27. avg 2021.

Digitalne pretnje ne može rešiti zakonodavac zaglavljen u analognom svetu

Javni govor u digitalnom prostoru postaje sve opterećeniji mržnjom, optužbama i napadima koji povremeno dovode i do stvarnih posledica u realnosti. Govor lažnih medija na internetu je samo produžetak desničarskih politika, a država i sudovi uglavnom ignorišu potencijalne opasnosti.

Ko se danas sve može nazvati medijem u Srbiji, a ko je samo puki prenosilac informacija? Da li je dovoljno otvoriti sajt ili fejsbuk stranicu na kojima ćete danonoćno širiti mržnju prema drugima i drugačijima, i to nazivati medijem? Jer novinar je po prirodi radoznala osoba koja zna od svega pomalo i ume da se izrazi. Na mnogim nazoviportalima i grupama na društvenim mrežama danas svako sebi daje za pravo da nešto objavi i da se smatra novinarom. Ali kada se pređe granica pristojnosti, kada se ugroze nečiji ugled ili život, to se više ne može nazivati novinarstvom.

Primera širenja mržnje na internetu je mnogo. U Srbiji postoje portali bez impresuma koji bljuju vatru 24/7, ali nema ko da ih opomene, ukaže im na profesionalne propuste, kazni ih, zatvori, blokira. Na njihovoj meti su neretko i profesionalni novinari, o kojima se iznosi gomila laži, uvreda i otvorenih pretnji. Stiče se utisak kao da anonimni autori ovih opskurnih sadržaja imaju zaštitu države, koja se hvali kako ima proevropsko medijsko zakonodavstvo i nikad bolje stanje u medijima.

Iza fantomskih portala u Srbiji često stoje ultradesničarske grupe, i oni služe zastrašivanju i targetiranju.

Često u nazivu imaju Srbiju ili srpstvo, inicijalno ih okuplja mržnja prema migrantima, a od izbijanja epidemije koronavirusa ističu se po antivakserskim stavovima i narativima. Povrh svega, posredi je obračun sa slobodnomislećim ljudima: građanskim aktivistima, novinarima, stručnjacima, opozicionim političarima. Svakodnevni princip pisanja i objavljivanja takvih sadržaja je suštinski isti, samo se mete menjaju.

Vanredna profesorka komunikologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Jelena Kleut smatra da su pravo na javni govor danas dobili svi, pošto je internet ukinuo medijske, uređivačke filtere. To je, s jedne strane, smatra Kleut, u javni govor unelo glasove koji su prethodno bili marginalizovani, ali je, sa druge strane, donelo niz neželjenih posledica poput manipulacije ili govora mržnje.

„Tako smo od prostora za autentična, proživljena iskustva stigli do interneta koji je zagađen. I ono što brine – to zagađenje digitalnog prostora lako se ’preliva’ u oflajn živote, u vidu diskriminacije, pa čak i fizičkih napada. Zato neke dileme koje su se naizgled činile razrešenim kad je reč o masovnim medijima postaju ponovo aktuelne – koju vrsta govora treba zabraniti, ko o tome treba da odluči, kako se odluke sprovode“, ocenjuje Kleut u razgovoru za Mašinu.

Stručnjak za medijsko pravo Veljko Milić smatra da postoje najmanje tri razloga zašto je pravo na javni govor u digitalnom svetu znatno pervertirano. Prvi razlog je, ističe Milić, činjenica da nikada nije bilo lakše izaći u javnost sa sopstvenim stavovima, što je svakako dobro, ali ostavlja mogućnost za velike zloupotrebe.

„Drugi je taj što i dalje ne postoji svest da i u digitalnom svetu važe prava i odgovornosti kao i u stvarnom svetu, nego ljudi i dalje olako shvataju digitalni svet i ono što je tamo izrečeno. Treći razlog je taj što digitalni svet u znatnoj meri omogućava anonimnost, i na taj način otežava posao organima koji su nadležni da sankcionišu zloupotrebe koje se dešavaju u digitalnom svetu“, navodi Milić za Mašinu.

Jedan od autora koji je svakodnevno obasut najgorim pretnjama putem društvenih mreža samo zbog autentičnih autorskih tekstova je i Banjalučanin Dragan Bursać. Desničari su u stanju da se bukvalno iz minuta u minut utrkuju ko će izneti veće gadosti i uvrede na račun ovog hrabrog kolumniste. U razgovoru za Mašinu, Bursać ističe da se ispod premise o javnom govoru vrlo često krije uskraćivanje drugom i drugačijem pravo na taj isti javni govor.

„A u metastaziranom obliku, pravo na ’javnu riječ’ vam u konačnici daje perverzno pravo na prijetnje smrću i dokidanja drugo i drugačijeg i kao mislećeg, a bogme i kao biološkog bića. I to vlasnici ili urednici fantomskih desničarski portala-portaloida, koji niču kao gljive poslije kiše, vrlo dobro znaju. Često, skrivajući se iza prava na mišljenje i slobodu izrečenog ili napisanog bave se najgnusninim profašističkim rabotama – od podržavnja Ljotića, Nedića, Draže Mihailovića, do verbalnog linča na neistomišljenike“, ukazuje Bursać.

Jelena Kleut smatra da je deo zagađenja digitalnog prostora rezultat pojava i procesa koje su izvan interneta, a neke su i posledica tehnoloških podešavanja digitalnog sveta. Ističe da tehnologija omogućava anonimnost, omogućava lako, brzo i široko rasprostriranje sadržaja, podstiče klikove, lajkove i šerove po svaku cenu.

„Ušuškani iza lažnih profila i nadimaka, ljudi spremnije krše socijalne konvencije, koriste agresivan jezik. Ispred sebe ne vide ljude od krvi i mesa već njihove digitalne predstave, koje je lakše napasti. Konkurencija je oštra pa se ljudi skoro utrkuju u krajnjaškim, što radikalnijim stavovima, što opscenijem jeziku. A onda je ceo sistem podešen da krajnosti privlače pažnju i počinju viralno da se šire“, reči su kojima profesorka komunikologije opisuje uzrok problema.

Prema njenim rečima, podjednako su važni i omogućivači i pojačivači u oflajn svetu, pa kao primer navodi obraćanja političara ili govor u parlamentu. „Kao primer možemo uzeti i porast popularnosti desničarskih pokreta i stranaka širom sveta. Njima je internet omogućio brže povezivanje, ali ne smemo zanemariti da oni nastaju u reakciji na migrantsku krizu i politički odgovor na dolazak migranata, da kanališu nezadovoljstvo liberalnim političkim vođstvom i tome slično“, upozorava Kleut.

Dragan Bursać skreće pažnju na stvari koje su veoma važne za nastajanje ovakvih portala i narativa – neonacizam i desničarenje kao državni projekat u kome po sistemu „ima gorih od nas“ država prezentuje narečene organizacije istovremo dok ih stvara, kreira, finasira i vodi.

„Sa druge strane, to je produkt nakaradnog sistema revizije prošlosti, u kojoj su neki tamo ’naši’ heroji, a ne zločinci, i ta revizija je stvorila čitave generacija nacionalističkih hodajućih mediokriteta. To je po meni mnogo veći problem, jer je za njegovo rješenje potreban novi obrazovni sitem i višedecenijski rad“, smatra sagovornik Mašine.

S obzirom na to da je često na meti desničarskih portala, sa žaljenjem konstatuje da je to postao i deo njegovog posla i deo njegovog života. Upozorava da je najgore kada se čovek navikne na sve to i kad mu pretnje, ucene i pokušaji blokiranja rada postanu nešto normalno.

„To nije normalno i ne smije biti normalno, ni za koga! Sa druge strene, čovjek ne smije previše razmišljati o tom sistemu zla, jer će neminovno upasti u neku vrstu autocenzure. Balans, rekao bih da je balans vrlo važan i shvatanje da ti ljudi, ti portali i taj svijet nisu na strani dobra i pravde. Sve što oni rade je mračnjaštvo i u konačnici mržnja, koja je sama sebi svrha“, zaključuje Bursać.

Kao član Radne grupe za bezbednost novinara, Veljko Milić se kao pravni zastupnik Nezavisnog društva novinara Vojvodine svakodnevno susreće sa slučajevima poput Bursaćevih. Reakcija u ovakvim slučajevima, kako kaže, zavisi od toga da li su nadležni organi u mogućnosti da otkriju identitet počinilaca krivičnih dela koja se dešavaju u digitalnom svetu.

„I nadležni organi se suočavaju s brojnim izazovima kada je u pitanju otkrivanje i procesuiranje učinilaca ove vrste krivičnih dela. Tako je bilo slučajeva da učinioci krivičnih dela putem intreneta budu identifikovani i osuđeni, dok postoje slučajevi koji se i dalje nalaze u evidenciji nepoznatih učinilaca jer nije moguće identifikovati ko se nalazi iza lažnog imena na nekoj društvenoj mreži“, ukazuje Milić.

Napadi desničarskih portala ili grupa su i za Jelenu Kleut veoma zabrinjavajući, a posebno je plaši to što eskaliraju i sve češće iz digitalnih rukavaca prelaze u konkretne akcije. Kao najočitije primere navodi ispisivanje uvredljivih grafita na ulazu u zgradu novosadskog novinara Dinka Gruhonjića i fizički napad na radijskog voditelja Daška Milanovića.

„Druga stvar koja me plaši je to što se u javnosti digitalni napadi čine kao nebitni, otprilike ’to je cena slave’, a ne vidi se jasno veza između digitalnih i stvarnih napada. Zato su pretnje na Tviteru skoro normalizovane, i privuku pažnju tek pošto se pojave posledice u stvarnom svetu. Reakcija državnih organa je mlaka, najblaže rečeno“, upozorava Kleut.

Poput Milića, konstatuje da Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal neke slučajeve dovede do kraja, a mnoge ostavi nerešene. „Sudska praksa je takođe neujednačena. Tu se ne vidi nikakav sistematični pristup, a još manje neki pokušaj proaktivnog delovanja. Osude od strane relevantnih ministarstava su politizovane, bezrezervne kada su na meti napada ljudi bliski vlasti, a uvek sa nekim ogradama kada su svi drugi u pitanju“, zaključuje Kleut.

Kao i u mnogim drugim oblastima, smatra da zakonodavcima odgovara haos koji vešto brane pozivajući se na individualni slobode i liberalni pristup regulaciji. Kao primer Kleut navodi stavove Saveta REM-a kako oni nisu cenzori da brane emitovanje rijaliti programa. Zato je, kako kaže, i ne čudi preovlađujući stav: „Ko smo mi da određujemo šta može a šta ne može da se napiše na Tviteru ili Fejsbuku“.

„Skoro da ne postoji javni pritisak da se napravi celovitiji zakonodavni okvir. To je zato što postoji opravdana bojazan da će, kao i u nekim drugim stvarima, takvo zakonodavstvo biti korišćeno da se vlast razračunava s neistomišljenicima. Međutim, ovakvo stanje neće moći da opstane još dugo. Posle više od decenija uzdržavanja od regulisanja digitalnog prostora i mantre da su platforme samo strukture prenosa poruka, sve više zemalja – pa čak i liberalne SAD, pokazuju želju da kontrolišu digitalni etar. EU već aktivno radi na drugačijoj regulativi, i ako ništa drugo, u procesu pristupanja ona će i kod nas doći na dnevni red“, ukazuje Kleut.

Veljko Milić smatra da na polju kontrole interneta treba biti vrlo oprezan. S jedne strane, dostupnost interneta sve većem broju ljudi vidi kao civilizacijsku tekovinu koja ima mnogo pozitivnih strana. Sa druge Milić vidi postojanje loših stvari koje ne mogu biti razlog da države kontrolu i organičavanje interneta od strane.

„Mislim da uprkos svemu, ne bismo smeli da se odreknemo slobode zarad malo više sigurnosti. Rešenje vidim na međunarodnom nivou, u mnogo većoj saradnji država prilikom identifikovanja počinilaca krivičnih dela putem interneta. Za sada je ta saradnja nedovoljna i upravo to omogućava učiniocima krivičnih dela da ostanu nekažnjeni“, upozorava Milić.

Uprkos tome, reakcije na svakodnevne pretnje upućene Draganu Bursaću ne ohrabruju. O tome govori i podatak da je više od deset puta, manje-više neuspešno, nadležnim organima prijavljivao direktne pretnje smrću koje je dobijao na društvenim mrežama.

„Ako vam kažem da sam dosad deset ili jedanaest puta prijavio prijetnje smrću na društvenim mrežama, a da se u svega tri slučaja stvar rasplela, i to ne do kraja, to vam puno govori u kakvim sistemima živimo. Oni su danas sigurna kuća za kriminalce, neonaciste i kojekave fukare, nažalost. Zanimljivo je, s druge strene, da će se u nadgledanju vašeg rada pojaviti silni kontrolori, koji će vam, od blokiranja naloga na društvenim mrežama do indolentnosti ’pojasniti’ da vaš rad nije u redu. Opet, nažalost“, zaključuje sagovornik Mašine.

Za sistemsko rešavanje pretnji u digitalnom svetu Bursać kao veliki problem vidi potpuno nekompetentnog zakonodavca koji na ovim prostorima još uvek živi u analognom dobu, i koji je kao takav više deo problema nego rešenja. „Kod nas – na Zapadnom Balkanu, sudski sistem je duboko vezan za politički, a bogme i mafijaški. Ukoliko vladajućim oligarhijama, koje su i same desničarske, odgovara da radikalni desničari vršljaju, naći će sistem da to tako i ostane. A ostaće ako se primjenjuje pravilo o nekažnjavanju i nesankcionisanju onih koji prijete u digitalnom svijetu, koji su se ostrvili na vas i koji vam blokiraju rad“, konstatuje Bursać.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend