20. maj 2022.

Zloupotreba smrti Mateja Periša: Neizbrisiva bruka ne samo za tabloide nego i za novinarstvo u celini, pa i za državu Srbiju

Bez trunke obzira, obraza i smisla, bez ikakve potrebe, osim ljudožderskog medijskog poriva, tabloidi su objavili fotografije tela Mateja Periša neposredno po izvlačenju iz reke. Kako je moguće da jedan novinar, jedno ljudsko biće dovede sebe u poziciju da kaže: „Slika raspadnutog tela? Ekstra! Puštaj!“?

Gde su nestali stid i obraz? (ilustracija: Cenzolovka)

Tabloidi i polutabloidi Srbije odlučili su 18. maja da na svojim portalima i u štampanim izdanjima razbiju svaku iluziju da je u našim medijima preostalo išta od profesionalnih standarda, pristojnosti i empatije.

Zube su ovaj put zarili u Mateja Periša, koji je nestao krajem decembra 2021, a pronađen u Dunavu pet meseci kasnije. Bez trunke obzira, obraza i smisla, bez ikakve potrebe (osim ljudožderskog medijskog poriva), objavili su fotografije njegovog tela neposredno po izvlačenju iz reke i podatke očigledno dobijene iz istrage.

Ovaj put nije toliko važno što je taj postupak u suprotnosti sa zakonom ili što se njime krši više tačaka Kodeksa novinara Srbije. U ovoj konkretnoj situaciji, najvažniji je upravo PORIV, a potom odluka da se uradi tako nešto. Teško je ući u bilo čiji logički sistem, ali zapitajmo se kako je moguće da jedan manje-više talentovani novinar i manje-više kultivisano ljudsko biće dovede sebe u poziciju da kaže: „Slika raspadnutog tela? Ekstra! Puštaj!“.

Večiti izgovor za morbidnosti: Narod to voli

Pre svega, u našim medijima, pa i među goreopisanim novinarima, postoji fascinacija ne samo smrću kao takvom već posebno telima pokojnika: gledali smo tako telo mrtvog dečaka Ervina Bilickog, telo ubijene Jelene Marjanović, telo preminulog muftije Muamera Zukorlića, ali i desetine tela u džakovima (iz kojih obavezno vire ruka ili noga).

Tabloidi rade to što rade zato što im se može i zato što za njih ne važe ni pravila ni zakoni. Ne da za svoja zlodela neće biti kažnjeni, već će ih država nagraditi; njihovi urednici biće rado viđeni gosti na televizijama, a novinari će živeti kao bubrezi u loju

Ako i nije bilo slika, bilo je detaljnih opisa stanja u kome su pronađeni silovani, mučeni, ubijeni, samleveni, poginuli, spaljeni, utopljeni ljudi.

Kada privatno objašnjavaju zašto to rade, kolege iz tabloida obično kažu kako „narod to voli“. Zvuči logično, jer narod koji je devedesetih na TV ekranima gledao ono što je gledao, sasvim sigurno ima povećanu toleranciju na užas. Ali nije čitav „narod“ tada gledao televiziju – naprosto zato što još nije bio ni rođen.

Uostalom, i da jeste, ko kaže da „narod“ to hoće? Ko je sproveo referendum, anketu, istraživanje? Ko nas je pitao da li u novinama radije gledamo raspadnuta tela ili polja lavande?

Tu dolazimo do sledeće važne stavke. Čak i da je neko istraživanje pokazalo da čitaoci i gledaoci stvarno žele krv, meso i kosti, u civilizovanom svetu se takve fotografije NE OBJAVLJUJU u znak poštovanja prema porodicama, žrtvama, pa i publici. Zato u medijima nije bilo tela stradalih u Svetskom trgovinskom centru, žrtava terorističkih napada, cunamija. Među hiljadama utopljenih migranata, objavljene su samo fotografije trogodišnjeg Ajlana Kurdija, koje su – u odnosu na one neobjavljene – bile gotovo umetničke, a u vreme najžešće migrantske krize bile su i od nesumnjivog javnog interesa.

Iza poriva da objaviš stoji totalni deficit saosećanja – elementa koji zapravo čini novinara. Da je bilo empatije, neko bi se u tabloidima prisetio da je Matej bio mladi čovek koga je neko voleo, ljubio, cenio, čuvao; da je imao roditelje, prijatelje

U slučaju Mateja Periša, baš kao i u drugim sličnim situacijama, tog interesa nije bilo: mladić se utopio, istraga još traje i nema nikakve potrebe da gledamo u kakvom je stanju pronađen. Niti su čitaoci sadisti željni jezivih prizora, niti su novinari istražni organi (mada je podosta onih koji žive i rade u skladu s ubeđenjem da jesu).

Ovde je ipak najvažnije da iza poriva da objaviš to što je objavljeno 18. i 19. maja stoji totalni deficit empatije, saosećanja – elementa koji zapravo čini novinara, koji je mnoge i doveo u ovu profesiju. Da je bilo empatije, čak i u tragovima, neko bi se u tim tabloidima prisetio da je Matej bio mladi čovek koga je neko voleo, ljubio, cenio, čuvao; da je imao roditelje, rodbinu, prijatelje; da je živeo među ljudima koji su najdirektnije pogođeni njegovom smrću i kojima fotografije i podaci iz istrage stvaraju dodatni bol.

Ne da neće biti kažnjeni, država će ih nagraditi

U ovom konkretnom slučaju, te ljude nisu morali čak ni da zamišljaju: Matejev otac Nenad mesecima je boravio u Beogradu i s retko viđenim gospodstvom odgovarao na sva novinarska pitanja. U tabloidima se, dakle, niko nije zapitao ni kako će biti tom čoveku kada vidi to što je video.

Kao što se već godinama ne pitaju kako je onima koje napadaju, kako žive porodice koje su uništili svojim izveštavanjem, kako žive ljudi koje su oklevetali i zauvek ućutkali, kako je majkama koje su za pogibiju svoje dece saznale s njihovih portala (jer su, naravno, jurili „ekskluzivu“).

Ko kaže da „narod“ to hoće? Ko je sproveo referendum, anketu, istraživanje? Ko nas je pitao da li u novinama radije gledamo raspadnuta tela ili polja lavande?

I tu dolazimo do početnog pitanja – odakle poriv, ideja, odluka? Odgovor je jasan: tabloidi rade to što rade zato što im se može i zato što za njih ne važe ni pravila ni zakoni. Ne da za svoja zlodela neće biti kažnjeni, već će ih država nagraditi na različitim konkursima; njihovi urednici biće rado viđeni gosti na televizijama, a njihovi novinari živeće kao bubrezi u loju u odnosi na ostale kolege.

Ponizne sluge svake vlasti, medijski manipulanti i šibicari, oruđa u rukama spin doktora, tabloidi zapravo i postoje da bi objavljivali užas – užas koji će ljude zaintrigirati, uplašiti, ukočiti; užas koji će od javne i medijske scene napraviti anarhiju i moralnu pustoš, a na duže staze uništiti svaku volju za povratak ugleda i kredibilnosti novinarske profesije.

Kako god da okrenemo, slučaj Mateja Periša je nezamisliva i neizbrisiva bruka i sramota ne samo za tabloide već i za novinarstvo u celini, pa i za Srbiju – državu u koju je Matej došao da proslavi Novu godinu, a koja ga ispraća na način nedostojan čoveka.

Stidite se, kolege. Ako još imate stida i obraza.

Oprosti, Matej. U ime svih nas koji to nismo mogli da sprečimo.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend