

Neznanje i informacije koje šire tabloidi, naglašava ona, može naknadno da je traumatizuje i bitno da oteža njen oporavak.

– Roditelji treba da odbiju svaku komunikaciju sa medijima, a pravosudni organi da isključe javnost iz postupaka. Devojčica i njena porodica treba da dobiju pravnog zastupnika. Treba razmotriti da li ima pravne osnove za nadoknadu štete učinjene detetu i porodici pisanjem ovih tabloida, nezavisno od prekršajnih prijava koje su već pokrenute. Bilo bi dobro da su sudske odluke u vezi sa kaznama za medije, kao i za učinioca, srazmerne učinjenoj šteti, jer to stvara doživljaj pravičnosti i pravde, za čime žrtve imaju potrebu – smatra Ignjatović.

Kako se pristupa osobama sa traumatskim iskustvom

„Svaka žrtva nasilja reaguje na svoj način i nema ispravnog ili pogrešnog reagovanja“, napominje Tanja Ignjatović. U kontaktu sa preživelom, objašnjava ona, važno je dati joj do znanja da je svaka reakcija u redu, pitati je šta bi joj najviše pomoglo, dati joj do znanja da smo tu za njih, slušati, biti pažljiv sa postavljanjem pitanja, nikada ne pitati „zašto“, ne davati savete, ne preterivati sa pažnjom, poštovati potrebe, ne dodirivati telo bez dozvole. „Traumatsko iskustvo deluje i odloženo, pa neke situacije postaju okidači za intenzivnu emotivnu reakciju. To treba razumeti. Preživelima je potrebno vreme i bezbedan prostor za oporavak, a poštovanje njihove volje je važno da bi vratili kontrolu nad svojim životom“, kaže Ignjatović.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend