28. sep 2021.

Kada društvene mreže zamene medije: njuzfid kao eho komora

Foto: Pixabay

Sajt my1login.com kaže da je moja šifra za Fejsbuk „very strong“, a sajt security.org izračunava da bi računaru trebalo 600.000 godina da provali tu šifru. Ne znam ima li ta procena ikakvo utemeljenje, ali zvuči fascinantno da bi kompjuter, ako ovog momenta zasuče rukave, morao da radi šest hiljada vekova da bi me konačno nadmudrio 602.020. godine, kada me – pretpostavljam – pitanje privatnosti mog Fejsbuk naloga neće previše intrigirati.

Ljudi koji me dobro poznaju bili bi neuporedivo brži od takvog računara, pogotovo ako im kažem da treba šatrovački da se poigraju s imenom jednog grada i da tome dodaju nekoliko brojeva. Mnogo veću zagonetku od same šifre za njih bi predstavljalo ono što bi zatekli kada je unesu u odgovarajuće polje: moj njuzfid, naime, izgleda kao da pripada sasvim drugom čoveku. Taj čovek, sudeći po vestima koje intenzivno prati, živi u večitom ubeđenju da će svakog časa početi rat sa nekom od susednih država. Radije bi ulagao u naoružanje nego u obrazovanje, ne nosi masku, ne želi da se vakciniše i svim srcem se bori protiv 5G mreže i naseljavanja migranata. Kako je nastao ovaj moj dvojnik? Otkad radim kao urednik FakeNews Tragača, portala koji se bavi detekcijom dezinformacija, pratim čitav niz sadržaja koje, pod nekim drugim okolnostima, verovatno nikada ne bih pratio. Fejsbuk, međutim, nije zainteresovan za dublja tumačenja mojih pobuda, već pamti moje klikove i na osnovu toga nagađa za šta bih mogao biti zainteresovan. Za vreme minule predizborne kampanje pretpostavljao je da želim da Srbija postane kraljevina, da svaka žena bude u obavezi da rađa dvadesetoro dece i da umesto pridruživanja Evropskoj uniji otvorimo 35 poglavlja za članstvo u srednjem veku.

Kivan na Fejsbuk, istoričar kulture Siva Vajdijanatan napisao je knjigu „Antidruštvene mreže“ (srpsko izdanje objavio je Clio 2018. godine), u kojoj objašnjava zašto sam tokom kampanje za parlamentarne izbore bio izložen pomenutim sponzorisanim objavama. Prema njegovom tumačenju, Fejsbuk sâm po sebi nije ni liberalan ni konzervativan, već ga zanima koje objave „nagrađujem“ klikovima, reakcijama ili prosleđivanjem, kako bi me dodatno hranio sličnim sadržajem. Fejsbuk, kaže on, „s vremenom upoznaje vaše sklonosti i ne želi da vas zamara onim za šta niste iskazali zanimanje. Izbor sadržaja koji vam se nudi sužava se u perspektivi, zbog toga što su objave prijatelja i sajtova obično politički dosledne“.

Prema istraživanju servisa „We are social“ za 2020. godinu, 42% građana Srbije koristi društvene mreže, a tokom proteklih godinu dana broj korisnika povećao se za 200.000. Fejsbuk je i dalje dominantna mreža, na kojoj nalog ima 39% građana, a prate ga Instagram (28%) i – daleko, daleko iza – Tviter (5,3%). Svakodnevno se, dakle, na stotinama hiljada naloga odvijaju procesi slični onima koje uočavam na svom njuzfidu: korisnici pokazuju šta im se sviđa, a algoritam nastoji da tu ljubav dodatno osnaži. On zna da može da mi nudi knjige, ali ne i opremu za zimske sportove. Zna da ne znam nemački jezik, ali i da želim da ga naučim. Šta se, međutim, dešava kada ta znanja o meni primeni i na domen informisanja, na domen ideologije? Uprkos mogućoj hipotezi da su društvene mreže oaza pluralizma mišljenja, one nas – bez većih muka – zatvaraju u eho komore. Istraživanje koje je sa kolegama sproveo Set Flekmen sa Imperijal koledža u Londonu (2016) pokazuje da korisnici koji na mrežama dominantno prate informativne sadržaje liberalno orijentisanih medija provode manje od 5% vremena čitajući sadržaje konzervativnih medija, i obratno. Diverzitet je još niži kada je reč o komentarima i kolumnama.

Možemo pretpostaviti – mada precizne podatke nemamo – da se veliki broj ljudi primarno informiše putem društvenih mreža. To je na finansijskom planu vrlo isplativo. Mesečnu internet konekciju mogu da otplatim tako što ću se odreći 30 primeraka dnevnih novina. Ako se pritom odreknem i nedeljnika ili kablovske televizije, imam priliku da ozbiljno uštedim, a da većinu sadržaja na koje sam navikao dobijam sa malim zakašnjenjem, uz priliku da ih prokomentarišem, da im se iznova vraćam i da ih pošaljem prijateljima. Iako ova ponuda zvuči veoma zavodljivo, ona sa sobom nosi i dva fundamentalna problema, od kojih se prvi tiče naplate, a drugi pluralizma.

Internet nas je navikao da medijske sadržaje dobijamo besplatno, na tacni. Ako ste prestali da kupujete štampano izdanje nekih novina, znajući da će one svakako, sa malim zakašnjenjem, okačiti sve tekstove na svoj sajt i mreže, morate imati u vidu da trud uložen u kreiranje sadržaja i dalje na neki način mora biti naplaćen. Najčešće se u tom pogledu kao valuta koristi vaša pažnja. Da bi je medij privukao, a potom naplatio kroz reklame i banere, poseže za klikbejt naslovima i senzacionalizmom, a publika se – u žurbi i večitom skrolovanju – često zadrži na takvim naslovima, uzimajući ih kao dovoljnu količinu informacije, pa čak i komentariše tekstove koje nije ni pročitala.

Šta je sa drugim problemom? Teoretičari medija Halin i Mancini navode kako postoje dve vrste pluralizma – interni i eksterni. Interni se ostvaruje tamo gde unutar jednog medija možete videti različite stavove (levicu i desnicu, liberale i konzervativce), a eksterni tamo gde morate da pratite više medija kako biste stekli poštenu predstavu o nekom pitanju od javnog interesa. Iako bi njuzfid mogao da ponudi i interni i eksterni pluralizam, on se, kao što smo već naveli, prilagođava našim pozicijama i uverenjima, te nas zbližava s istomišljenicima kroz efekat „hvatanja za kolo“ (eng. bandwagon). Šta nam, u tom slučaju, preostaje od pluralizma?

Kada mi Fejsbuk izbaci intervju neke antivakserske heroine, vidim da moji pretpostavljeni istomišljenici masovno ostavljaju srca, kao da mi poručuju „Vidi, Stefane, ova žena je revolucionar“. Kada mi Fejsbuk izbaci tekst u kome se migranti predstavljaju kao razularena grupa ubica i silovatelja, moji pretpostavljeni istomišljenici ostavljaju ljutite emodžije, ponovo mi dajući do znanja na koji način treba da protumačim objavu. Iako je moj njuzfid skrenuo ekstremno udesno usled istraživačkih pobuda, posle dve godine izloženosti tom zračenju ponekad usnim čudne snove. Idem, tako, u kostimu Supermena i rušim 5G antene po Srbiji, s idejom da Srbiju proširim do Tokija, tj. do istočnog oboda zemlje – ravne ploče.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend