25. maj 2018.

Yugonostalghia (9)

Možda ne bi trebalo da prestrogo sudim o tabloidima, pomislih razgledajući fotografije raskomadanih ljudskih tela, priložene uz reportaže o desetinama, možda i stotinama jučerašnjih saobraćajnih nesreća.

Beogradski tabloidi jesu dno srpskog novinarstva i jesu pouzdan znak skore propasti najpre Srbije, potom i Gutenbergove civilizacije, ali – pomislih potom – srpsko novinarstvo, kao i sve ostalo na ovom svetu, mora imati i dno i površinu; nikakve površine, zapravo, nema ako duboko ispod nje ne leži neko mračno, muljevito dno, pomislih na kraju.

O stanju novinarstva u jednoj državi, takođe pomislih, ne treba suditi na osnovu onoga što se zbiva na njegovom dnu, nego treba razmotriti stanje na površini, pa ako se pokaže – a pokazaće se, kako ćemo videti – da je površina tog novinarstva, u ovom slučaju srpskog, stostruko gora od dna, u tom slučaju treba s gnušanjem i prezirom govoriti o površini, a ne o dnu, koje u principu ne krije – niti može sakriti – da je dno. Prirodno je, pomislih, da dno bude mračno, muljevito, prepuno sedimenata, brodskih olupina, monstruoznih fluorescentnih stvorenja i leševa u različitim stadijumima raspadanja, ali je neprirodno da površina – to jest vrh – bude takav. Nije dobro kada leševi isplivaju na površinu, a pogotovo nije dobro kad počnu da vode glavnu reč. Veliki je problem ovoga sveta to što se razlika između površine i dna sve više gubi i što svet sve brže tone na sopstveno dno. Ali, pomislih potom, ovo je pali svet, šta je neobično u tome što pada sve niže, šta sam ja očekivao, a neprestano nešto očekujem, šta se, konačno, može očekivati od očekivanja jednog jugonostalgičar, dakle psihopate, to jest mene, pomislih na kraju.

Da bih potkrepio ta – nazovimo ih – razmatranja koja su mi privremeno skrenula pažnju s pometnje na benzinskoj pumpi, otišao sam do kase i kupio primerak Politike, najstarijeg, najsamohvalisavijeg i u žestokoj konkurenciji ubedljivo najbeskrupuloznijeg dnevnog lista na Balkanu, koji se već decenijama predstavlja kao vrh srpskog novinarstva, mada mislim da bih bio postupio pametnije da sam – uzimajući u obzir kratkoću decembarske obdanice, razdaljinu koju treba da pređem, moju kratkovidost i osujećenost za vožnju po mraku – nastavio put u Zagreb. Da sam nastavio put – što je svakako trebalo da učinim – izbegao bih mnoge neprijatnosti, ne mislim samo na neprijatnost listanja i površnog čitanja Politike, tobože najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, koji na sva zvona, kao da je to nešto čime se treba hvaliti, razglašava svoju starost i koji se javno ponosi svojom staračkom demencijom, svojom staračkom sklerotičnošću, svojom staračkom impotencijom, svojom staračkom zlobom i svojim staračkim ludilom.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend