04. jun 2018.

Yugonostalghia (18)

Nakon što sam pročitao nekoliko pesnikovih odgovora na nekoliko pitanja novinarke Politikine kulturne rubrike shvatio sam, ne bez olakšanja, da mi čitanje pesnikovog intervjua neće isisati previše snage, jer sam taj intervju, samo pod drugim naslovima, pročitao, ako se ne varam, najmanje dvadeset puta, tako da sam već bio izgradio solidan odbrambeni mehanizam.

Veliki Politikini pesnici, kao i veliki Politikini naučnici, veliki Politikini filozofi, veliki Politikini glumci, veliki Politikini slikari i veliki Politikini ljudi iz svih drugih oblasti života, po ugovoru o delu su u obavezi da na svakih šest meseci daju Politici opširan intervju da bi zajedno s redakcijom Politike izvršili pritisak na javnost da ih javnost i u narednom šestomesečnu nastavi smatrati velikim pesnicima, naučnicima, itd. i da bi zlokobna Politikina mašinerija nesmetano produžila rad na gušenju poslednjih proplamsaja duha u Srbiji. Kamenje iz najrecentnijeg pesnikovog intervjua, nije mi to promaklo, od preteranog se preštampavanja u međuvremenu beše pretvorilo u sitne kamenčiće, a delimično i u prašinu, ali je stvar i dalje solidno funkcionisala, posao je i dalje cvetao. Po ko zna koji put sam u restoranu benzinske pumpe u Šimanovcima čitao pesnikovu recikliran priču o – citiram po sećanju – kamenju kao suštini našeg nacionalnog bića, o kamenju kao temelju naše istorijske svesti, postojanosti i čvrstine, o kamenju kao arhitipu našeg stamenog karaktera, o kamenju kao poslednjoj odbrani pred nasrtajima na naš kameni identitet, i o njemu, velikom pesniku, kao poslednjoj liniji odbrane našeg kamenja, koji se ni po cenu života neće odreći kamenja i koji će – tako je pisalo u intervjuu – radije do kraja svog do krajnjeg neukusa prolongiranog života jesti njegovo kamenje nego kranjske kobasice – napravljene, ako je verovati pesniku, od mlevenog ljudskog mesa – i krašku šunku, koje proizvode „bečki konjušari“, koji u niskosti svog konjušarstva ne prezaju ni od toga da u kranjske kobasice i šunku namenjene izvozu u Srbiju krišom stavljaju jake halucinogene droge.

Istom dinamikom, pomislih, dakle, na svakih šest meseci, Politika donosi opširne intervjue i s velikim narodnim istoričarem Pekmeščićem, u kojima Pekmeščić naširoko i nadugačko obrazlaže tezu da – ukoliko mi Srbi želimo da ostvarimo svoje nacionalne ciljeve, u stvari, ratne ciljeve Pekmeščićeve shizofrenije – moramo – i to što pre, istorija ne čeka – poginuti, svi do jednoga. Što će nam se, pomislih, pre ili kasnije i dogoditi. Takav cilj, smatra Pekmeščić, zavređuje svaku žrtvu. Pa i najveću. Zašto sam čitao te gluposti i zašto sada ovo čitam, pomislih, da bih odmah potom pomislio da ako već bez ikakve potrebe i prinude čitam Politiku, u stvari i ne zaslužujem ništa bolje.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend