Može li novinar u Srbiji biti nepristrastan dok ga vlast obeležava kao državnog neprijatelja? (I)

Nedavna halabuka oko mogućeg režimskog preuzimanja Televizije N1 ponovo nas je podsetila na činjenicu da je borba za medije u Srbiji ključni deo borbe za vlast. Ta, za sada nezavršena, epizoda takođe nas je podsetila na važna pitanja o poziciji nerežimskih medija u autokratijama kao što je Vučićeva. 

Da li mediji koji nisu pod kontrolom vlasti treba da budu objektivni i nepristrasni? I da li oni uopšte to mogu u ovakvoj svakodnevnici u kojoj im vlast otežava život a njihove novinare obeležava kao državne neprijatelje? I na kraju krajeva, da li njihova publika zaista želi nepristrasne medije ili joj je važnije da ima svoje medijske oaze oko kojih će se okupljati istomišljenici? 

Cenzolovka će u ovom i narednih nekoliko članaka probati da odgovori na ova pitanja. Za početak, hajde da vidimo na šta zapravo mislimo kada kažemo da mediji treba da budu objektivni.

Lipman i lažna ravnoteža

Novinarska objektivnost je nešto što većina konzumenata vesti intuitivno razume i očekuje. Ali šta zaista znači da novinar treba da bude objektivan? Ovo naizgled jednostavno pitanje već dugo okupira i novinare i teoretičare medija i nudi mnoštvo odgovora. Uglavnom, većina se svodi na to da je objektivnost u novinarstvu jedno disciplinovano traganje za istinom koje se oslanja na tačnost, poštenje i transparentnost, kako bi se na minimum svela lična pristrasnost novinara. 

Ovaj koncept postoji u novinarstvu već dugo i prvi su počeli da ga koriste američki i britanski novinari sa ciljem da promovišu profesionalnost u svom poslu. Većina istoričara medija slaže se da se objektivnost kao norma u novinarstvu poklopila sa pojavom onoga što se u Americi zove „penny press“ – jeftinih novina nalik današnjim tabloidima koje su počele da izlaze u prvoj polovini 19. veka. Bio je to u suštini pristup novinarstvu preuzet iz nauke i filozofije. I tako je krajem 19. veka traganje za činjenicama kao način da se utvrdi šta je stvarnost uspostavljeno kao standard u onome što nazivamo objektivnim novinarstvom.

Posle Drugog svetskog rata na ovo viđenje novinarstva dodate su ideje jednog od najvećih tadašnjih američkih novinara i prvog teoretičara novinarstva Voltera Lipmana da je u traganju za istinom najvažnije da novinar zadrži distancu prema temi i uzdrži se od svojih ličnih stavova u izveštavanju. On je smatrao da novinari svesno moraju da ostave po strani svoje emocije, ideologije i lojalnosti, kao i da se u svom poslu ponašaju kao naučnici – da prikupljaju činjenice, proveravaju tvrdnje i ispravljaju sopstvene greške. Lipman je objektivnost video kao način da se novinari oslobode „skrivene kontrole“ i „robovanja prohtevima publike“. Uz to, smatrao je da će objektivnost zaštititi novinare od rastućeg uticaja PR profesionalaca kao novog fenomena u godinama posle Prvog svetskog rata. 

Problem sa Lipmanovim shvatanjem novinarstva je u tome što insistiranje na objektivnosti i distanci potencijalno dovodi do onoga što nazivamo lažnom ravnotežom, gde se isti prostor ili težina daju i validnim ali i duboko problematičnim viđenjima istine. O tome ćemo kasnije.  

Objektivnost ima, ili je imala, i svoje ekonomsko opravdanje. Vlasnici medija brzo su shvatili da je objektivno novinarstvo najsigurniji način da se ne zamere oglašivačima od kojih žive, a bogami ni vlastima koje regulatornim merama mogu da ih kažnjavaju. Ovo je posebno bilo važno u američkim dnevnim listovima, koji su tradicionalno bili i ostali politički daleko neutralniji od onih evropskih. Sa elektronskim medijima je otprilike upravo suprotno, ali o tome ćemo kasnije.  

Sukobi novinara sa sopstvenim ubeđenjima

Ako ćemo da sumiramo sve ovo, možemo da kažemo da objektivnost u novinarstvu ima četiri aspekta. 

Prvi je da u radu novinara nema subjektivnosti. To znači da novinar treba da bude distancirani posmatrač događaja o kojima izveštava i ne dozvoli da njegovi lični stavovi utiču na njegovo izveštavanje. Odatle i podela u dnevnim listovima na stranice sa vestima i kolumne u kojima članovi redakcije ili pozvani autori iznose svoja viđenja o aktuelnim događajima.

Drugi aspekt objektivnosti je ravnoteža. To je ono što publika obično shvata kao pravo i obavezu da se „čuje i druga strana“, odnosno da novinar treba da prenese različita viđenja istine i da ne sme da bude sudija koji odlučuje koje viđenje je ispravno. Tu odluku treba da donese čitalac, slušalac ili gledalac. Ravnoteža takođe podrazumeva da novinar kritički i bez favorizovanja preispituje različite verzije događaja koje mu donose izvori.  

Treći aspekt u ovoj priči su tvrde činjenice. Ovde polazimo od pretpostavke da postoji objektivna stvarnost i da je, uprkos različitim iskazima svojih izvora, novinar u stanju da je prikaže ako se pridržava neospornih činjenica i precizno ih prenosi.  

I konačno, četvrti aspekt objektivnosti je vrednosni sud. Kritičari principa objektivnosti u novinarstvu tvrde da je na primer priroda posla istraživačkih novinara takva da je od njih nemoguće očekivati punu distanciranost od teme i da su kod njih vrednosni sudovi neminovni. Drugi kažu da se isto odnosi na novinare koji pišu o marginalizovanim društvenim grupama. I jedni i drugi naglašavaju da njihovo insistiranje na vrednostima ne znači odustajanje od objektivnosti, već da u pojedinim oblastima svog rada novinari moraju imati slobodu da uključe sopstvene vrednosne sudove u skladu sa političkim, društvenim ili moralnim standardima. Ovim aspektom objektivnosti posebno ćemo se pozabaviti uskoro. 

Za sada možemo da završimo zaključkom da je objektivnost kao traganje za činjenicama i istinom jedan od najvažnijih principa u novinarstvu. To je istovremeno nešto što se uči kao tehnika, ili bi bar tako trebalo da bude, i novinare često dovodi u sukob sa samim sobom i svojim ubeđenjima. Zato je uostalom i večita tema u diskusijama o novinarstvu. 

* Autor je novinar i profesor novinarstva na Univerzitetu Napier u Edinburgu