28. apr 2020.

Koronavirusi i virusi uma: 7 grešaka zbog kojih obolevamo od dezinformacija

Odakle potiče to sveprisutno mišljenje neopterećeno činjenicama, odnosno vaskoliko antivakcinaštvo, nadrilekarstvo i zaveraštvo, a koji se po javnosti, fejsbucima i vajberima naših građana izlivaju izdašno poput septičke jame? Zašto smo tako iracionalno skloni dezinformacijama?

Ilustracija: Milan Dog

Zašto ljudi veruju u gluposti? Posebno tokom tekuće pandemije kovida-19, kada su ovakva verovanja opasna i po ono javno, a ne samo po lično zdravlje? S tim u vezi, zašto i javne ličnosti unaokolo šire budalaštine? Novak Đoković „alternativnu istoriju“, Vlado Georgiev „alternativnu geologiju“, a Željko Mitrović „alternativnu medicinu“ (a „alternativa“ činjenicama i dokazima je, Đuro, šta? neistina ili laž?).

Dakle, „nebeske Srbe“ kao najstariji evropski narod, planetu Zemlju kao ravnu ploču, te „ozonizaciju krvi“ kao lek protiv koronavirusa? Odakle potiče to sveprisutno mišljenje neopterećeno činjenicama, odnosno vaskoliko antivakcinaštvo, nadrilekarstvo i zaveraštvo, a koji se po javnosti, fejsbucima i vajberima naših građana izlivaju izdašno poput septičke jame?

Konformizam je naša sudbina, a javno mnjenje dirigent našeg mentalnog orkestra

Dežurni krivac za Petra Petrovića sa uplatnice tada su – masovni mediji. Mnogi će za „alternativne činjenice“ (pri)prosto optužiti mrske internete i famozne „lažne vesti“ (a neretko i ruske obaveštajne službe) koji svakako propagiraju dubiozne, zaveraške, pseudonaučne i lažne tvrdnje uopšte. Pa će za tu skarednost prosvećeniji Englezi okriviti svoj Dejli mejl, Amerikanci Foks njuz, a ovdašnji svet Informer i Pink. I smatraće da se tu priča završava, a ona zapravo tek počinje.

Naime, „samo“ 2.400 godina pre interneta ili sintagme „lažne vesti“, i Platon je u svojim dijalozima Gorgija, Protagora i Država takođe pisao o zabludama, obmanama i retoričkim manipulacijama koje čine da poverujemo u laži, a ne u istinu i činjenice. A škotski novinar Čarls Makej još 1841. godine objavljuje izuzetnu hroniku i studiju Neverovatne popularne zablude i ludilo masa, u tri sledeća toma: „Nacionalne zablude“, „Specifične ludorije“ i „Filozofske zablude“ (eno je džabe na internetu, ovde).

Suprotno baš popularnoj zabludi, danas se najugledniji masovni mediji, poput Bi-Bi-Sija, Gardijana ili Njujork tajmsa, zapravo direktno angažuju na (iz)vanrednoj edukaciji za kritičko mišljenje i ugibaju od napora da raskrinkaju viralne dezinformacije o kovidu-19.

A zloglasne društvene mreže? Pa, i Tviter je počeo da zabranjuje dezinformišuće i nadrilekarske sadržaje o koronavirusu, Instagram je obrisao post Jelene Đoković o opasnosti 5G mreže, a Fejsbuk ukinuo kategoriju „pseudonauka“ za svoje oglašivače. Ali, sve to jeste sa ograničenim uspehom, uprkos nepojamnom trudu naučnika, eksperata, nacionalnih i međunarodnih zdravstvenih organizacija, te i „tradicionalnih“ i onih „društvenih“ medija.

Ključno pitanje našeg medijskog i društvenog pejzaža, u zdravlju ili u pandemiji, tada zapravo glasi: zašto uopšte nasedamo? Na dezinformacije, laži, glasine, zablude, nadrilekarštinu, teorije zavere i lažne vesti? Zašto smo toliko lakomisleni i lakoverni, udarali fluorescentnu lopticu preko mreže ili samo lajkove po mreži? Dođavola, možda je poveći deo odgovornosti i na nama samima. Spomenuti Platon je to nazvao lažima koje su u našoj duši, odnosno u ljudskom duhu. Zaista, nije dovoljno samo optužiti medije i cipelariti novinare, i smatrati da je inače sve bajno. Krivi smo (i) mi, poručio bi onaj novosadski kantautor.

Jednostavno, ne radi se samo o tome šta nam mediji govore već i o tome kako razmišljamo. Kako tačno zaključujemo, smatramo i mislimo? Jer, budimo iskreni, niti smo objektivni, niti nepristrasni. Ljudski um – a ne samo novine, televizija i internet – takođe jeste jedna nezgodna tvorevina koja je prenapučena logičkim i kognitivnim greškama, pristrasnostima, heuristikama („mentalnim prečicama“), predrasudama i zabludama. I ukoliko zaista želimo da pobedimo infodemiju – neophodno je da ih spoznamo i skapiramo. Ovo su neke od njih:

1. Pristrasnost potvrđivanja

U pitanju je „majka svih zabluda“. Naime, ljudska bića su raspojasano sklona tome da prihvataju samo one informacije koje potvrđuju njihova postojeća verovanja i mišljenja. I/ili da naprosto ignorišu ili otpisuju one informacije koje se suprotstavljaju njihovim uverenjima (najčešće, kao nekakvu „zaveru“). Sapijensi i aktivno tragaju samo za onim informacijama koje potvrđuju njihove sopstvene stavove, vrednosti, ideologije i poglede na svet.

Naš um je i krajnje pristrasan prema onima koji nam se dopadaju i/ili liče na nas (po naglasku, muzičkom ukusu itd.), pa i otuda tolika odbrana i zaštita nesuvislih stavova Novaka Đokovića, iako čova nije autoritet ni za medicinu, ni za istoriju

Drugim rečima, mnoge vesti čitamo da bismo učvrstili svoja uverenja, a ne da bismo se zaista informisali.

A usput, mnogi utešno žele da veruju u to da su Bil Gejts, Donald Tramp ili Vladimir Putin krajnje zainteresovani za njihove male i beznačajne živote i sudbine. Zato, ako smo i do sada verovali da su mitski „Amerikanci“ nameračeni da nam naude, ili da su vakcine štetne, a da telefoni „zrače“, tada ćemo komotno poverovati u to da je i SARS-CoV-2 stvoren u „američkoj“ laboratoriji (suprotno dokazima), ili da će vakcina protiv kovida-19, te 5G mreža takođe biti štetne.

2. Pristrasnost optimizma

Većina ljudi u ama baš svim društvima i kulturama sveta optimistički veruje u to da će stvari „ispasti dobro na kraju“ ili u jednu „neće valjda (mene)“ logiku. Zato ljudske životinje, po svim istraživanjima, upadljivo potcenjuju realnu verovatnoću npr. razvoda svog braka, bankrota svoje firme, gubitka svog posla ili pak dobijanja svog kancera od slanine i pušenja. I ostavljaju kišobrane kod kuće pre izlaska na naoblačenu ulicu.

Međutim, neopravdani optimizam u koronavirusnoj pandemiji tada nas izlaže pogrešnim procenama i opasnim ponašanjima, baš kao i optimističkim lažnim vestima. Na primer, da toplo vreme ubija virus, da on nije tako opasan, da obolevaju samo stariji sugrađani, ili da će sve brzo proći. A nije tako, i neće.

3. Iluzija superiornosti

Homo sapijensi su i preterano samouvereni u svoje lične snage ili superiorne sposobnosti da se izbave iz nevolje i zla. Na primer, gotovo 90 procenata ljudi komotno smatra i da su oni i bolji vozači, marljiviji radnici ili bolji ljubavnici od proseka, a što je i statistički i fizički nemoguće da bude istina.

Zbog ove iluzije, ljudi ne vezuju pojaseve, ne navlače kondome, i gaze po mokrim keramičkim pločicama nakon tuširanja. Dok u tekućoj pandemiji, upravo zato komotno izlaze napolje, ne dezinfikuju namirnice, žovijalno bataljuju sve te proklete maske i rukavice dok – hvala spomenutoj pristrasnosti i materi potvrđivanja – reklamiraju i šeruju baš takve „samouverene“ i neutemeljeno hrabre medijske sadržaje.

4. Heuristika dostupnosti

Ova „mentalna prečica“ znači da, prilikom zaključivanja i donošenja odluka, svesti prizivamo one informacije koje su nam memorijski dostupne. Odnosno koje smo bili zapamtili, umesto i bez da konsultujemo činjenice i podatke.

Ljudski um manično traga za obrascima i pravilnostima, jerbo su mu slučajnost ili nasumičnost nepodnošljive

Tada se rado prisećamo „komšinice sa trećeg sprata“ koja se baš „izlečila“ homeopatijom, akupunkturom ili ceđenim sokovima. Takođe, mnogi ljudi jesu zapamtili katastrofičke medijske sadržaje o epidemijama ptičjeg (H5N1) ili svinjskog (H1N1) gripa, a koje nisu rezultirale u masovnom pomoru stanovništva. Zbog ove heuristike dostupnosti, ljudi će i tekuću pandemiju koronavirusa o(t)pisivati samo kao još jednu „lažnu uzbunu“ i belosvetsku zaveru.

5. Pristrasnost ka autoritetima

Ljudi su i hronično skloni tome da poveruju drugim ljudima koji jesu autoriteti, ali i koji se samo predstavljaju ili reklamiraju kao takvi. Otuda i sva ona ugravirana „Dr“ po pločicama na ulaznim vratima lekara i doktora nauka, baš kao i lažni doktorati, beli mantili, pa i neudobne kravate po TV emisijama.

I zato, ukoliko je Željko Mitrović naveo da su „italijanski stručnjaci“ poput „profesora Marijana Francinija“, „profesora Luiđija Valdenazija“ ili „Antonija Gasparija, direktora Orbisfere“, štagod, potvrdili da „ozonska terapija“ deluje – mnogi građani padaju ničice pred autoritetom titula i šatro uglednih biografija, bez proveravanja činjenica.

Uz to, naš um je i krajnje pristrasan prema onima koji nam se dopadaju i/ili liče na nas (po naglasku, muzičkom ukusu itd.), pa i otuda tolika odbrana i zaštita nesuvislih stavova Novaka Đokovića, iako čova nije autoritet ni za medicinu, ni za istoriju.

6. Iluzija grupisanja

Ljudski um manično traga za obrascima i pravilnostima, jerbo su mu slučajnost ili nasumičnost nepodnošljive. Zato „vidimo“ životinje u oblacima na nebu, Isusa na tostu hleba ili predmete u socu u šoljici kafe (što se naziva paridolija), ali i nepostojeće obrasce (imamo „sistem“!) prilikom kockanja, lotoa i sportskog klađenja. Međutim, na taj isti način „gledanja u šolju“, pokušavamo da uvidimo obrasce u globalnom ili lokalnom obolevanju od kovida-19.

Ljudska bića su raspojasano sklona tome da prihvataju samo one informacije koje potvrđuju njihova postojeća verovanja i mišljenja. I/ili da naprosto ignorišu ili otpisuju one informacije koje se suprotstavljaju njihovim uverenjima (najčešće, kao nekakvu „zaveru“)

Pa zatim geopolitički razmatramo Kinu i Ameriku, Švedsku i Italiju, ili Niš i Novi Sad, odnosno iracionalno konstruišemo pravilnosti tamo gde ih realno nema. I zaključujemo stereotipne budalaštine poput „Šveđani su hladni“, „Novosađani disciplinovani“ itd.

7. Efekat vagona

Čovek je i krajnje društvena životinja, zbog čega rado „uskače u vagon“ popularnih ili masovnih zabluda. I povodi se za „krdom“, takoreći. Komotno se pridružujemo aplauzima na lošim koncertima (i prekrstimo se i ako smo bezbožni), baš kao i aktuelnim verovanjima, hobijima, bestselerima, popularnim filmovima, ishranama i modama. Odjednom svi živi rekreativno trče i žvaću avokado, zar ne? Pa, mogli bismo i mi da probamo!

Konformizam je naša sudbina, a javno mnjenje dirigent našeg mentalnog orkestra. Zato, ukoliko većina iz naše društvene mreže veruje u to da vakcine izazivaju autizam (ili se u komentarima ispod vesti piše samo pohvalno o vlasti), mora da su u pravu. Najzad, zbog ovog efekta (a ne zbog naučnih informacija) ljudi su odjednom i počeli da narajcano nose hirurške maske po ulicama. Jer su videli da ih furaju i drugi i Vučić.

 

Dakle, kao ljudska bića, pa tek onda i kao konzumenti masovnih medija, (1) privučeni smo onim informacijama koje potvrđuju naša prethodna uverenja i stavove; (2) preterano smo optimistični i (3) samouvereni; (4) zaključujemo na osnovu onih informacija koje smo bili zapamtili, a ne koje su istinite; (5) skloni smo nekritičkom verovanju stvarnim ili lažnim autoritetima, te osobama koje nam se dopadaju; (6) uviđamo obrasce i pravilnosti ili izmišljamo „priče“ na osnovu posve nasumičnih podataka; (7) spremno se pridružujemo verovanjima većine u našem društvu.

A ima toga još. Na primer, naš um je i neobično traljav u (8) procenama verovatnoće i (9) reprezentativnosti, (10) uopšte ne kapira eksponencijalni rast, (11) uredno brka uzroke sa korelacijom, (12) ne prihvata slučajnosti, pa netačno pripisuje uzroke („sve se dešava sa razlogom“), (13) precenjuje uticaj pojedinaca ili „lidera“ (nasuprot okolnostima ili situaciji) i još koješta. I sve je to recept za javnozdravstvenu i medijsku katastrofu u pandemiji ili infodemiji, svejedno.

Ne radi se samo o tome šta nam mediji govore već i o tome kako razmišljamo. Kako tačno zaključujemo, smatramo i mislimo? Jer, budimo iskreni, niti smo objektivni, niti nepristrasni

Sve su ovo kognitivne pristrasnosti, mentalni „mrtvi uglovi“ ili logičke „greške u koracima“ koji odlikuju svaki ljudski um i koji nas zapravo čine iracionalno sklonim ka dezinformacijama i lažnim vestima.

Uzgred, njihov celoviti spisak je vikipedijski ogroman, jer najmanje dve stotine pristrasnosti, iluzija, efekata i logičkih grešaka upravlja našim svakodnevnim razmišljanjem i ponašanjem, pa onda i listanjem novina, te kliktanjima daljinca ili miša. Uzgred, postoje pokušaji da se dotične nekako i grupišu i svedu, pa čak i da se kao racionalni vodič ili suvisli podsetnik odštampaju i urame. Svakako, bolje taj poster nego kičoliki pejzaž, mrtva priroda ili Ajfelov toranj sa motivacionom porukom na zid.

U svojim lobanjama, sa sobom nosimo i širimo i svojevrsne viruse uma. Dezinformacije i lažne vesti nisu uzrok našeg iracionalnog mišljenja i nesuvislog ponašanja tokom pandemije, već su posledica naše urođene mentalne arhitekture. Te mentalne pogreške, iluzije i pristrasnosti zato nisu tek prosta ljudska neinformisanost i neznanje. I upravo zato se, nažalost, i ne mogu rešiti sa više informacija i znanja.

Ali bar skapirajmo da su, uz smrtonosni koronavirus u grlu, nosu i plućima, savremeni društveni i zdravstveni izazov i oni virusi u našem umu. A ne samo mrski masovni mediji po našim trafikama, televizorima i internetima, koje bismo tada i tako olako da – cenzurišemo.

9 komentara za: “Koronavirusi i virusi uma: 7 grešaka zbog kojih obolevamo od dezinformacija

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend