03. feb 2015.

CENZURA IZNUTRA (1): Šta je i kako zabranjeno medijima u Srbiji

benksyNaša anketa pokazuje da selekcija tema u redakcijama prema ukusu političara, oglašivača, sponzora i marketinških agencija postoji u gotovo svim medijima. Cenzure je bilo oduvek, ali je sistematsko filtriranje tema, koje je počelo dok je Tadić bio na vlasti, pod Vučićem metastaziralo. Novinari ili ne odgovaraju na pitanja o cenzuri, ili o njoj govore anonimno

Cenzura počinje već kod izbora tema kojima će se mediji baviti. Mala anketa koju je Cenzolovka sprovela među novinarima u Srbiji pokazala je da selekcija tema prema ukusu političara, oglašivača/sponzora i marketinških agencija postoji u gotovo svim medijima za koje rade ili su radili, da je toga bilo oduvek, ali je sistematsko filtriranje tema u redakcijama počelo za Tadićevog vakta, da bi pod Vučićevim režimom metastaziralo.

ZABRANJENE TEME: „Obespravljeni građani, nezakonitost u radu javnih službi, trošenje novca iz budžeta, nepravilnosti u radu lekara, sudija, zaposlenih u prosveti“

Ista pitanja poslali smo na adrese 47 slučajno izabranih novinara iz različitih medija, generacija i delova zemlje, a do objavljivanja ovog teksta odgovorilo nam je njih 16. Činjenica da su svi tražili da ostanu anonimni, govori sama za sebe.

Samo je jedan kolega, koji već 22 godine radi za jedan poznati strani medij, tvrdio da mu niko nikad nije rekao da neka tema ne može ili da „ne bi bilo zgodno“ da bude objavljena ili, naprotiv, da baš mora da ide iako za to nije bilo profesionalnog opravdanja. Drugi, iz jednog ovdašnjeg nedeljnika, rekao nam je da se susretao samo sa sugestijama marketinške službe lista, nikad sa otvorenim pritiscima. To su jedina dva izuzetka od opšteg sumornog utiska.

Koje teme, iako su od interesa za čitaoce, ne mogu „da prođu“?

Najproblematičnije su priče koje mogu u iole lošem svetlu da prikažu osobe na vlasti i njihov rad ili ponašanje.

„Sada ne sme kritički da se piše o Aleksandru Vučiću, ranije su zaštićeni bili Dragan Đilas i Srđan Šaper“, prenosi svoja iskustva novinarka jednog ozbiljnog nedeljnika. Novinari iz čak tri redakcije dnevnih novina svedoče da im urednik u više navrata nije dozvolio da pišu o spornim doktoratima ministra policije Nebojše Stefanovića i gradonačelnika Beograda Siniše Malog.

Neki sada bivši ministri su zaštitu od medija tražili u navodnim zajedničkim projektima njihovih ministarstava sa redakcijama. Dvoje  učesnika u anketi navelo je primer bivšeg ministra prosvete Žarka Obradovića, a javnosti je poznat primer Olivera Dulića i „Blica“.

„Kroz novine se razvlače samo ‘sitne ribe’ i to isključivo one za koje se proceni da ne mogu da naprave bilo kakve probleme“, kaže novinar i urednik koji je radio u više dnevnih listova.

ZABRANJENE LIČNOSTI: „Sada ne sme kritički da se piše o Aleksandru Vučiću, ranije su zaštićeni bili Dragan Đilas i Srđan Šaper“

Drugi na listi „svetih krava“ jesu vlasnici i finansijeri medija, često veliki i poznati biznismeni, upleteni u mnoge poslove ili politiku. „U ‘Pressu’ se znalo da Đilas ne sme da se dira ni pod razno. Mišković, takođe. Što je i logično s obzirom na to da su bili vlasnici tog lista. Bogovi. Nijedna tema koja bi na bilo koji način kritikovala nešto što se tiče njih dvojice i njihovih saradnika nije mogla da prođe“, kaže bivša novinarka ovih novina koje više ne izlaze. Slične tvrdnje, sa nekim drugim imenima, čuli smo iz još dve redakcije, ali bi precizno citiranje odalo identitet svedoka.

Tu su i komercijalni partneri medija. „Pravilo je da se kritički tekstovi o oglašivačima, ‘prijateljima’ redakcija, sponzorima ne smeju objavljivati. A ne sme se tako pisati ni o onima koji se ne oglašavaju, ili nisu ‘prijatelji’, a mogli bi to da budu, samo ne daju pare“, svedoči novinar koji je u poslednjih nekoliko godina promenio više redakcija. Slične odgovore dalo nam je još pet novinara, s tim što se stepen cenzure razlikuje – od otvorene zabrane do „preporuke“.

[povezaneprice]

Zanimljivo je da nedodirljivost onih čije firme kontrolišu prodaju oglasnog prostora važi i u izrazito opozicionim medijima. „Za vreme Tadićeve vlasti poslanik Miroslav Markićević za skupštinskom govornicom čita podatke APR-a o uvećanju prihoda marketinških firmi half linije Đilas-Šaper-Krstić i predlažem uredniku da radimo tu temu, a on mi odgovara da ne dolazi u obzir, uz obrazloženje: Ne piše o tome ni ‘Pravda’. Znači, ni u vreme najžešćih napada opozicionog Vučića, njegove privatne novine nisu se bavile temom kontrole medija putem prodaje oglasnog prostora“, priča novinar koji je tada radio u jednom mediju koji je važio kao sklon Tadiću.

ZABRANJENI OGLAŠIVAČI: „Pravilo je da se kritički tekstovi o oglašivačima, ‘prijateljima’ redakcija, sponzorima ne smeju objavljivati. A ne sme se tako pisati ni o onima koji se ne oglašavaju, ili nisu ‘prijatelji’, a mogli bi to da budu, samo ne daju pare“

Često se diktiraju teme koje treba da budu objavljene. „Tako sve redakcije u trenu imaju ‘presudu’ da je brat Edija Rame upravljao dronom, nekoliko ih ekskluzivno saznaje da je Vučić u besu polomio kvaku na vratima kabineta…“, primećuje jedna iskusna koleginica.

S obzirom na socijalno i ekonomsko stanje u Srbiji, kao i na sveprisutnost države i velikih kompanija, shvatanje šta je „nezgodno“ proširilo se na gotovo sve oblasti javnog i društvenog života.

„Obespravljeni građani, nezakonitost u radu javnih službi, trošenje novca iz budžeta, nepravilnosti u radu lekara, sudija, zaposlenih u prosveti“, nabraja zabranjene teme kolega sa jedne velike televizije. „U mojoj rubrici sada je sve teže naći teme koje su zanimljive a da imaju prođu“, očajan je urednik ekonomske rubrike u jednom dnevnom listu.

Pošto novine i elektronski mediji ipak nečim moraju da popune prostor i vreme, ovoliki stepen ulazne cenzure na specifičan način je preoblikovao uređivačku politiku većine medija. „Teme sve više pretvaraju u štoseve, u ‘klikolovne’ dopadljive naslove, bez obzira na suštinski sadržaj. Na primer, nije važno da li Srbija mora i koliko da isplaćuje penzije kosovskim penzionerima (‘Naši čitaoci nisu na Kosovu’) bez obzira na to što bi te penzije trebalo da budu isplaćene iz ovdašnjeg očerupanog Fonda i što bi ‘naši čitaoci’ zapravo bili ti koji plaćaju. Takva bi tema uvek pala u zapećak pred, na primer, nesrećnikom s futoškim kupusom u službenom automobilu“, objašnjava jedna urednica.

Povezani tekstovi:

CENZURA IZNUTRA (2): Kad cenzor zakuka
CENZURA IZNUTRA (3): Šef marketinga kao glavni i odgovorni urednik
CENZURA IZNUTRA (4): Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš
CENZURA IZNUTRA (5): Kad novinari utihnu
 Naslovna ilustracija: Banksy 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend