Vesti sa mreža

Društvene mreže i/ili mediji ovako postaju glavni izvor informisanja građana naprosto zato što su popularne, zgodne, lake za konzumaciju, te odgovaraju na određene potrebe same ljudske prirode – od voajerizma do senzacionalizma. Na društvenim mrežama poput Fejsbuka se relativno brzo možemo informisati o najnovijim fotografijama naših prijatelja sa letovanja ili tokom ručka iz restorana, baš kao i o najnovijim vestima iz zemlje i mrskog inostranstva. Slično je i sa Tviterom, Jutjubom ili TikTokom, koji takođe predstavljaju izvesni amalgam razonode i informisanja, odnosno „infozabave“ („infotainment“). S druge strane, šta je tačno „društveno“ u „društvenim medijima“? Ukoliko na kauču, u krevetu ili na WC šolji, usamljeni u gomili, listamo Fejsbuke ili Tvitere?

Internet i društvene mreže vaistinu predstavljaju izazov po medije. I neki od njih su se vešto prilagodili, a neki su propali u toj tehnološko-prirodnoj selekciji. Ali sve to implicira i mnoge probleme. Jedan od njih jeste opadanje poverenja u medije poput novina, radija ili televizije, a koji se tada izdašno o(t)pisuju kao „tradicionalni“, iako ništa nije dalje od istine. Naime, ovi mediji su jedna krajnje recentna i moderna pojava. Onaj istinski tradicionalni medij zapravo je – seosko ogovaranje. A javna sfera koju su stvorili mediji poput štampe zapravo je zakotrljala moderno društvo kao takvo, i što je izvrsno objasnio još Habermas. Drugim rečima, ništa nije manje „tradicionalno“ od štampanih novina, šta god nam govorili tehno-gurui sa izlivom digitalizacije u mozak.

Zatim, tu je i problem finansiranja. Ukoliko korisnik ili konzument medija do svojih informacija dolazi preko društvenih mreža, novac od tog klika mahom odlazi kompaniji koja je tvorac društvene mreže, a ne medijskoj kompaniji koja je tvorac informacija. Dakle, medijski radnici ili novinari i dalje uporno, mukotrpno i rizično stvaraju tzv. „sadržaj“ ili famozni „kontent“, ali taj sadržaj vešto „kradu“ ili (zlo)upotrebljavaju društvene mreže. A mi, korisnici istih, jesmo saučesnici u tom kriminalu. Naime, kada je neko od nas poslednji put otvorio internet pretraživač i „peške“ ukucao „nytimes.com“ ili „theguardian.com“, „danas.rs“ ili „autonomija.info“? Ili smo do vesti, izveštaja, reportaža ili kolumni ovih medijskih kuća „stigli“ preko svojih društvenih mreža? Tada pristižemo i do problematike lajkova, šerova i komentara „ispod vesti“. Oni kod pojedinca proizvode osećaj aktivizma, a on to nije, ili je bar irelevantan u nedigitalnoj ili oflajn sferi. Istraživači su ovaj fenomen odavno nazvali „kliktivizmom“.

Zbog ubrzanja onlajn života, dolazi i do smanjivanja pažnje korisnika. Dok je za istinsko ili dubinsko informisanje o nekom fenomenu naprosto potrebno – vreme. I to vreme koje je mahom provedeno u čitanju (ili slušanju, ko ima sluha za te pomodne podkaste, đavo ih odneo). Jedno istraživanje Univerziteta Pen Stejt obuhvatilo je 35 miliona „šerovanih“ linkova na razne vesti na Fejsbuku (2017-2020). I, pokazalo se sledeće. Čak 75 odsto ljudi koji su „podelili“ ili „šerovali“ ove vesti na svojim ličnim profilima, uopšte nisu pročitali samu vest – već samo njen naslov! Dakle, troje od četvoro ljudi rasipaju razne vesti unaokolo kao krave balegu, bez da su uopšte kliknuli ili ugazili u istu. Zašto to radimo? Pa, zbog „društvenog“ reklamiranja pripadnosti određenom svetonazoru ili plemenu u svojoj personalnoj mreži, a ne zato što zaista želimo da informišemo sebe i druge.

U tom smislu, najveći problem jeste u opadanju društvenog poverenja u medije kao takve. Individue na društvenim mrežama danas aktivno tragaju jedino za onim medijskim sadržajima koji potvrđuju njihovo postojeće mišljenje, stavove, vrednosti i predubeđenja, a ne za stvarnim informisanjem, odnosno činjenicama ili dokazima o prirodnom i društvenom svetu oko nas. Ovom procesu dodatno doprinose algoritmi koji korisnika društvenih mreža izlažu jednoj te istoj vrsti sadržaja, vrednosti ili politika, čime zatvaraju čoveka u svojevrsni informacioni mehur ili gvozdeni kavez. Kliknuli smo na vest o tome da nam gej ustaše kradu decu i kvare tradiciju vakcinama i globusima? Dragi korisniče, evo ti još hrpetine vesti na istu temu. Kako je to neko duhovito primetio: „Kako ovo može biti lažna vest, ako govori sve ono što ja mislim?“. Zar nam globalisti ne rade o glavi? Zar ne pobeđuje Putin u Ukrajini, evo već skoro tri godine, samo što nije? Zar ne živimo u zlatnom dobu, kada me je zaposlilo bez diplome, talenta i znanja, za svega par kapilarnih glasova? Zar nismo narod najstariji, i zato nas svi mrze?

Pouzdanost izvora ili utemeljenost na činjenicama ovako postaju irelevantni, što je ogromna prepreka po novinarstvo, javnu sferu i demokratiju. O tome svedoči i koncept „post-istine“, koji je 2016. izabran za reč godine od strane Oksfordskog rečnika engleskog jezika. Američki filozof Hari Frankfurt je tu stvar u popularnom i važnom eseju iz još 2005. godine nazvao „proseravanjem“ (bullshit). Uz izvinjenje na mom srpskohrvatskom, „proseravanje“ ili „kenjaža“ je nešto izvan istine i laži. U pitanju je priča, tlapnja ili pusta drobljavina koja je nezainteresovana prema istini, i što je zapravo opasnije od laži. Jer, ukoliko ništa više nije istinito ili lažno, tada smo u golemom problemu. Pa deder još jedan rijaliti šou ili hiperstvarnost, Potemkina ili Matriks kao žvaku za mozak od Zadruge/Elite do Drugog dnevnika.

A onda se dogodi da neko – probuši taj mehur. I izlije svu snagu onih stvarnih društvenih mreža i društvene solidarnosti po ulicama i raskrsnicama. I fakultetima. I internetima. I kafanama. Pa se odjednom više ne šapuće. I nema više Diznilenda kao adekvatnog odgovora na ovu pustinju stvarnosti, kako su pisali Bodrijar i Žižek. Upravo su to odvažno učinile studentkinje i studenti krajem 2024. godine u našoj Republici. Kao „digitalni urođenici“, oni su društvene mreže od izvora dezinformacija transformisali u snagu ili moć za odistinsko umrežavanje među sobom. Dok zaista ne bendaju šta o njima smatraju vladajuća medijska ideologija i kulturna hegemonija. Baš kao ni političari, niti internet botovi. Taj nivo spontanosti i organizacije u isto vreme, jeste zapanjujući koliko i raspamećujući. I iznenadio je sve, a ponajviše vlast.

Mladi ljudi Srbije u procesu visokog obrazovanja demonstrirali su jednu visoko decentralizovanu ili autonomnu neposlušnost karakterističnu za društvene mreže – bez lidera ili tupavo-opozicionih performansa. A pridružuju im se blistavi i kreativni činovi građanskog otpora i solidarnosti. I onda, vratimo se na čuvena fabrička podešavanja i odistinski tradicionalne medije – seosko ogovaranje. Na stvarne oflajn i onlajn društvene mreže među ljudima. Drugim rečima, poslušajmo naše prijatelje i srodnike, a pre svega naše studente, o tome šta se tačno dešava na fakultetima, kao i u društvu Republike Srbije. Posebno kada su većina štampe i sve nacionalne frekvencije otete od građana i stavljene u službu propagande. Studenti su postali medij. I tu nema laži, nema prevare, i nema proseravanja. Vesti sa društvenih mreža su najzad postale dobre.