Nauka i mediji u epidemiji: Umemo li bolje od ovoga?

U tekućoj epidemiji dramatično je poraslo i učešće naučnika i medicinskih stručnjaka po masovnim medijima u našoj slabo prosvećenoj Republici. Zbog samorazumljivog interesovanja javnosti, uobičajeni medijski sagovornici danas su epidemiolozi, virusolozi, imunolozi, infektolozi, mikrobiolozi, pa i veseli dečji pulmolozi, sindikalno borbeni anesteziolozi, popularno tumačeći veterinari, te duboko konzervativni neurohirurzi.

Beli mantili su po naslovnim stranama i TV emisijama gotovo zamenili famozne političke analitičare i provladine marketinške stručnjake za sve i svašta uopšte, a za kafansku geopolitiku posebno. Slično je i sa onim buntovnije i kritički orijentisanim delom medicinske zajednice po nezavisnim i skupštinski prozvano antidržavnim medijima, raznim Presinzima i ostalim Utiscima nedelje.

Dakle, epidemija koronavirusa nuspojavno je lansirala i mnoge do sada relativno anonimne naučnike i stručnjake za javno zdravlje – pravo iz laboratorija kao kula od slonovače u one prave medijske zvezde u javnosti. Poput npr. sjajnog Entonija Faučija iz Sjedinjenih Država, a koji blistavo komunicira to neko zdravlje u globalno društvo.

Edukacija je neophodna i zato što će, bez dobrog objašnjenja zašto, svi propisi koji menjaju naš način života delovati osiono, nasumično i diktatorski. I proizvodiće kontraefekte, te urušiti već narušeno poverenje u donosioce odluka i nauku u celini

U Srbiji, osobe ili figure kao što su Predrag Kon, Zoran Radovanović, Mijomir Pelemiš, Darija Kisić Tepavčević, Srđa Janković, Rade Panić, Branislav Tiodorović, Dejan Žujović i drugi postaju svojevrsni influenseri, tagovi u vestima, gotovo deo pokućstva, ako ne i ravnopravni članovi naših sopstvenih domaćinstava posredstvom TV ekrana.

Zatim, i nemali deo javnosti mahnito prati aktuelne vesti iz spomenutih naučnih laboratorija po univerzitetima, naučnim institutima i farmaceutskim kompanijama.

Pitanja poput „Da li si čula do čega su došli nemački naučnici?“ ili „U kojoj je trenutno fazi testiranja vakcina sa Oksforda?“ više ne pripadaju naučnoj fantastici već društvenoj stvarnosti, odnosno realnoj ljudskoj drami.

Mnogi razboriti građani danas zaista željno iščekuju vakcinu, i jesu u aktivnoj potrazi za nekakvom naukom, znanjem, činjenicama, dokazima, logikom i argumentima u medijskim sadržajima koje će pročitati, pogledati ili viralno podeliti dalje po svojim društvenim mrežama.

Drugim rečima, nikada ranije štrebersko mućkanje epruvete ili cvikeraški pogled kroz mikroskop nisu bili toliko uzbudljivi, atraktivni i seksi.

Ali da li su to onda nauka i znanje i zaista (bili) ponovo na ceni tokom ove nakaradne, smrtonosne, karantinski distancirane i generalno odvratne 2020. godine?

I da li to masovni mediji nekakvoj nauci najzad daju prostor koji zaslužuje i koji joj i prirodno i društveno pripada? A koji nauka, uostalom, i jeste imala u nekim ranijim (pa i ne tako davnim) periodima naučnog i tehnološkog optimizma, sve sa letovima u kosmos koji se prenose uživo?

Ili to mediji danas možda nauku razblažuju, rastvaraju i mućkaju sa pseudonaukom i popularnim šarlatanima? U kom međuodnosu u katodnoj cevi one televizijske epruvete stoje – naučne teorije i teorije zavere?

Naučnici ili nauka?

U belosvetskim i ovdašnjim medijima, odistinski se mnogo učestalije pojavljuju i promovišu pojedini stručnjaci i konkretni naučnici, poput spomenutog Faučija ili Kona. Međutim, činjenica je da se i dalje nedovoljno promoviše nauka kao takva. To jest, tvrdimo da se nedovoljno reklamira jedan naučni pogled na svet, kao onaj definitivno ponajbolji način za rešavanje prirodnih problema i izazova, te društvenih nevolja i nedaća.

Po novinama i televizijama mi ne reklamiramo zaista jedan racionalizam, materijalizam i naturalizam umesto utešnog šarlatanstva, zaveraštva i nadrilekarstva.

Zapravo o stvarnosti i rizicima zaključujemo jedino na osnovu ličnih svetonazora. Ili procenjujemo čoveka, a ne činjenice ili dokaze koje iznose on ili ona. Jednostavno rečeno, zapitkujemo „Šta je danas rekao doktor Kon?“, a ne „Šta je danas rekla nauka?“

U tom smislu, nema u medijima u Republici Srbiji mnogo reči o tekućim naučnim eksperimentima i hipotezama, o trenutnom stanju dokaza ili o neverovatnim naučnim otkrićima povodom SARS-CoV-2 patogena, kao neprijatelja koji nas aktuelno razboljeva i epidemijski ubija.

Na primer, nema ni slova o evoluciji koronavirusa kao u, recimo, Gardijanu ili o zadivljujućoj trci za otkrićem vakcine kao u jednom Njujork tajmsu. A što su, uzgred, sve medijske priče koje su neuporedivo uzbudljivije od gotovo svake književnosti i filma, odnosno fikcije i Holivuda.

Umesto vešto ispričanih i krajnje realnih istraživačkih priča, a koje usput slave i naučnu metodologiju i logiku naučnog otkrića, mi se ovde radije zabavljamo jedino – neveštim izjavama ovog ili onog stručnjaka. I kojeg zatim procenjujemo isključivo na osnovu personalnih mu karakteristika, komunikacijskih veština, stepena harizme ili pak količine šminke i dubine dekoltea (u slučaju Kisić Tepavčević).

A zapravo o stvarnosti i rizicima zaključujemo jedino na osnovu ličnih svetonazora. Ili procenjujemo čoveka, a ne činjenice ili dokaze koje iznose on ili ona. Jednostavno rečeno, zapitkujemo „Šta je danas rekao doktor Kon?“, a ne „Šta je danas rekla nauka?“

Struka ili nauka?

U spomenutom smislu, u medijima u Republici Srbiji postoji i neobična fiksacija na reč ili pojam – struka. I sve to nauštrb starog, dobrog pojma – nauka. A virusologija, epidemiologija, imunologija, infektologija, mikrobiologija itd. pre svega su nauke, zar ne? Pa i ljudi iz tzv. stručnog dela Kriznog štaba mahom su i doktori nauka i/ili univerzitetski profesori.

Dakle, oni jesu lekari, ali su istovremeno i naučnici koji pišu i objavljuju nekakve naučne knjige i naučne radove. Zašto onda te naučnike tako komotno transformišemo u nekakve „stručnjake“? I nismo li se već previše puta opekli o famozne eksperte kao donosioce odluka, od G17+ do Lazara Krstića?

Struka je kao koncept vremenom i zaista postala medijski istrošena, izlizana, izraubovana, ofucana, otrcana i izgažena poput kvačila na automobilu iz uvoza. A što jeste i društveni i politički problem u ovoj pandemiji koronavirusa. Zašto onda „kažemo struka, a mislimo nauka“? I nije li to takođe refleksija jednog antinaučnog sentimenta u srpskoj javnosti? Hajde da onda Find „struka“ i Replace „nauka“ u rečima koje koristimo u medijima, baš kao u komandi na MS Wordu zloglasnog Bila Gejtsa? Naučni (a ne stručni) deo Kriznog štaba poručio je sledeće i to i to, nauka (a ne struka) sugerisala je da olabavimo sa susretima, naučnici (a ne stručnjaci) nas upozoravaju na slave i proslave, kijanja i kašljanja. Kul?

Vesti ili objašnjenje?

U raspojasanoj pandemiji dodatno zalivanoj neznanjem, odgovorni mediji bi građanima Republike Srbije, baš kao maloj i neukoj deci, morali da objasne i sledeće: zašto su to tačno neophodne razne propisane i posve nepopularne epidemiološke mere?

Kao i da ovo (u)čine atraktivno i klikabilno, ali i argumentovano i na osnovu naučnih dokaza. Da, novinari nisu naučnici ili lekari, a još manje pedagozi ili vaspitači. Ali zato jesu ljudi koji su vešti sa rečima i slikama.

Umesto vešto ispričanih istraživačkih priča, a koje usput slave i naučnu metodologiju i logiku naučnog otkrića, mi se radije zabavljamo neveštim izjavama ovog ili onog stručnjaka. I kojeg zatim procenjujemo isključivo na osnovu personalnih mu karakteristika

Otprilike kao što je to za mrsko nošenje maski, a vešto tumačeći naučne radove i intervjuišući nobelovce, objasnio Gardijan. Ili za socijalno distanciranje, sve sa fantastičnom i lako kapirajućom 3D simulacijom, objasnio Njujork tajms.

Ova edukacija je danas neophodna i zato što će, bez dobrog objašnjenja zašto, svi propisi koji menjaju naš dosadašnji način života nužno delovati nekako osiono, nasumično i diktatorski. I proizvodiće kontraefekte, te urušiti već uveliko narušeno poverenje u donosioce odluka. Ali urušiti i poverenje u nauku u celini, transformišući naučnike i lekare u jednu arogantnu ekipu koja nas maltretira bez dobrog razloga i zato što je tako u mogućnosti.

U medijima u Republici Srbiji, međutim, mi nemamo ovo preko potrebno objašnjenje zašto ili u duhu istinskog naučnog novinarstva. Umesto toga, imamo samo vesti ili puko izveštavanje o propisanim odlukama i naredbama nekakve mrske vlasti od danas do sutra. Nosite maske, perite ruke, prskajte asepsol, držite distancu, ne ližite kvake, i zatvorite kafanu!

Okej, a zašto? Pa, zato što je tako rekla struka! Medijsko izveštavanje ili prevaspitavanje građana ovakvim naredbodavnim tvrdnjama, bez pratećeg objašnjenja ili jednim antipedagoškim Zato što sam ja tako rekao!, jednostavno nije dovoljno, bar ne za one odrasle i relativno slobodoumne ljude.

Nauka u medijima, najzad?

Nauka će spasti svet, verovali mi toj nauci ili jok. I sve to uprkos romantičarskom i antinaučnom katastrofizmu po masovnim, a posebno društvenim medijima. Srećom i po Slavice i Milovane sa Tvitera, danas živimo u jednom visoko specijalizovanom i diferenciranom modernom društvu. A u njemu takvom je (iako skromno) plaćeni posao jedne krajnje subverzivne grupe ljudi – naučnika – da otkrivaju, pa i da razotkrivaju i perverzno razgolićuju kako to svet zaista izgleda, posve nezavisno od naših svetonazora, utešnih horoskopa i lepih želja. Kao i da pronalaze rešenja, te lekove i vakcine protiv koronavirusa usput. Biće to još jedna osveta štrebera u nizu, a sve na polzu čovečanstva.

Kao što smo u jednom trenutku prosvećenog vremena i prostora Modernosti bili ukapirali da nam u selu, a posebno gradu, nekako trebaju vatrogasci kao specijalisti koji stručno i na temelju znanja gase požar – otprilike isto je i sa naučnicima. Okej, oni možda nemaju seksi uniforme, vozila i šmrkove poput vatrogasaca, ali zato podjednako herojski spasavaju živote ljudi i kućnih ljubimaca. A u proteklih par decenija neki od njih i fotografišu crne rupe, sleću na komete, otkrivaju nove žive vrste i drevne umetnosti, sekvenciraju genome, sudaraju i cepaju atome na subatomske čestice. Rečima onog belosvetski najpoznatijeg novosadskog zeta, Sva naša nauka, u poređenju sa stvarnošću, jeste primitivna i detinjasta – ali je opet najdragocenija stvar koju posedujemo. Treba li epidemija da nas podseti na to? Ili možda mediji?

Zašto naučnike tako komotno transformišemo u nekakve „stručnjake“? I nismo li se već previše puta opekli o famozne eksperte kao donosioce odluka, od G17+ do Lazara Krstića?

Dakle, gde se dede medijska priča o veličanstvenim uspesima nauke i snazi naučnog metoda? Stotinu mu koronavirusa, efikasna i bezbedna vakcina otkrivena je za manje od godinu dana. Dok, sa izuzetkom tople, ljudske priče o bračnom paru naučnika kao deci turskih migranata u Nemačkoj, mediji radije drobe o nekakvoj plitkoj geopolitici vakcina, ako i otvoreno ne promovišu zatucane antivakcinaše i nacionalne zaveraše. A nauka je univerzalna, i nauka je kosmopolitska. Hm, možda nas baš zato toliko nervira i tišti? Jer mediji jesu refleksija društva u kojem živimo. I ti mediji naprosto ne funkcionišu u nekakvom društvenom vakuumu. I njihovi nacionalno frekventni urednici i vlasnici takođe su ljudi sačinjeni od krvi i mesa, te kože, kostiju i masti. Baš kao i od logičkih grešaka i ideoloških pristrasnosti prema antinaučnim vrednostima i pseudonaučnim tvrdnjama.

U epidemiji koja izdašno oduzima živote nas i naših bližnjih, krajnje je vreme za povratak one prave, odistinske, štreberske i oldskul nauke u medijski mejnstrim. I zato novinarski moramo bolje od ovoga sada.

Za iskreno divljenje su hrabri lekari, te medicinska braća i sestre u kovid-bolnicama i ostalim crvenim zonama. Ali, izveštavajmo i o odvažnim naučnicima koji se, takođe u kontaktu sa opakim patogenima, znoje i rmbače po svojim laboratorijama.

Objavljujmo reportaže o neverovatnim naučnim otkrićima i saznanjima o svetu oko nas.

Pišimo i snimajmo priloge o velikanima koji jesu na prvim linijama fronta u borbi između nauke i znanja protiv koronavirusa i mračnjačkog neznanja.

Batalimo priproste vesti, i ponudimo objašnjenja. U redu je crna hronika, ali gde je nestalo naučno novinarstvo? Manimo politiku i struku, i medijskoj publici otkrijmo nauku.