Lažna trava botovanja: Stvaranje političke fikcije

AstroTurf je bio popularni američki brend veštačke trave. Ova „AstroTrava“ bila je od plastike (polietilena) i korišćena je mahom za sportske terene, a njen tvorac je bio zloglasni Monsanto još 1965. godine. „Astroturfing“ ili astroturfovanje je već nešto drugo – imitacija građanskih pokreta, „glasa naroda“, pa i čitavih građanskih akcija, demonstracija i pobuna.

Naime, stvarni društveni pokreti su grassroots (stvoreni odozdo naviše) i otuda ova zgodna metafora sa veštačkom travom iz anglosaksonske kulture. Umesto pravih korena, imamo fabrikovanu plastiku koja samo liči na stvarni život. U pitanju je zanimljiv savremeni fenomen – čin lažiranja podrške „odozdo“, odnosno podrške običnih građana nekoj ideji, proizvodu ili politici (i što u Srbiji neretko nazivamo „botovanjem“). Poput veštačke trave po kojoj je dobio ime, na prvi pogled deluje zeleno i zdravo – dok ne zaronimo prste u nju i otkrijemo hladnu, mrtvu i veštačku plastiku, odnosno laž.

Astroturfovanje ili organizovano botovanje je imitacija javnosti. Kako to izgleda? Nekada davno, demokratija i borba za ljudska prava su bile haotične i bučne – opozicija i/ili građani su mahali transparentima i stranačkim zastavama, zviždali u pištaljke, šetali ulicama po cičoj zimi zbog pravednog besa. Ili, na internetu. Stvarni ljudi su se argumentima prepirali sa stvarnim ljudima na internet forumima. To su bili grassroots pokreti ili koreni promena.

Danas su ti koreni zamenjeni plastikom. Astroturfovanje je, u suštini, lažni spontani aktivizam. Kompanije i nosioci političkih interesa osnivaju svoje nevladine organizacije, pokreću Fejsbuk stranice, i formiraju profile (lažnih) ličnosti na društvenim mrežama, pišu pisma urednicima i praktično iskorišćavaju društvene mreže i tradicionalne medije kako bi stvorili lažni utisak da je nekom problemu posvećen samonikli pokret.

Tipični astrotravari su – Ćaciji. Studentske grupe koje „spontano“ podržavaju politiku vlasti jer „žele da uče“ (što im niko ne brani). Ova kvarna ekipa je provaljena od prvog dana, ali se ipak pojavljuje u medijima braneći vlast i napadajući proteste.

Na primer, još devedesetih godina, velike duvanske kompanije (poput Philip Morris) izmislile su i tajno finansirale lažne organizacije za „prava pušača“. Isto su radile i naftne kompanije sa lažnim i šatro nezavisnim „grupama građana“ koje osporavaju klimatske promene i promovišu eksploataciju fosilnih goriva. Na ovaj način, javno mnjenje postaje samo još jedna marketinška strategija, a „revolucija“ stvar agencije za PR.

Ponajbolji „astroturferi“ u ovoj tradiciji i našoj Republici bili su „studentski“ demonstranti koji su onomad upali na Filozofski fakultet u Novom Sadu zahtevajući otkaz za profesora Dinka Gruhonjića. Dok se sa Meseca ili međunarodne stanice „Mir“ („Svet“) videlo da je u pitanju krajnje nespontana i dobrano organizovana grupa odozgo – od strane lokalne vlasti i crkve.

„AstroTravarstvo“ je svuda oko nas. Ako političar (ili starleta) imaju pola miliona strastvenih pratilaca na Tviteru ili Instagramu, bar polovina su botovi iz Bangalora. Razne „spontane“ proteste „zabrinutih građana“ neretko organizuju lobističke grupe, političke partije i/ili kompanije. Možemo ih prepoznati po unapred odštampanim, istovetnim i svetlucavim transparentima bez greške.

A komentari ispod reklame za čudotvorni čaj za mršavljenje? Takođe plaćeni, poput onih Petara Petrovića sa televizijskiih reklama za „pre“ i „posle“ ili za razne kreme, pomade i masti. Vaistinu, izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole? Pa pendrek više i ne mora da se isuče na stvarnom protestu sproću vlasti. Isto kao i kultna botovska rečenica „Svaka čast Vučiću, za samo par meseci je svojim predanim radom i požrtvovanjem…“, koja je odavno postala posprdni i antologijski sinonim za bombardovanje javne sfere naručenim ili masovno proizvedenim komentarima. Samo što je takvo mršavljenje mnogo opasnije – na delu je osiromašenje javnog uma.

U mnogo čemu, ulogu ili društvenu funkciju javne sfere danas je preuzeo ili „ukrao“ internet, tj. internet forumi, internet blogovi, internet komentari i društvene mreže poput Fejsbuka ili Tvitera kao nove forme javne sfere. U praistorijskom dobu sporog i nedostupnog interneta, imali smo čak i – internet kafee. Ova je tehnološka revolucija doprinela dodatnom proširenju granica slobode, jednakosti i bratstva – pre svega zbog lakoće, udobnosti i globalnog karaktera komentarisanja i polemisanja. Usled topline anonimnosti, kao i fotelje doma, slatkog doma. I u ovom slučaju imamo egalitarnost diskutanata – jer, internet nam je svedok, ama baš svako može da ostavi komentar. Sakriven iza „korisničkog imena“ i avatara, bez lica i porekla, isključivo vođen snagom, elegancijom ili bar duhovitošću argumenta. Ili fotkom preslatkih mačića, svejedno.

U Srbiji, zabrinuti građani niču iz agencija za politički PR. Bunt ili gromoglasnu podršku „o-bičnih građana“ vlast naručuje i plaća kao ketering. Sa ili bez toplog obroka, odnosno hlad-nog sendviča.

Ali avaj. Astroturfovanje je postala nova i opasna forma onlajn propagande koja se lažno predstavlja kao nepristrasni glas naroda ili spontano mišljenje internetskih anonimusa. Drugim rečima, „botovi“ ciljano i samosvesno deluju kao nezavisna javna sfera ili nepristrasni komentatori, dok u stvarnosti predstavljaju dobro umrežene grupe sa jasnim marketinško-političkim zadatkom. To što ovo čine jeftino i neuko, pa su lako provaljivi, druga je tema.

Po svojoj suštini, botovi (astroturferi) se ne razlikuju od plaćenih baba-glumica koje u reklamama za kremu protiv reume glumataju da ih kolena više ne bole. Ili lažnih lokalnih stomatologa u belim mantilima, kuvara koji se kunu u setove sitnog posuđa, šatro bivših debeljuca koje su pijući čaj skinule trilion kilograma, naglo progledavših uzornih i modernih porodica koje na novim dušecima konačno udobno spavaju, te brkate gospode koja je za honorar pred kamerom i večni blam u komšiluku regulisala šuljeve.

Reklameri vole da se u svojim reklamama podlo posluže „običnim ljudima“ jer znaju da smo na dotične neobično slabi i potrošački bolećivi. Da stvore iluziju nepristrasnosti i objektivnosti kod nekoga sa kojim možemo da se identifikujemo i zatim okrenemo telefon u narednih 15 minuta i dobijemo set noževa „potpuno besplatno“. Ali ovo je ipak eksplicitna reklama, pa ko nasedne, naseo je – neka tupim i jeftinim nožem seče onaj paradajz i filetira ribu do prekosutra. Ili neka mu sokovnici skupljaju prašinu u špajzu do kraja vremena.

Međutim, nešto je sasvim drugo kada astroturfovanje ili „botovanje“ penetriraju u javnu sferu. U domen koji nije i ne sme da bude (politička) reklama, već slobodna i kritička diskusija. I sad, stotinu mu heštagova, ako gomiletina nekakvih komentatora drobi o tome da je Pepsi bolji od Koka-Kole, a veštačka trava bolja od prirodne, rizik je u tome da ispijamo Pepsi na veštačkoj travi. Iako u ozbiljnim društvima postoje zakoni koji štite potrošače od ovakvog lažnog reklamiranja. Ali se stvari komplikuju ukoliko hiljade plaćenih i lažno spontanih komentatora po internetu stvaraju političku fikciju.

Cilj astroturfovanja je jednostavan: proizvesti iluziju saglasnosti. Više nije dovoljno da imamo mišljenje – moramo izgledati kao da ga i javnost deli. Zašto da trošimo vreme ubeđujući ljude, kad možemo jednostavno simulirati njihovu podršku? Koristile su ga vlade, korporacije ga obožavaju, naftne kompanije finansiraju „građanske koalicije“ koje se zalažu za izgradnju naftovoda i deregulaciju. Tehnološki giganti iz Silicijumske doline sponzorišu „zastupnike otvorenog interneta“ koji, sasvim slučajno, osporavaju zakone o zaštiti privatnosti podataka. Duvanske kompanije su ga usavršile još davno, unajmljujući lekare i „grupe za prava pušača“ kako bi kancer pluća predstavili kao slobodan izbor. Teško je nadmašiti tu marketinšku eleganciju ili alhemiju pretvaranja proizvoda u protest.

Na neki način, astroturfovanje je duhovni rođak lažnih vesti — ali ovde nije reč samo o širenju dezinformacija, već o imitiranju glasa naroda. Kao i otmica estetike aktivizma, odnosno pozajmljivanje stvarne moći demokratije, da bi se potom prodala najboljem ponuđaču. I ono najstrašnije: astrotravarstvo funkcioniše. Ljudi to gutaju. Niko više nema vremena da proverava ko stoji iza koje inicijative, stranice, pokreta. Svi žele brzu informaciju, lak utisak, gotovu emociju. Ako 100 botova tvrdi da je novi zakon odličan, to se prima kao istina. Ako 50 fejk naloga deli isti snimak s natpisom „Građani protiv opozicije!“, eto vesti na naslovnici prorežimskog tabloida.

Ako 100 botova tvrdi da je novi zakon odličan, to se prima kao istina. Ako 50 fejk naloga deli isti snimak s natpisom „Građani protiv opozicije!“, eto vesti na naslovnici prorežimskog tabloida.

Ili, kada građani čuju da se „hiljade zabrinutih roditelja“ protive nekoj novoj školskoj politici ili nastavnoj jedinici, oni slušaju – čak i ako se ispostavi da su ti „roditelji“ zapravo nekoliko lažnih Fejsbuk naloga koje je napravio politički trust mozgova. Javno mnjenje je moćna valuta, a astroturfovanje je njegova falsifikovana verzija.

Kao i koješta drugo, astrotravarenje je u Srbiji i nekako jeftino, ali i krajnje usavršeno u isto vreme. U Srbiji, zabrinuti građani niču iz agencija za politički PR. Pa na (kontra)mitinzima vlasti imamo proteste sa savršenom grafikom, koordinisanim temama, motivima i narativima, te banerima koji izgledaju kao da su ih pravili art direktori sa fakulteta primenjenih umetnosti. Bunt ili gromoglasnu podršku „običnih građana“ vlast naručuje i plaća kao ketering. Sa ili bez toplog obroka, odnosno hladnog sendviča. Imamo botovske armije SNS na društvenim mrežama kao hiljade koordinisanih naloga, često anonimnih ili sa lažnim imenima, kako preplavljuju Tviter/Iks ili Fejsbuk pohvalama za Aleksandra Vučića, napadima na opoziciju i ponavljanjem najnovijih narativa vlasti. Time se stvara iluzija masovne podrške ili gneva, iako oni verovatno – ne postoje.

Zatim, tokom protesta protiv Rio Tinta i rudarenja litijuma, pojavile su se prorežimske grupe koje tvrde da podržavaju kompaniju i „ekonomski napredak“. Ove grupe su bile dobro organizovane, pripremljene za medije i sumnjivo dobro finansirane za „lokalne meštane“. Takođe, imamo i „astrotravarske“ „nevladine“ organizacije – poput „Centra za društvenu stabilnost“ i nebrojenih drugih. One se predstavljaju kao nezavisna tela, ali često funkcionišu kao ideološki produžeci vlasti, pojavljujući se u medijima kao „stručnjaci“ koji ponavljaju poličko-ideološki mejnstrim.

Najzad, tipični astrotravari su – Ćaciji. Studentske grupe koje „spontano“ podržavaju politiku vlasti jer „žele da uče“ (što im niko ne brani). Ova kvarna ekipa je provaljena od prvog dana, ali se ipak pojavljuje u medijima braneći vlast i napadajući proteste, iako niti imaju stvarnu aktivnost među studentima, niti su mahom studenti. Čista veštačka trava.

Šta to znači za odistinski aktivizam? Za stvarne pokrete odozdo koje vode obični ljudi, puni strasti, ali bez para? To znači da bivaju ugušeni, ismejani ili do kraja imitirani. „Jer svi su isti“, zar ne? Igra više nije samo nepoštena – postala je sintetička i nameštena. I šta običan čovek da radi? Odgovor nije u paranoji prema kojoj je svaki protest „plaćen“ „od nekoga“, već u zdravoj sumnji. Protivotrov za astroturfovanje nisu očaj, cinizam i nihilizam, već zdrava doza skepticizma. Postavljajmo pitanja. Ko finansira ovu grupu? Zašto se ovaj hešteg pojavio niotkuda uz savršeno koordinisanu podršku? Zašto svi „građani“ u komentarima pišu kao da čitaju isti scenario ili „mesidžboks“? U dobu kada je granica između autentičnosti i fabrikacije sve tanja, obratimo pažnju na detalje. Iskrenost se prepoznaje i probija. Astroturf ili veštačka trava je uredna, zelena i pod potpunom kontrolom. Prava trava? Ona raste gde ne očekujemo, probija beton i kvari uredni pejzaž. I upravo zato – znamo da je stvarna i autentična.