10. jan 2020.

Srbija, mediji i žrtve nasilja: Šta kažu zakoni

Ministarstvo kulture i informisanja Srbije je najavilo da će podneti prekršajne prijave protiv pojedinih medija zbog kršenja Zakona o javnom informisanju u slučaju izveštavanja o otmici maloletnice iz Niša.

Od nestanka dvanaestogodišnje devojčice 20. decembra i potrage, preko pronalaženja i hapšenja osumnjičenog za otmicu i silovanje, pa do njegovih navodnih izjava sa saslušanja na naslovnim stranama pojedinih tabloida i najave tužbi ministarstva – prošle su tri nedelje i mnogo objavljenih vesti.

„Mediji neretko grafički prikazuju nasilje kada izveštavaju o njemu, dajući sve detalje“, kaže za BBC na srpskom novinarka Tamara Skroza, članica Komisije za žalbe Saveta za štampu.

Ona navodi da, kada izveštavaju o nasilju, mediji ne smeju da daju detalje.

„Stavljaju se inicijali, ne objavljuje se fotografija žrtve i osumnjičenog, ne daje se slika kuće, ne pišu se imena roditelja, ne stavlja se ništa čime bi se otkrio identitet žrtve i osumnjičenog“, kaže Skroza.

Dragana Bjelica iz Udruženja novinara Srbije navodi da je bilo opravdano što se slučaj našao u središtu medijske pažnje, dok devojčica nije pronađena.

„U interesu istrage i javnosti je bilo da se o slučaju piše, kako bi se što pre došlo do njih“, kaže za BBC na srpskom Dragana Bjelica.

„Svako izveštavanje posle toga je kršenje profesionalnih normi i zakona“, dodaje Bjelica.

Mediji u Srbiji su mnogo puta kršili kodekse izveštavajući o zlostavljanju, pokazuju podaci Saveta za štampu.

Poslednji slučaj jedan je u nizu izveštavanja kojim se krše zakoni o javnom informisanju i medijima, o elektronskim medijima i Kodeks novinara Srbije zarad senzacije i stavljanja teme na naslovnu stranu, a sve pod parolom javnog interesa, objašnjava Bjelica.

Jedno od osnovnih dužnosti novinara je poštovanje dostojanstva žrtve, a naročito dece i u ovom slučaju je mnogo puta prekršeno, ocenjuju sagovornici BBC-ja na srpskom.

Koja se sve pravila krše kada se piše o zlostavljanju?

Način izveštavanja regulisan je Zakonom o javnom informisanju i medijimaZakonom o elektronskim medijima, pravilnicima Regulatornog tela za elektronske medije i Kodeksom novinara Srbije.

Ovi akti definišu i kada mediji i novinari krše pravila i treba da odgovaraju zbog toga.

Zakoni su jasni – ne sme se odavati identitet žrtve, ni osumnjičenog, ne sme se ugrožavati dostojanstvo, ne smeju se ugrožavati osnovna ljudska prava, a sve je na još višem nivou kada je o maloletnicima reč.

Nekada se dešava da mediji objave i informacije sa suđenja koje je zatvoreno za javnost.

„Postavlja se pitanje kako su mediji do tih informacija došli, ko im ih je dao“, kaže Bjelica.

„Objave obesmišljavaju suđenje i istragu koji moraju da budu tajni i da zaštite žrtvu. Sistem je obesmišljen, a država nije uspela da ovu devojčicu spasi medijskog čerečenja. Država je pala na ispitu“, dodaje ona.

Kada mediji izveštavaju o nasilju treba naročito da vode računa o tome da ni na koji način ne otkriju identite žrtave ni osumnjičenog, navodi Skroza.

U suprotnom – krše se mnoge odredbe zakona i kodeksa.

Institucije često ne znaju šta treba da daju medijima, a šta ne, pa novinari kada dobiju informacije koje nisu od javnog značaja treba da budu tampon zona i ne objavljuju ih, kaže Skroza.

U decembru 2019. su predstavljene i smernice za izveštavanje o nasilju prema ženama žrtvama nasilja

  • u medijskom izveštaju, dok je postupak u toku, ne treba otkrivati identitet preživele/žrtve i članova/članica njene porodice
  • u medijskom izveštaju, odgovornost za počinjeno nasilje ne treba prebacivati s nasilnika na preživelu/žrtvu
  • medijski izveštaj ne sme da sadrži informacije kojima bi se čin nasilja mogao opravdati spoljašnjim okolnostima ili ličnim osobinama nasilnika
  • medijski izveštaj ne sme da sadrži detalje čina nasilja/ubistva ili izjave sagovornika/sagovornica, koje su nerelevantne za čin
  • medijski izveštaj ne sme da sadrži senzacionalističke ili stereotipne izraze za nasilje, preživelu/žrtvu, nasilnika
  • medijski izveštaj ne sme da umanjuje, ismeva nasilje i ne bi trebalo da se u njemu iznosi neverovanje preživeloj/žrtvi
  • medijski izveštaj ne sme da sadrži detalje čina nasilja/ubistva ili izjave sagovornika/sagovornica, koje su nerelevantne za čin
  • medijski izveštaj ne bi trebalo da prate fotografije/video-zapisi, koji na neadekvatan i stereotipan način prikazuju nasilje, preživele/žrtve i nasilnike
  • medijski izveštaj bi trebalo jasno da ukazuje na to da je nasilje prema ženama društveni problem koji počiva na nejednakim odnosima moći između muškaraca i žena
  • medijski izveštaj trebalo bi da ispunjava i svoju edukativnu funkciju

Izvor: UNDP Srbija

Izveštavanje o deci

Kada je o malolenticima reč, u cilju zaštite slobodnog razvoja ličnosti maloletnika, posebno se mora voditi računa da sadržaj medija i način distribucije medija ne naškode moralnom, intelektualnom, emotivnom ili socijalnom razvoju maloletnika – jasan je Zakon o javnom informisanju i medijima.

Zakon je jasan i kada se radi o prikazivanju ili opisu scene nasilja reč i njima se ne sme se povrediti dostojanstvo žrtve nasilja.

„Objavljivanjem detalja zlostavljanja inspirišu se i druge sociopate da to rade. Do sada nije urađeno nijedno istraživanje, ali posle serije tekstova o nasilju, javlja se više nasilja“, kaže Skroza.

Osim medijskih zakona, objavljivanje ovakvih informacija često je u suprotnosti i sa Ustavom i Krivičnim zakonikom Srbije, a iformacijama o malolenticima krše si odredbe Konvencije o pravima deteta.

I Kodeks novinara Srbije – kao samoregulatorni akt – vrlo je jasan oko toga šta se sme, a šta ne sme.

Novinar je, po tom kodeksu, između ostalog dužan da poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece i žrtava zločina, da poštuje pravilo pretpostavke nevinosti, da poštuje privatnost, dostojanstvo i integritet ljudi o kojima piše.

Međutim, medijski natpisi gotovo svakodnevno su u suprotnosti sa tim.

„Ni u jednom tekstu o zlostavljanju bilo koje vrste koji su se zbog nekog prekršaja našli pred Savetom za štampu nije bila prekršena samo jedna stavka Kodeksa novinara Srbije, uvek se krše bar dve“, objašnjava Tamara Skroza.

Kodeks nije obavezujući pravni akt, ali Savet za štampu u skladu sa njim propisuje mere protiv medija i novinara koji ga krše.

„Najčešće se krši pravo na pretpostavku nevinosti“, ističe Skroza.

Ni Bjelica, ni Skroza nisu sigurne da će ovakve tužbe i eventualne kazne nešto promeniti.

„Ministarstvo je reagovalo i ranije, ali to nisu postupci koji utiču na dalje ponašanje medija“, kaže Bjelica.

„Situacija u medijima je u ovom trenutku bezizlazna. Potrebna nam je temeljna medijska reforma, ali trenutna politička klima tome ne ide u prilog“, kaže Skroza.

Za kršenje odredbi zakona predviđene su novčane kazne do milion dinara.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend