29. jan 2015.

„Građani reporteri“ & (Komunalna) policija

filmpolice_Copy_300x168Načelno, fotografisanje policajaca nije nezakonito. Policajci nemaju pravo da zabrane da ih slikaju, narede da se obrišu fotografije ili da oduzmu aparat, osim u posebnim okolnostima predviđenim zakonom

Početkom, sada već davnih, 90-tih godina prošlog veka,  u SAD, u Los Anđelesu, grupa policajаcа je lišavajući slobode mladog delinkventa Rodnija Kinga, primenila silu. King je, teško povređen, završio u bolnici, a policajci u sudnici, na suđenju koje je trajalo skoro godinu dana i na kraju kojeg ih je  sudska porota oslobodila. Ali, u medijima se pojavio snimak koji je sačinio slučajni prolaznik, a koji je „govorio“ da su policajci primenjivali tešku, brutalnu silu na način koji je šokirao javnost. Kako je King bio crnac, a policajci belci, mnogi afroamerikanci i ne samo oni, su oslobađajuću presudu doživeli kao rasističku. Ona je bila „kapisla“ za masovne nerede koje policija nije mogla da smiri, pa je u pomoć morala biti pozvana i vojska. Poginulo je 53 ljudi, preko hiljadu povređeno, materijalna šteta bila je oko milijardu dolara. Javnost je, pozivajući se na snimak, zahtevala i nakon sukoba dobila ponovno suđenje. Dvoje policajaca je osuđeno, jedan je dobio otkaz, a policajka koja je oslobođena optužbi kasnije je počinila samoubistvo.

„Slučaj“ Rodnija Kinga se verovatno može označiti kao najmarkantniji trenutak nastanka i razvoja jednog novog fenomena – tzv. „građanskog participativnog novinarstva“. Od tada građani širom sveta prave i šalju slike i video zapise o događajima u kojima je akter policija, svejedno da li u afirmativnom ili u negativnom kontekstu.

Relevantne odredbe Krivičnog Zakonika za postojanje krivičnih dela iz čl. 144 i 145, kao bitan uslov predviđaju „osetno zadiranje u lični život“ – koliko je verovatno da tužilac, a pogotovo sud u snimanju aktivnosti policajaca prepozna „osetno zadiranje u lični život“?

Ubrzani razvoj tehnologije, posebno mobilnih telefona učinili su fotografisanje i snimanje događaja na ulici veoma jednostavnim, što neretko ima za posledicu da „građani reporteri“ najnovije vesti, uključujući razume se i one o aktivnostima policije plasiraju čak brže nego tradicionalni mediji. U tom pogledu naša zemlja nije izuzetak.

Baš juče je jedan primer „participativnog novinarstva“ izazvao veliku pažnju naše javnosti. Reč je o događaju u kome je Komunalna policija građanku koja nije imala plaćenu kartu za javni prevoz privela i to tako što joj je prethodno stavila lisice na ruke.

Usledile su reakcije.

S jedne strane građana i javnosti koji su iz različitih razloga akciju doživeli kao nedopuštenu, ili kao primer nepotrebne i neumerene primene sile. Ako imamo u vidu da ovlašćenja Komunalne policije utvrđene zakonom podrazumevaju i utvrđivanje identiteta i u tu svrhu privođenje, onda se u konkretnim okolnostima rešenje ovog problema svodi na to da (imajući u vidu odredbu Zakona o komunalnoj policiji koja predviđa da se „sredstva prinude primenjuju samo kad je to apsolutno nužno“) nadležni pronađu pravi odgovor na pitanje – je li npr. vezivanje lisicama bilo „apsolutno nužno“?

Veoma je važno da se oni koji snimaju uzdrže od bilo kakvog ometanja rada policije.

S druge strane sindikat Komunalne policije koji je „oštro osudio nezakonito snimanje od strane NN lica kao i stavljanje snimka dostupnim javnosti“.

S tim u vezi dobro je podsetiti se na neke stvari. Pre svega na to da relevantne odredbe KZ-a za postojanje ovih krivičnih dela (čl. 144 i 145) kao bitan uslov predviđaju „zadiranje u lični život“ i to ne bilo kakvo već „osetno zadiranje“. Koliko je verovatno da tužilac, a pogotovo sud u snimanju aktivnosti policajaca prepozna „osetno zadiranje u lični život“?

Dakle, načelno, fotografisanje policajaca nije nezakonito. Policajci nemaju pravo da zabrane da ih slikaju, narede da se obrišu fotografije ili da oduzmu aparat, osim u posebnim okolnostima predviđenim zakonom.

A polazeći od toga i „građani reporteri“ i policajci moraju imati na umu nekoliko važnih stvari.

Veoma je važno da se oni koji snimaju uzdrže od bilo kakvog ometanja rada policije. Da se na bilo koji način ne mešaju u obavljanje službene radnje, da ne prekidaju razgovor koji je u toku, da ne postavljaju pitanja policajcu ili osobi koja je „predmet“ policijske obrade. Da poštuju uputstva policije koja imaju za cilj bezbednost učesnika događaja, da ni u kom slučaju ne ulaze u restriktivni prostor obležen policijskom trakom….

A još je važnije da policajci znaju da, kao i drugi građani imaju pravo na privatnost, ali samo kad nisu na dužnosti. Dok su na dužnosti njihovo postupanje je pre svega predmet zakona koji utvrđuju i uređuju pravo javnosti da zna a ne zakona koji štite privatnost. Svaki javni službenik pa i policajac mora da računa na to da će njegovo delovanje biti legitiman predmet interesovanja javnosti. Onda kad primenjuje silu, pogotovo.

1 komentar za: “„Građani reporteri“ & (Komunalna) policija

  1. alexandar

    1-najveci problem je u tome sto oni stvarno misle da su ne-dodirljivi te da su bogom dani.
    2-oni sto su nam pisali dosije i proglasili nas neprijateljima komunizma sada nas proglasavaju neprijateljima kapitalizma a u stvari su oni najveci neprijatelji covcanstva

    15. feb 2015. at 13:36

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend