04. feb 2015.

CENZURA IZNUTRA (2): Kad cenzor zakuka

cryptomonk
Bogato cenzorsko iskustvo naučilo je urednike kako da na mnogo načina odaberu teme ili izbegnu objavljivanje svega što je zabranjeno. Najciničniji među njima na kraju optuže novinare za autocenzuru

U prethodnom tekstu o prvom koraku cenzure, selekciji tema o kojima se ne sme ili se mora pisati, preneli smo rezultate ankete (pitali smo 47 novinara i urednika, odgovorilo je njih 16) u kojima su pobrojane zabranjene teme.

Načini na koji se ova selekcija tema sprovodi razlikuju se od redakcije do redakcije i od urednika do urednika. U najblažoj formi, tema isprva bude prihvaćena, ali se s njenom realizacijom odugovlači dok se ne zaboravi ili ne izgubi na aktuelnosti.

Na televizijama su česti tehnički izgovori. „Koliko su mi puta za nezgodnu temu rekli: ‘Nemamo slobodnu kameru'“, kaže jedan televizijski reporter.

Ponegde se za škakljivu temu ne zaduži novinar koji je predloži, već neko „podobniji“. „Rezultat tako napravljene teme često je razočaravajući zbog toga što se celi aspekti priče preskoče po sugestijama urednika“, kaže taj reporter.

„Sve je opravdano uglavnom s istim razlogom: mi smo komercijalna televizija“

Prema urednicima rubrika koji predlože nepodobnu temu, glavni urednici ponegde primenjuju ovu tehniku: „Glavni urednik meni prebaci odgovornost i kaže: ‘Uradi kako ti misliš’. Nekad izađe tema, pa malo nagrabusim kasnije, a nekad ne pustim sam.“

Na drugim mestima se odbijanje teme pravda profesionalnim razlozima, time da je tema nevažna za javnost, nezanimljiva ili „glupa“. Možda je najzanimljivije iskustvo kolege koji je svom uredniku predložio temu o položaju novinara.

„Neposredno pre nego što sam dobio otkaz, predložio sam da istražimo zbog čega u Srbiji ne postoji sindikat novinara koji bi stao u odbranu onih novinara koji se na poslu susreću s mobingom, sumnjivim radnim statusom i primanjima. Odgovoreno mi je da ta tema nema uporišta u realnosti, da ne kažem nešto grublje, jer u Srbiji postoje tri velika novinarska udruženja koja tretiraju te probleme. Na moje pitanje zašto onda nijedno od tih udruženja nije nikada pozvalo na obustavu rada u redakcijama u kojima je bilo omalovažavanja novinara, već se služe samo neobavezujućim odlukama i obaveštenjima, objašnjeno mi je da uloga novinarskih udruženja nije da stvaraju nestabilnost u profesiji, već da budu moderatori između menadžmenta, uredništva i novinara jedne redakcije“, prepričava svoj slučaj jedan od naših sagovornika.

Zaista elegantno objašnjenje urednika, mada bez „uporišta u realnosti“.

Drugi urednici nisu ni izbliza toliko suptilni.

U poslednje vreme u medijima se manje odbijaju teme iz cenzorskih razloga: nepoželjne teme se više i ne predlažu

„Uglavnom nam kažu da je reč o onima o kojima ne sme da se piše zbog poslovnih odnosa ili intervencije sa visokog političkog nivoa“, kaže novinar dnevnih novina.

„Nema posebnog izgovora ni načina da tema ne bude prihvaćena, jednostavno i decidirano mi se saopšti da to nećemo da radimo ni emitujemo. Sve je opravdano uglavnom s istim razlogom: mi smo komercijalna televizija“, kaže jedna novinarka.

Ili još gore: „Prisustvovao sam situacijama da se novinari grubo prekidaju čim pomenu imena nekih političara ili biznismena.“

Novinari kažu da je i izbor sagovornika delom plod odluke na “višem mestu”.

„Imao sam zahteve urednika da pozovem određenog analitičara, jer je uredniku rečeno da baš njega treba da pozovemo da bi nam objasnio situaciju“, kaže novinar jednog nedeljnika.

„Znalo se u samoj redakciji da neke ljude ne treba uzimati za sagovornike. Postojala je i takozvana lista nepoželjnih sagovornika. Prećutno smo svi zaboravili njihove telefone“, prenosi svoje iskustvo bivša novinarka jednih dnevnih novina.

[povezaneprice]

I dok među učesnicima ankete preovlađuje utisak da je situacija kulminirala u vreme Vučićevog i Tadićevog režima, mada su se slične stvari dešavale i ranije („tada se ipak tražilo ozbiljnije opravdanje za odbijanje“), mnogi od anketiranih primećuju da u njihovim redakcijama u poslednje vreme ima manje odbijanja tema iz cenzorskih razloga, jer se takve teme sve manje predlažu.

„Prisustvovao sam situacijama da se novinari grubo prekidaju čim pomenu imena nekih političara ili biznismena“

„Na kraju sam neminovno odustao od prijavljivanja takvih priča. Morao sam. Jednostavno, postalo je besmisleno. Ma koliko jaka priča bila“, kaže jedan od naših sagovornika.

„Kapaciteti redakcija su drastično smanjeni. Novinari koji bi mogli da naprave teme su ili napustili redakcije ili su iz njih oterani. Vlasnici medija pritom gledaju da stave što poslušniji kadar na urednička mesta“, objašnjava drugi.

Trenutno stanje slobode medija možda najbolje opisuje opaska novinara jednih dnevnih novina:

„Interesantno je da su i najveći cenzori među urednicima ukapirali da ovo ne vodi nikuda, ali naravno da i dalje neće da puštaju takve priče. Brane se na najsmešniji način, pošto neretko znaju nasred redakcije da šire ruke i vrte glavom, kukajući kako smo ‘preterali sa autocenzurom’. Mi, novinari!“

Povezani tekstovi:

CENZURA IZNUTRA (1): Šta je i kako zabranjeno medijima u Srbiji
CENZURA IZNUTRA (3): Šef marketinga kao glavni i odgovorni urednik
CENZURA IZNUTRA (4): Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš
CENZURA IZNUTRA (5): Kad novinari utihnu
 Naslovna ilustracija: izvor 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend