29. jan 2015.

Zašto gotovo nikad nisam napisala tekst u koji verujem

Javljaju mi se tekstovi kao aveti prošlosti, piše posle 20 godina bavljenja novinarstvom Dragana Nikoletić u do koske ogoljenoj ispovesti: o sugestijama urednika, potčinjavanju gazdama, ublažavanju stavova, o autocenzuri i prikrivenom oblikovanju javnog mnjenja. Koliko je urednika i novinara spremno da prizna da su svoje karijere potrošili praveći slične kompromise?

Saldo moje novinarske karijere prilično je jadan, s obzirom na to da sam i nakon 20 godina honorarac. Subjektivno, ne bih je ni za čiju menjala (osim, možda, za karijeru Gorana Milića), toliko je bila raznovrsna i puna užitaka.

Pa ipak, posle svega, mogu reći da ja ne stojim 100 odsto ni iza jednog svog teksta. Sad, da l’ su krivi urednici, politika lista, prazan buđelar ili ja sama?

Pokušaću da se setim, od slučaja do slučaja.

Ni sad ne garantujem da ću biti skroz poštena, jer i novinar/ka mora da jede. Zato ću izbeći imena onih sa kojima bih još da sarađujem, a navešću otpisane – svojom voljom, njihovom odlukom ili surovim sticajem prilika.

Ublažavala sam, po nalogu urednice, kritike upućene Exitu, jer je NIS, kao jedan od pokrovitelja festivala, ili finansijski podržavao Ekonomist ili bio važan zakupac oglasnog prostora

Ovo neće naneti štetu suštini: bitan je princip, sve ostalo su nijanse.

Gotovo nikad nije bilo reči o pravoj cenzuri, onoj koja podrazumeva direktnu zabranu, pošto iole inteligentan novinar može da nasluti šta prolazi u njegovom mediju. Više se radilo o preporukama, o sugestiji konteksta za koji se zalažu date novine u tom trenutku.

Recimo, već u Politici, konkretno – u Beogradskoj hronici, u kojoj sam počela, i gde se zagovarao „old school“ metod prisustva obe strane priče, uvek se pronalazio način da jedna strana ispadne vidljivija. Tu sam već izučila kako da neke stvari prećutim, da bi druge delovale glasnije. Najkonkretnije moguće, kad smo koleginica i ja pisale seriju tekstova o energetskim pićima, novitetu na tadašnjem domaćem tržištu, javnosti je trebalo servirati skepsu. Jer su ta pića, navodno, bila nerazdvojna od takođe nove droge „ekstazi“.

Tada nisam ulazila u to da li je ovo bilo zbog moralnih načela mog urednika ili zbog reputacije lista, ali znam da nisam plasirala informaciju koja me je impresionirala. Reči jednog doktora da „ova opasna droga“ izaziva „poplavu ljubavi prema celom svetu“.

Ni sad neću da razmatram tamnu stranu „eksera“, ne samo što to nije tema već i zato što sam se tad o njih ogrešila, као i o sopstveni osećaj za bitno i nebitno.

Operska kuća i druge pasije gđe Madlene imale su da se hvale, ali u daleko manjoj meri i sa mnogo više ukusa nego, recimo, Telenor u kompanijskom glasilu Kontakt. Pristup je stvarao grčeve u stomaku i utisak da nisam novinarka, već PR

Mnogo, mnogo kasnije, u jednom (pokojnom) mesečniku, dobila sam zadatak da ispričam pohvalnu priču o marihuani, što se u tom trenutku nije poklapalo sa mojim uverenjem, ali jeste sa nekom komandom „iznad“. Već sam dobro znala kako da izbegnem „nepodobne“ sagovornike a da ipak kažem „istinu“. Deluje nebitno, jer većinu ne zanimaju ovi psihoaktivanti kao što ih interesuju školstvo, zdravstvo, sudovi, ali je dobar primer kako se oblikuje javno mnjenje.

Nešto mi je smrdelo da vlast priprema po marihuanu liberalniju politiku, odnosno teren među biračima-intelektualcima, što je bila i ciljna grupa tog mesečnika. I eto ti, nedugo posle, Slavice Đukić Dejanović i njenog predloga da se marihuana legalizuje u medicinske svrhe. Slučajnost ili ne?

Sa tekstom o prosperitetnom Kragujevcu nakon dolaska Fijata nisam bila toliko spretna. Nisam našla dovoljno argumenata za zadatu tezu, ma koliko silila, natezala i razvlačila na šlajfne ono malo dobrog za Kragujevac. Tekst je prošao jer je bio naručen.

Istini za volju, glavni urednik tog lista bio je jedini koji je podigao kredit da bi isplatio saradnike. Kad se to istrošilo, morao je nekako da se snađe, što objašnjava navedene uređivačke smernice. Činjenica da se magazin ipak ugasio govori da su i novi izvori brzo presahli.

U vreme jednog od tri Reportera u kojima sam radila, pokrenulo se pitanje gej brakova. Osetljivo, a povereno takoreći početnici. Glodur (glavni i odgovorni) stoga je pitao nadležnog urednika kakav stav sam zauzela (tada je uveliko lični ugao bio na ceni). Laknulo mu je, kako sam obaveštena, kad je čuo da sam počela citatom iz Svetog pisma.

Povezane priče

Izvesnog usmeravanja bilo je i kad je za jedan cenjeni list trebalo da pišem o ekumenizaciji crkava. To je, prema mišljenju uredništva, bilo pozitivno u ekspanziji nacionalizma, pa sam prećutala kakva se sve koristoljubiva gamad pod ovim skutom skuplja.

U mnogim glasilima je danas preporučljiva „pljuvačina“, a to za E-novine važi od početka. Budući da sam, kao i uvek, okrenuta trivijalnostima, gazila sam „sitne ribe“, tj. običan narod, poput organizatora takmičenja u krajinskim ojhalicama na periferiji Novog Sada. Nije mi to služilo na čast, pa sam ipak nastavila praksu po raznim tabloidima. Nadrljao je jedan umno poremećeni čovek zbog čije se nevažeće lične karte u tom zabitom selu po treći put ponavljalo glasanje, za šta sam dobila packe čitalaca, a komplimente urednika.

Podsmehnula sam se i vlasnicima impozantnih kapela na Mokroluškom groblju, pa sam onda satima plakala, post festum shvatajući da sam im možda nanela duševni bol. Urednica me je utešila opaskom da je tekst duhovit

Podsmehnula sam se i vlasnicima impozantnih kapela na Mokroluškom groblju, pa sam onda satima plakala, post festum shvatajući da sam im možda nanela duševni bol. Urednica me je utešila opaskom da je tekst duhovit.

Bilo je i drugih, ali mi se ovi slučajevi dan-danas javljaju kao aveti prošlosti. Jedno pitanje je kasnije sazrelo – šta li se ili ko žele(l)o sakriti disperzivnom kritikom?

Vrsta cenzure je i kad na stranama iz kulture ne nalazite ništa osim najava događaja, i to što se na njima forsiraju isti, već dovoljno poznati likovi. Okoštali u svojim foteljama, u glavnim ulogama, ovenčani nagradama, sa jednim te istim izjavama bez prave veze sa svakodnevicom. Iz nekog razloga, niko u ovoj sferi ne talasa još od doba Evrope, gde se čeprkalo po svemu. Osim po Madlenijanumu i drugim Cepterovim investicijama u kulturu, od kad je on kupio magazin.

Operska kuća i druge pasije gđe Madlene imale su da se hvale, ali u daleko manjoj meri i sa mnogo više ukusa nego, recimo, Telenor u kompanijskom glasilu Kontakt. Pristup je stvarao grčeve u stomaku i utisak da nisam novinarka, već PR.

Pare i mediji su u neodvojivoj sprezi i razume se da parodršci imaju svojih prohteva. I da očekuju da budu ispunjeni, jer „ako ti nećeš, ima ko hoće“. Stoga sam ublažavala, po nalogu urednice, kritike upućene Exitu, jer je NIS, kao jedan od pokrovitelja manifestacije, ili finansijski podržavao Ekonomist ili bio važan zakupac oglasnog prostora.

Potonje je bio razlog brisanja imena određenih firmi (uglavnom banaka) u tekstu o besmislu reklama, nekad davno, u Playboyu. Jedan dnevni list mi je odbio reportažu sa romske svadbe, jer, prema internom istraživanju, zastupljenost Roma u sadržaju „bitno smanjuje prodaju“.

Pravila ekonomske logike protežu se, dakle, i na druge sadržaje osim ode onom ko plaća.

Što se tiče stila, on se usklađuje prema publici, pa je negde izbalansiran i bezbojan, da bi se stvorio utisak neutralnosti, negde spušten na niži nivo razumevanja, negde akademski, negde se preporučuju psovke… Dileme kod mene više nema, vezuj konja gde ti gazda kaže

Što se tiče stila, on se usklađuje prema publici, pa je negde izbalansiran i bezbojan, da bi se stvorio utisak neutralnosti, negde spušten na niži nivo razumevanja, negde akademski, negde se preporučuju psovke… Dileme kod mene više nema, vezuj konja gde ti gazda kaže.

Prema tome ko ga napada i kako se brani, lako se da zaključiti ko drži koji medij, pa čitalac može da izabere srodan. Nevolja je kad je sve u rukama jedne stranke ili jednog čoveka. Svojevremeno je o užasima Bus-plusa bilo nemoguće objaviti članak u mnogobrojnim novinama u kojima sam radila, dok je oglašivačku imperiju držao Dragan Đilas. Sad ne znam čega bih se pre dohvatila od svakodnevnih građanskih problema, od bezumlja raskopavanja Ulice vojvode Stepe čije će najveće dostignuće biti smrt malih privrednika duž dubokog oranja, preko ponovnog menjanja kontejnera u centru Beograda do, opet, autobusa koji se raspadaju jer se u nadležnu firmu ne sliva novac od karata, ali… Ili nema mesta zbog krupnijih afera, ili nema uredničkog sluha.

Ovo govori o tome da novinar, iako je debelokožac, poželi da iskoristi moć javne reči kad je njegova stražnjica u pitanju. Tad tek oseti želju za pravdom, inače nije previše empatičan. A kako da bude, kad se nagledao svega i svačega. Zataškane korupcije, prećutanih nepravilnosti i bahatosti moćnika. I ko ne bi oguglao i usredsredio se na vlastiti ćar? Makar to bila samo redovna plata, neredovni honorar, plaćena kafa ili ručak.

Ozbiljni“ mediji „ozbiljnih“ zemalja imaju budžet na ime troškova produkcije, da baš ne bi mogla svaka šuša da ih kupi. Ja se obično tresem kod zakazivanja intervjua, i čekam da sagovornik pokrije trošak, što je jedno od opravdanja zašto radim to što radim.

S obzirom na to da se bavim marginalnim oblastima, moja duša nosi manje breme nego, primera radi, kolega iz ekonomskog sektora ili iz turizma. Sećam se tona robe iz C-marketa koju su dovlačili oni kojima je to bio resor, zbog čega je Radulović dugo vršljao pod krinkom bogate i povoljne ponude. Bezbrojne se destinacije i agencije hvale, samo da bi novinari putovali. Ko bi bilo šta rekao na račun onog s kim je obilazio naftna polja po Rusiji, ili od koga je dobio tablet?

Šta sve to o nama, tj. o meni kazuje? Da mi je obraz ko đon – to je samo vrh ledenog brega. Da se svi plaše za radno mesto i voljni su da preduprede prigovore – i to je tek deo istine. Da nezavisnog novinarstva nema dok god ekonomska moć čitalaca nije adekvatna troškovima medija – što je već pogodak u centar.

Naći ćete se u problemu kojeg možda niste bili svesni kada priznam da je najviše slobode bilo u Dnevnom telegrafu, oštroj opoziciji Slobodanu Miloševiću. Ali, Sloba je imao druge metode cenzure.

Ozbiljni“ mediji „ozbiljnih“ zemalja imaju budžet na ime troškova produkcije, da baš ne bi mogla svaka šuša da ih kupi. Ja se obično tresem kod zakazivanja intervjua, i čekam da sagovornik pokrije trošak, što je jedno od opravdanja zašto radim to što radim

Možda sam, ipak, išla korak dalje od onog što je urednik ili gazda hteo, o čemu govori najveći blam u mom CV-ju. Redakcija me je, naime, poslala na prvi Kustendorf, kad je za otvaranje upriličen performans sahranjivanja filma „Umri muški“, koji je, po Emiru Kusturici, prodao ideju umetnosti. Logično mi je bilo da pitam reditelja da li bi slično postupio sa svojim filmom ako bi zaključio da je loš. Emir je odlepio, a njegov sin hteo bukvalno da me izbaci iz Drvengrada.

Toliko sam bila šokirana, ali i instruirana simpatijom neposrednog urednika prema kanskom laureatu, da sam napravila sasvim običan, taksativni izveštaj. Tek sam docnije pojmila da bi me opis tog slučaja odlepljivanja vinuo među zvezde žute štampe, a verovatno i šire, ali mi je draže bilo da dalje ne uzrujavam Emira.

Dakle, nisam baš sazdana da širim pravdu i istinu, što nije toliko strašno ako se čovek bavi ovim poslom zbog svoje zabave i zabave čitalaca. Međutim, polovično novinarstvo loše utiče na organizam, pa novinar ostaje željan krvi. Kad mu se ukaže prilika da oslobodi agresiju, udariće na nekog bez dokaza i uz pomoć anonimnih sagovornika. To mu se može obiti o glavu – sudskom tužbom.

Neko za to ne mari i upravo na tome gradi uspeh, ali mene je smirilo. I ponovo vratilo podsmehu anonimusa i pohvalama važnih ljudi i institucija.

Pravo je pitanje šta tačno vidim kad se pogledam u ogledalo.

1 komentar za: “Zašto gotovo nikad nisam napisala tekst u koji verujem

  1. J. Popovic

    Odlicno. Ovo je najveca istina i pravda koju sam procitao od novinara. Potpuno je nadmasila sve, iako su mnogi sigurno zamerili. Ovo je vrednost u javnoj reci. Neka ne misli sta joj je to trebalo. Na ovakvim tekstovima stoji buducnost novinarstva jer imaju moralnu ostrinu bez koje sve obljutavi, kao bez soli, kakvo je celokupno nase tuzno novinarstvo.

    19. feb 2016. at 09:00

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend