13. feb 2015.

CENZURA IZNUTRA (4): Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš

vucicbufferingTekstovi u novinama i televizijski prilozi do neprepoznatljivosti se prerađuju da bi se dopali političarima i oglašivačima. Urednici iz njih ili izbacuju ili u njih dodaju toliko toga da autori posle tih intervencija ne žele da ih potpišu. Ali urednici brzo nađu nekog drugog novinara koji će potpisati prerađen tekst svog kolege

U prethodnom tekstu izneli smo svedočenja o učestalosti cenzorskih prepravki novinarskih uradaka, kao i o najčešćim inicijatorima takvih prekrajanja.

Ali, kako na delu izgleda ta „kreativna obrada“?

Najlakše je da se sporni deo jednostavno izbaci. To može biti, kako nabraja jedan kolega, u tekstu o zagađenju životne sredine deo koji se tiče velikog proizvođača bezalkoholnih pića (pogađate, vernog oglašivača) ili u tekstu o korupciji državnih službenika deo koji govori o korupciji u policiji.

Apsurdno, tekst koji obiluje dobro obrazloženim primerima i relevantnim sagovornicima lakše je cenzurisati: izbaciš nezgodne delove i opet ostane dovoljno za objavljivanje

„Rečeno mi je da sam u potpunosti u pravu, ali da bi u slučaju objave bili poremećeni dobri odnosi koje sa policijom imaju kolege iz rubrike Hronika“, objašnjava ovaj novinar.

Postoje i mediji gde je svako pominjanje imena Aleksandra Vučića u negativnom kontekstu strogo zabranjeno. „Vučić je jedini uvek bio najbolji, najkrasniji i nedodirljiv“, kaže jedan ozbiljan politički novinar.

Ponekad se opravdanje za izbacivanje nezgodnih delova nađe u navodnim profesionalnim razlozima.

„Urednik ti kaže: ‘Ovog sagovornika imaš previše’ i onda izbaci deo koji kritikuje sistem, aktuelnu vlast“, kaže novinarka jednog dnevnog lista.

Apsurdno, tekst koji obiluje dobro obrazloženim primerima i relevantnim sagovornicima lakše je cenzurisati: izbaciš nezgodne delove i opet ostane dovoljno za objavljivanje.

Postoje, međutim, situacije u kojima izbacivanje nije dovoljno. Nekada tema „mora“ da bude objavljena, nekada su rokovi prekratki da bi se našlo nešto drugo da popuni medijski prostor, a prilog ili tekst bavi se konkretnim događajem sa akterima koje je nemoguće sakriti ili prećutati. Tada se pristupa dodavanju.

[povezaneprice]

„Jednom prilikom su mi ublažili tekst pričom o ‘sumnjivim pritužbama’, ‘anonimnim svedocima’ i sličnim budalaštinama koje, naravno, nisam imao u priči“, priča novinar jednih dnevnih novina.

To je ono što njegov kolega sa velike televizije naziva „dodavanjem epiteta“, ali postoji i dodavanje sagovornika.

„Izbacili su mi najsočnije elemente teksta, uz primedbu da sam mnogo negativan. Onda je urednica to ispeglala tako što je zvala nekih pet zvaničnika koji su, naravno, ispričali zvaničnu priču“, objašnjava novinarka jednog nedeljnika.

Ponekad se opravdanje za izbacivanje nezgodnih delova nađe u navodnim profesionalnim razlozima. „Urednik ti kaže: ‘Ovog sagovornika imaš previše’ i onda izbaci deo koji kritikuje sistem, aktuelnu vlast“

A dobili smo svedočenje i o „dodavanju krivaca“.

„Imao sam slučaj kada su kritike na rad običnih radnika u jednom javnom preduzeću, uglavnom vozača i higijeničara, bile dobrodošle, dok se o vrhu preduzeća gotovo i nije pisalo“, kaže novinar beogradskog dnevnog lista.

Ponekad je tih izbacivanja i dodavanja toliko da ni sam novinar na kraju ne može da prepozna sopstveni tekst oko čije je „podobnosti“ urednik morao dobro da se preznoji.

„Dešavalo  se da završen prilog, gotovo pred emitovanje, urednik lično prekrati i izrežira u ono što je u tom trenutku podobno“, priča jedna televizijska novinarka.

Naravno, ni internet izdanja mejnstrim medija nisu pošteđena ovakvih intervencija.

„Sećam se da smo pred izbore 2008. godine imali naredbu da brišemo sve afirmativne komentare u vezi sa Srpskom radikalnom strankom“, poverava nam urednik sajta dnevnih novina, inače poznat po političkim stavovima sasvim suprotnim od radikalskih.

Ali nekada nikakve prepravke ne mogu izmeniti opšti negativni ton teksta/priloga, pa je urednik prinuđen da ne dozvoli objavljivanje, iako je on sam izabrao i temu i novinara koji će je obraditi.

„Urednik je odbio čitav tekst, koji je prethodno tražio da napišem, a bavio se stupidnošću predizbornih slogana. Objasnio je da političke partije ne treba ismevati“, kaže novinar jednog tabloida.

„Imao sam priču oko koje sam se mučio nekoliko dana (jurio sagovornike iz raznih ministarstava) i taman kad sam je završavao, rečeno mi je da ne ide ‘jer je dosadna’. Kasnije mi je objašnjeno da je u pitanju ‘viši interes'“, kaže njegov kolega iz novina sličnog žanra.

I na kraju, i pored sveg cenzorskog žara i truda, dešava se da nešto promakne. Često je teško predvideti hirove raznih „važnih“ ličnosti, organizacija, ustanova i kompanija, pa se nikad ne zna šta će im zasmetati.

„Urednik je odbio čitav tekst, koji je prethodno tražio da napišem, a bavio se stupidnošću predizbornih slogana. Objasnio je da političke partije ne treba ismevati“

Osim toga, dežurni urednik ponekad bude nemaran, nedovoljno „svestan“ ili, sve ređe, napravi problem iz čistog inata. Prilog ili tekst ode u jedno izdanje dnevnih novina, ili televizijske informativne emisije, ali ga u sledećem izdanju jednostavno – nema.

„Desilo se da je moj tekst objavljen u izdanju novina za unutrašnjost, ali da je posle intervencije izbačen iz beogradskog izdanja. Urednik rubrike mi je rekao da je intervenisano kod glavnog urednika. Informacije iz mog teksta su za beogradsko izdanje potpuno prerađene i ispod njega su potpisane druge koleginice“, čudi se jedna novinarka.

„To je sasvim uobičajena pojava“, rezigniran je jedan iskusniji novinar. On objašnjava da je postalo sasvim normalno da se neke stvari stavljaju u beogradsko izdanje tek kad se vidi da je neko drugi pustio priču. „Po sistemu nezameranja, odnosno ‘ako su mogli drugi, možemo i mi’.“

„Često sam se osećala izmanipulisanom načinom na koji su neki tekstovi predstavljeni. Ali nisam imala izbora, kao ni mnogi od mojih kolega koji su živeli od te bedne plate. To nas, međutim, ne opravdava“, zaključuje novinarka koja je pre dve godine uspela da se izmakne iz dnevnog novinarstva.

Povezani tekstovi:

CENZURA IZNUTRA (1): Šta je i kako zabranjeno medijima u Srbiji
CENZURA IZNUTRA (2): Kad cenzor zakuka
CENZURA IZNUTRA (3): Šef marketinga kao glavni i odgovorni urednik
CENZURA IZNUTRA (5): Kad novinari utihnu
 Ilustracija: izvor 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend