16. avg 2021.

Zašto verujemo lažima?

Zašto ljudi veruju u neistine, zavere, glasine, izmišljotine, pa i u gole laži i nage budalaštine?

Na primer, da su vakcine protiv kovida 19 opasne i smrtonosne, da se nije dogodio genocid u Srebrenici, ili da je Srbija 2020. imala najveći ekonomski rast u Evropi?

Da svetom vladaju ljudi-gušteri ili pedofilske krvopije, da nekakva aronija, zeleni čajevi, ajkulina hrskavica ili gledanje u Sunce leče rak, kao i da je planeta Zemlja ravna ploča (iako se u tu neistinu nije verovalo čak ni u srednjem veku)?

Ova zapitanost se učestalo javlja nakon uspona društvenih mreža, odnosno društvenih medija i pratećih lažnih vesti, iako je samo pitanje matoro bar koliko i antička filozofija.

I, najpopularniji odgovor glasi – u laži verujemo zbog ljudskog neznanja. Još su predsokratovci poput Parmenida razlikovali Put istine, ali i Put mnenja, a koji čine nepouzdana verovanja smrtnika.

Suština i ličnog i kosmičkog razvoja tada je u svojevrsnom putovanju ili napretku od smrtnog neznanja (mnenja) ka besmrtnom znanju. Dok, prema Sokratu, niko voljno ne čini zlo i naopako.

Ukoliko i počinimo nemoralna dela, to je samo zato što nemamo dovoljno – znanja. Pa nismo znali, jebiga.

Dakle, rasprostranjeno neznanje je naš glavni neprijatelj u borbi sa lažima.

I sve što je tada potrebno jeste više obrazovanja, te raznih edukacija i dizanja svesti, zar ne?

Kao npr. naučnih dokaza o funkcionisanju i delotvornosti vakcina, odnosno dokaza o sistematskim ubijanjima u Srebrenici.

O planeti Zemlji kao lopti.

Otuda se i brojni naučnici, pa i po svojim ličnim društvenim mrežama, dobronamerno (koliko i naivno) trude da prosvetle pučanstvo, i da objasne te neke stvari koje smo bili prespavali na času (a to pučanstvo ih za uzvrat smatra za arogantne i/ili za saučesnike u zaveri).

Ovakva zgodna pedagogija činila je i čini i suštinu vrednosti Prosvetiteljstva. Čovek je valjda razumno biće (nismo li sami sebe prozvali Sapijensima?) i na putu je ka stalnom napretku ili progresu iz neznalačkog mraka.

S tim u vezi, ukoliko verujemo u neistine, nismo se dovoljno potrudili da shvatimo šta se zaista dešava.

To jest, ako verujemo u lažne stvari, mora biti da smo naprosto neuki ili glupavi.

S druge strane, u 20. veku se pojavljuje još jedan popularni odgovor na naše drevno pitanje.

Prema tom odgovoru – u laži verujemo zbog manipulacije, odnosno propagande.

Umesto da masovni mediji budu nezavisni i objektivni donosioci vesti, ovo su moćne ideološke institucije koje delaju jedino u interesu političkih i ekonomskih elita koje nas ovako obmanjuju i lažu.

Uz Džordža Orvela i 1984, a kontra Parmenidu ili Sokratu, ovaj stav o medijskoj manipulaciji i propagandi kao izvorištu naše vere u neistinu zagovara još jedan mislilac teške kategorije – Noam Čomski.

Jer zaista, diktatori, demagozi i propagandisti oduvek su manipulisali javnošću i širili laži, posebno u društvenim i ratnim sukobima.

Gotovo svakom etničkom masakru prethodilo je širenje glasina.

A prema jednom značajnom istraživanju o medijima i javnom mnjenju tokom Zalivskog rata (1991), oni pojedinci koji su gledali više vesti o tom ratu – zapravo su znali manje, a ne više, pa i o osnovnim činjenicama o Bliskom istoku ili američko-iračkim odnosima.

Više televizije značilo je manje znanja.

I sva naša etnička čišćenja, masakri i genocidi u Jugoslaviji krajem 20. veka često se interpretiraju kao posledica medijske manipulacije i ratnohuškačke propagande.

Pa bilo je na televiziji, jebiga.

Dakle, rasprostranjena propaganda je naš glavni neprijatelj u borbi sa lažima.

I sve što je tada potrebno jesu oni nezavisniji, objektivniji ili slobodniji mediji, zar ne?

A za razliku od spomenutih naučnika koji se beše upinju da po ličnim mrežama i ostalim Tviterima prosvećuju publiku znanjem, fokus na oslobađanju medija očigledno je i ona jedina strategija političke opozicije u Srbiji.

Uzgred, društvene mreže se periodično ugibaju od šerovanja tzv. Deset strategija medijske manipulacije ljudima (Preusmeravanje pažnje, Stvaranje problema, Upotreba dečjeg jezika, Buđenje emocija…), a koje je navodno pobrojao dotični Čomski.

Međutim, u istorijski-ironijskom veleobrtu, i ovaj spisak ili tekst takođe je jedna – laž, obmana, manipulacija, dezinformacija ili pak lažna vest.

Sam Čomski ga nikada nije napisao, ali se zato kao njegov od otprilike 2010. danas uredno pojavljuje na oko 81.200.000 internet stranica po pretraživanju na Guglu na engleskom jeziku (i na oko 525.000 stranica na srpskohrvatskom).

S tim u vezi, ukoliko verujemo u neistine, to nije zato što smo neobrazovani, neuki ili glupavi, već zato što smo medijski zaslepljeni ili obmanuti. To jest, ako verujemo u lažne stvari, mora biti da smo naprosto – slagani.

I sad, ko je u pravu?

Parmenid i Sokrat, ili pak Orvel i Čomski?

Ko je tačno kriv za naše hronične mentalne i društvene sklonosti ka političkim neistinama i društvenim lažima?

Naše skaradno obrazovanje – ili naši odurni masovni mediji?

Škola i fakulteti, ili pak novine, televizija i interneti?

Odgovor na ovo centralno pitanje naše prirode i društva možda se krije na jednom trećem mestu.

Na posteru u podrumskoj kancelariji onog fiktivnog FBI agenta Foksa Moldera iz Dosijea Iks.

Naime, na tom je posteru (naravno, lažna) fotografija nekakvog NLO, uz prateći tekst – ŽELIM DA VERUJEM / I Want to Believe.

U tome je suština, kvaka ili kumst. Drugim i večitim rečima Đorđa Balaševića (1993) – Krivi smo mi.

Kognitivni psiholozi ovu želju za verovanjem nazivaju motivisanim rasuđivanjem, a što podrazumeva univerzalnu ljudsku sklonost da donosimo baš one zaključke koji idu u prilog nama samima.

Da obrađujemo informacije tako da se uklope u naša prethodna verovanja i predubeđenja.

I da komotno odbacujemo negativne informacije koje su u suprotnosti sa našim ponašanjem ili našom slikom o sebi.

Eksperimenata je bilo tušta i tma.

Na primer, navijači će motivisano verovati da je sudija na utakmici oštetio njihov tim. Pušači mnogo manje veruju da cigarete izazivaju rak pluća.

Mali i srednji preduzetnici motivisano precenjuju verovatnoću da uspeju u svom poslu.

Ako saznamo da se nismo proslavili na testu inteligencije, radije verujemo tekstovima koji kritikuju testove inteligencije.

I prestajemo da čitamo auto-moto časopise koji kritikuju naš model automobila.

Kad su ispitanici pročitali (lažni) naučni rad o vezi između kofeina i raka dojke, one žene koje konzumiraju više kafe (ali ne i muškarci, ili žene koje ne piju kafu), pronalazile su više manjkavosti u tom radu itd, itd. Ljudske životinje konstantno obmanjuju same sebe u procesu donošenja svojih zaključaka i odluka.

Umesto logički i kritički, mi najčešće motivisano rasuđujemo.

Vidimo i čujemo ono što želimo da vidimo i čujemo. S tim u vezi, ukoliko verujemo u neistine, to je zato što – želimo da verujemo u neistine.

Dakle, mi sami smo svoji najveći neprijatelji u borbi sa lažima.

Radije ćemo promeniti ili iskriviti informacije, i zažmuriti na istinu i dokaze, nego promeniti svoje mišljenje i ponašanje.

Ironično, Hegel jeste bio u pravu.

Ako naša lična filozofija nije u skladu sa činjenicama – utoliko gore po činjenice.

A sa moćnim internet pretraživačima u svakom džepu, na belosvetskoj mreži ćemo brzinom svetlosti da pronađemo baš one stavove koji se uredno slažu sa našim mišljenjem, vrednostima i ponašanjem.

Pa i da je Zemlja ravna ploča kojom vladaju gušteri, ako smo eventualno nastrani na tu stranu.

Zato će ljudi odbacivati dokaze o globalnom zagrevanju, o značaju nošenja maski i socijalne distance u epidemiji, ili o ratnim zločinima koje je počinila njihova strana u ratu.

Jer kako te vesti mogu biti lažne, ako govore ono što mi već smatramo i mislimo?

Uradićemo sve kako bismo sačuvali svojevrsnu fizičku i mentalnu udobnost i komociju, kao i sliku o sebi i svetu oko nas.

Samo što je verovanje u opasne vanzemaljce neuporedivo manje štetno od verovanja da su opasne vakcine. Molderu vrati se, sve ti verujemo!

Najzad, mnogim lažima verujemo i zato što te laži učine da se osećamo dobro i bolje.

Na primer, volimo da verujemo da je druga grupa zla i naopaka – vakcinaši, muslimani, ljudi-gušteri, svejedno – jer tada mislimo dobro o našoj sopstvenoj grupi, te i o sebi samima.

Poverovaćemo i u najsumasišavšije stvari ako su one pohvalne prema našem plemenu ili timu.

I poput amaterskih stranačkih portparola, opravdaćemo (i sebi oprostiti) svako nepočinstvo, kriminal i zločin.

Dve su hipoteze ili paradigme obeležile istraživačko pitanje ove kolumne – ona antička o kvarnom neznanju (Parmenid-Sokrat) i ona savremena o kvarnim medijima (Orvel-Čomski).

Ali, biće da paradigma Molder-Balašević, ona o kvarnom ljudskom umu, mnogo razboritije tumači našu sklonost ka neistini i laži. Mi naprosto i motivisano – želimo da verujemo.

Krivi su i neznanje i propaganda, tako je. Ali, kada poverujemo lažima – krivi smo i mi sami.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend