29. jul 2022.

Sedam godina kasnije: Panamski papiri koji su promenili svet

Agresivna, kaznena akcija SAD prema Džulijanu Asanžu treba da obeshrabri nove uzbunjivače. To je velika greška. Ljudi će iznositi nepočinstva na svetlost dana zato što su pristojne osobe, a ne zato što je kazna za to velika ili mala. Tako je bilo i sa Panamskim papirima

Foto: Pexels

Prošlo je sedam godina od objavljivanja prvih priča baziranih na 11,5 miliona dokumenata koje smo nazvali Panamskim papirima. Bili su to mejlovi samo jedne od mnogih firmi koje za klijente osnivaju ofšor kompanije, vode im knjige, zastupaju anonimne vlasnike i prodaju im raznovrsne usluge.

Ta prilika da zavirimo iza zavese „potpuno legalnih“ firmi čije je postojanje „potpuno normalno u čitavom poslovnom svetu“ pokazala je strahovitu trulež, zapanjujući finansijski kriminal, tajne firme tajnih službi, besprizornu pljačku državnih budžeta širom planete, nekažnjeno pranje para trgovaca oružjem, drogom, ljudima…

To što je nešto nekome normalno, pa i legalno, ne znači i da je moralno i korisno. Panamski papiri su pokazali da ne postoji nijedan razlog na svetu da ofšor biznis ne bude zbrisan sa lica zemlje (što bi bilo neobično lako učiniti). Osim, naravno, pohlepe poslovnih i političkih elita.

Evropol je, na primer, analizirao Panamske papire i pronašao poklapanja sa 3.500 osoba osumnjičenih za kriminal, uključujući tu i teroriste, sajber-kriminalce, švercere cigareta i bogat katalog ruskog organizovanog kriminala. Broj slučajeva očiglednog nelegalnog izbegavanja da se plati porez u tim papirima je daleko, daleko veći. Broj onih koji su to učinili legalno, ali potpuno nemoralno i na štetu građana države u kojoj su trebali da ga plate, nije ni ustanovljen.

Naravno da nisu sva dokumenta obrađena, naravno da su se neke firme i ljudi „provukli“, ali nikada do tada niko nije uspeo da postigne ni približno tako mnogo… Bio je to informativni zemljotres svetskih razmera

To su, da podsetimo, dokumenta samo jedne ovakve agencije, Mosak Fonseka, i potpuno je jasno da je čitav taj ofšor svet jedna izuzetno mračna dimenzija koja guta zaista uznemirujući deo svetskog bogatstva bez ikakvog razloga. Ili je činjenica da je u Panamskim papirima 140 političara uhvaćeno u vlasništvu tajnih ofšor firmi, ipak nekakav razlog. Da se ne preduzme bogzna šta, dakako.

Iako je pre Panamskih papira bilo curenja kompromitujućih dokumenata, pre svega preko Vikiliksa nesrećnog Džulijana Asanža i njegovih saradnika, činilo se da su političke, profesionalne i privatne kontroverze koje su ih pratile uspele da umnogome ograniče njihov efekat u javnosti.

Ne treba bežati ni od činjenice da su svi značajni mediji preneli najvažnija otkrića Asanžovih lavina tajnih dokumenata, ali da je akcija ne samo političara i stranaka već i ostatka zapadnih društava, pa i građana, bila mlaka, za šta Vikiliks stvarno nije kriv. Biće da smo prisustvovali simptomu zamiranja građanskog aktivizma, takođe.

Novinarski krugovi su imali veliki problem sa Vikiliksom i Asanžom. Odsustvo novinarske pažnje prema šteti koju objavljivanje takvih dokumenata može da nanese nekome, kao i odsustvo adekvatnog konteksta za objavljene činjenice dva su najvažnija razloga zbog kojih su novinari sa skepsom posmatrali ceo spektakl (a ni ljubomora zbog velike popularnosti Vikiliksa nikada nije bila daleko).

Agresivna reakcija Sjedinjenih Američkih Država prema Asanžu dovela je do toga da se većina novinara ipak stavi na njegovu stranu iz principa – čovek nije objavio ništa netačno, a SAD su odlučile da kazne Asanža (kao i njegove izvore, Snoudena i još drugih).

Dakako, neki su tu zakoni prekršeni, ali su mnogo strašniji zločini otkriveni, ali „test javnog interesa“, koji u demokratskim pravosuđima gotovo uvek staje na stranu uzbunjivača, jednostavno nije primenjen. Sve to zapravo liči na najdrastičniju kaznu koju su mogli da smisle, za primer, misleći valjda da se „curenja“ zato neće ponavljati.

To je velika greška. Ljudi koji ne mogu da gledaju strahote koje njihova rođena država, veliki biznis, nesankcionisani kriminal ili razularena diktatura čini drugima bez ikakve potrebe, pravnog osnova ili ljudskog obzira, iznosiće te stvari na svetlost dana zato što su pristojne osobe, a ne zato što je kazna za to mala ili velika.

Srećom, na tom će poslu biti i nemerljivo oprezniji od onih koji su ranije stradali, a druga odlična okolnost je da će se obratiti – novinarima.

Revolucija i revolucijica

Baš tako je došlo do čitavog fenomena Panamskih papira – jedna osoba, čiji je identitet i danas tajna za veći deo sveta, dala je terabajte informacija (11,5 miliona fajlova) dvojici novinara.

Nije napravila veb-sajt i sa više ili manje filtriranja đuture istovarila tu sve što ima (jednostavno je nemoguće da jedna osoba, bilo kakva NVO ili medij ozbiljno provere stotine miliona informacija), niti je otišla kod „info-ratnika“ bilo koje vrste. Dala je podatke istraživačkim novinarima nemačkog lista koji se u Srbiji iz nekog razloga izgovara kao Zidojče cajtung, iako se ova prva reč (koja znači „južnonemački“) na nemačkom izgovara „suddojče“.

Novinari kojima su dokumenta predata, Frederik i Bastijan Obermajer, iako nose isto prezime, nisu u rodu, ali jesu deo porodice istraživačkih novinara. Doduše onih iz komercijalnih medija, ne ovih što su ponikli ili bar procvetali na novim, revolucionarno plodnim poljanama nevladinog sektora, što je značajna razlika. Razlika koja je upravo kroz rad na Panamskim papirima postala mnogo manja, i manje važna. Da objasnimo.

Veliki svetski mediji, a posebno štampa, skupo su platili svoju inerciju, zapravo zadovoljstvo sobom u trenucima finansijske i društvene moći. Kada se pojavio internet, na primer, veliki mediji su ga sa gađenjem odbacivali.

U mrežu firmi ruskog violončeliste Sergeja Pavloviča Roldugina slilo se nekoliko milijardi dolara iz ruskih banaka i firmi klasičnim pranjem novca na štetu ruske države i građana… Jesmo li pomenuli da je Sergej prijatelj iz detinjstva Vladimira Putina?

Da citiramo, recimo, naslov komentara o internetu iz Njuzvika iz 1995. godine (u trenutku kada ste mogli da pretražite samo 100.000 sajtova, i to po folderima):

„Internet? Bah!“

Njuzvik ne samo da nije preživeo internet kao takav (sa više od četiri miliona tiraža 2003. pao je na 1,5 miliona 2010, pa na samo 100.000 u 2015) nego je danas, u svojoj poslednjoj, ponešto tabloidnoj formi postao medij (uglavnom) na internetu. (Bah.)

Posledica ovog ignorisanja bila je da su štampani mediji u SAD zakasnili da se uključe u revoluciju i jednostavno – nestaju. Kako to znamo? Pa tako što su dnevne novine u SAD u deceniji između 2002. i 2022. izgubile 52% prihoda ili – 24 milijarde dolara.

Predviđeni ukupni prihodi čitave srpske države za 2022. godinu, po današnjem srednjem kursu iznose 13,2 milijarde dolara, na primer.

Naravno, sav se taj novac za reklamiranje u štampi prelio na internet, i umesto da zgrabe svoje mesto u novom digitalnom svetu, tradicionalni mediji su ga uglavnom prepustili novim igračima, sa kojima je danas jako teško boriti se na tržištu.

Preostali štampani mediji, oni koji se još uvek dobro drže ne samo finansijski nego i profesionalno, mnogo su naučili iz ove katastrofe. Da ne navodimo primere agilnog prilagođavanja novom okruženju, samo ćemo ustvrditi da se industrija prilagođava ogromnom brzinom, a mnogi mediji prednjače u inovacijama i novim internetskim formama izveštavanja. Možda i tako neće preživeti, ali neće otići bez borbe, i to kakve.

Panamski papiri su pokazali upravo kakve strahovite udarce štampa još uvek može da zada, čak i u nestajanju, kada se udruži sa prirodnim saveznicima, bez mnogo taštine.

Za početak, veliki svetski štampani mediji koji gaje profesionalno i istraživačko novinarstvo udružili su se u nešto što se zove „Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara“ (International Consortium of Investigative Journalists – ICIJ). Stvar je dosta jednostavna – razdeliće gomilu materijala između sebe prema relevantnosti za nacionalna tržišta i kapacitetima za istraživanje i produkciju i tako „pokriti“ neuporedivo više materijala nego što bi jedan medij ikada bio u stanju.

Panamski papiri u Gardijanu

Prekogranična istraživanja i istraživački mediji

Komplikovana izvedba takvog dogovora, sa relativnim usklađenjem rokova zbog zajedničkog objavljivanja, da navedemo samo jedan problem, postala je još komplikovanija sledećim korakom – uspostavljanjem ravnopravne saradnje sa civilnosektorskim mrežama istraživačkih organizacija.

U prethodnoj deceniji ovakve mreže organizacija postale su oštra konkurencija tradicionalnim medijima (najviše štampi), i to spektakularnim prekograničnim istraživanjima. Nepovezani, fokusirani na sopstveno preživljavanje i tržište, tradicionalni mediji jednostavno nisu bili pravljeni da temeljno prate prekogranične teme.

Samim tim, postali su neadekvatni – novac, kriminal, korupcija, oružje, droga – sve je to lako teklo preko granica širom sveta i ako nemate novinare u svakoj zemlji u koju priča stigne, ako nemate u svojim timovima i programere, eksperte svih vrsta i, naročito, ako niste jednako vešti da plivate u digitalnom svetu sa ostalim ajkulama, uhvatićete neku glavu ove hidre na vašem bunjištu, ali nikako čitavo čudovište.

Civilnosektorske mreže su, sa svoje strane, i stvorene u tu svrhu. A međunarodni, prekogranični promet svega i svačega, a naročito novca, danas je najvažnije pogonsko gorivo svetske ekonomije. Jedan rat i jedna pandemija upravo nam pokazuju koliko je taj „sistem“ neregulisan, nebezbedan, mutan i krhak, ali i koliko je centralno važan.

Panamski papiri su pokazali da ne postoji nijedan razlog na svetu da ofšor biznis ne bude zbrisan sa lica zemlje (što bi bilo neobično lako učiniti). Osim, naravno, pohlepe poslovnih i političkih elita

Ovog puta, kao što rekosmo, nakon „vežbe“ kroz saradnju sa Vikiliksom, veliki mediji su u celu igru uključili već uvežbane i spektakularno efikasne civilnosektorske mreže istraživačkih novinara, kao ravnopravne i poštovane kolege.

Naime, te su mreže, zahvaljujući sistemu u kojem imaju „svoje ljude“ u svim interesantnim zemljama za međunarodno istraživanje, zapravo bile primer umrežavanja tradicionalnim medijima. Možda i glavni kapacitet ovih družina leži u kohortama odličnih novinara koji izveštavaju iz zemalja koje nemaju velike profesionalne medije, nisu potpuno demokratske i zakonski uređene, koji su razvili veštine prikupljanja dokaza i pod takvim, teškim, često opasnim uslovima.

Saradnja civilnog sektora i komercijalnih medija predstavljala je malu profesionalnu revoluciju unutar velike (umrežavanja) i donela nam je mnogo više odličnih priča poteklih iz Panamskih papira (navodni Putinov novac, na primer, obradila je OCCRP, jedna od takvih mreža, čije su članice i naši KRIK, CINS i BIRN).

Tu se nije stalo – posle Panamskih papira, istražen je čitav niz velikih „curenja“ dokumenata koji su od te 2016. godine padali u ruke isprobanoj, uspešnoj i sve bolje razrađenoj mreži raznorodnih osoba, medija i organizacija kojima je, pored više velikih razlika, zajedničko – hrabro i beskompromisno profesionalno istraživačko novinarstvo.

Naravno da nisu sva dokumenta obrađena, naravno da su se neke firme i ljudi (ipak je tu bilo 214.488 ofšor entiteta) „provukli“, ali nikada do tada niko nije uspeo da postigne ni približno tako mnogo sa samo par eksternih hard-diskova dokumentacije u medijskom prostoru. Bio je to informativni zemljotres svetskih razmera.

Uostalom, kada je samo tri godine kasnije Konzorcijumu u ruke pao novi kontingent ofšor dokumenata (Pandora papiri), svi su bili mnogo iskusniji i spremniji, mreža na svom mestu samo šira i bolja – sprovedeno je apsolutno najveće međunarodno istraživanje, sa više od 600 novinara iz preko 150 medija. Ponovo su se sa vrhova država kotrljale „glave“ moćnika, otkrivala ogromna skrivena bogatstva, milijarde neplaćenog poreza i još mnogo toga.

A gde su i šta rade vlasnici firme Mosak Fonseka?

No, zbog Panamskih papira, dva premijera su pala, 12 tadašnjih svetskih lidera se našlo u dokumentima, kao i 140 javnih funkcionera i stotine slavnih osoba, poslovnih ljudi i drugih imućnih građana iz više od 200 zemalja sveta.

Novinari su srećni kada neki državni organ pokrene istragu na osnovu njihovog rada, tako znaju da su doprineli svom društvu i učinili nekakvu razliku. Ovog puta, pokrenuto je više od 150 istraga u više od 70 država.

Vlasnici panamske firme Mosak Fonseka (tada četvrta najveća ofšor pravna agencija na svetu sa 40 ogranaka širom sveta), koja je odgovorna za uspostavljanje više od 214.000 firmi koje su uz pomoć agencije počinile mnogo zločina i mnogo, mnogo više nemoralnih finansijskih malverzacija, uhapšeni su u Panami, pa pušteni uz kauciju i sudi im se ili su pod istragama u mnogo zemalja sveta.

Prilika da zavirimo iza zavese „potpuno legalnih“ firmi čije je postojanje „normalno u čitavom poslovnom svetu“ pokazala je strahovitu trulež, zapanjujući finansijski kriminal, tajne firme tajnih službi, besprizornu pljačku državnih budžeta širom planete

U filmu Stivena Soderberga Laundromat (2019), čije su prikazivanje Mosak i Fonseka pokušali sudski da zaustave, igraju Meril Strip, Šeron Stoun, Dejvid Švimer i još neke zvezde. Fonseku igra Antonio Banderas, a Mosaka Geri Oldman. Film je dobio prosečne kritike i nije postigao veći uspeh, ali je došao do značajnog broja gledalaca i bar malo im rasvetlio ofšor ludilo savremenog sveta. Dostupan je na Netfliksu.

Ni Mosak ni Fonseka, od puštanja iz pritvora, dana zatvora videli nisu, iako su dokazi protiv njihove firme u mnogo zemalja sveta zaista zapanjujući. Firma je bila povezana i sa nacističkim organizacijama i liderima, CIA, meksičkim kartelima, pranjem para na sto strana sveta, od kojih je ono u Brazilu možda i najspektakularnije, pošto je izazvalo i pad vlade i predsednice Dilme Rusef, zbog raspojasane političke korupcije, iako ni ona niti iko iz njene stranke nisu pomenuti u dokumentaciji (što ne znači da su nevini, brazilski mediji i tužioci su svašta tu pronašli i bez Panamskih papira).

Firma je omogućila i uspostavljanje mreže firmi ruskog violončeliste Sergeja Pavloviča Roldugina u koju se slilo nekoliko milijardi dolara iz ruskih banaka i firmi klasičnim pranjem novca na štetu ruske države i građana, koje Sergej prosto nije uopšte trošio na sebe, eto, kao da nisu njegove, a pokazao je i šokantno neznanje o firmama čiji je vlasnik, iako je na njihovim računima bila zanemarljiva sitnina od otprilike dve milijarde američkih dolara, što čovek lako zaboravi da ima. Jesmo li pomenuli da je Sergej prijatelj iz detinjstva Vladimira Putina? Kum jedne od njegovih ćerki?

Mosak i Fonseka su, dakle, za sada slobodni sa svojim (bitno umanjenim) milijardama, iako je Nemačka izdala nalog za hapšenje obojice, da navedemo samo jednu zemlju koja bi ih želela pred svojim sudom.

No, da li bi ih sve te države zaista želele u nekoj sobici za isleđivanje? Na primer baš – Nemačka?

Veliki svetski finansijski i poslovni igrači, pa čak i kriminalci, vitlaju velikom moći i povezani su sa političkim elitama najčvršćom mogućom vezom – novcem. Tu spregu su načeli Vikiliks, ICIJ i ostali. To ne samo da je pokrenulo reforme (nedovoljne, ali ni takve niko nije očekivao pre velikih otkrića) već je uzvratilo junačkim novinarima i uzbunjivačima ugledom i važnošću koje su zadobili svojim poštenim i hrabrim izveštavanjem, produživši im, verovatno, život. Možda se u tom dodatnom vremenu pronađe biznis model za, očigledno neophodne, istraživačke medije, kao što su dnevne novine. Jer, Panamski papiri i čitav niz novih „curenja“ koje su obradili, toliko su dragoceni da je danas, bar iz perspektive novinara i medija, teško zamisliti ovaj svet bez njih. Više depresivno nego teško, doduše.

Džon Do (ime koje se uobičajeno koristi na engleskom govornom području za osobu čiji identitet ne znamo, nešto kao „N. N. lice“ kod nas), osoba koja je predala Panamske papire novinarima, još je u maju 2016. objavila manifest, objašnjavajući motive svog postupka.

Ovih dana su veliki dnevni listovi Konzorcijuma objavili i intervju koji su sa Džonom Doom uradili Frederik i Bastijan Obermajer. Heroj (ili heroina) našeg vremena tu govori o svojoj sudbini, razmišljanjima o reformama koje su usledile posle objavljivanja istraživanja o Panamskim papirima, saradnji sa nemačkom policijom i još mnogo toga, sa vremenskom distancom od četiri godine i sa mnogo razuma. On, na primer, ne misli da nemačka država zaista želi da ozbiljno istražuje ofšor, i dovede Mosaka i Fonseku u tu sobicu za isleđivanje.


O tome uskoro u novom tekstu na Cenzolovci.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend