‘Državni tvorci’ lažnih vesti u Srbiji?

„Lažne vesti i cenzura funkcionišu na različitim planovima. To je, prema tome, čista zamena teza i opravdanje za nečinjenje“, kaže za RSE Snježana Milivojević, profesorka beogradskog Fakulteta političkih nauka, komentarišući izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu da ne zna kako da reši problem proizvodnje i širenja lažnih vesti i da bi, ako bi krenula u tu borbu, Srbiji bilo prebacivano da sprečava slobodu izražavanja.

„To bi bilo isto kao kada biste tvrdili da ako ukinete pornografiju na televiziji da cenzurišete televiziju“, ilustruje naša sagovornica i podseća da postoje stvari koje nisu dozvoljene u medijskom radu – borba protiv lažnih vesti je jedna od njih – a to se reguliše regulatornim okvirom.

Ko je, zapravo, u Srbiji najproduktivniji proizvođač dezinformacija, poluinformacija i svega onoga što se označava pojmom lažna vest?

„Najveći proizvođač lažnih vesti u Srbiji upravo je vlast i njoj bliski mediji. Lažne vesti se ovde uglavnom odnose na širenje klime u kojoj se diskredituju politički neistomišljenici, alternativni kritički glasovi i alternativni politički projekti. Vrsta lažnih vesti koja dominira medijima u Srbiji često su čak i istinite vesti koje su zlonamerno plasirane s ciljem diskreditacije drugih. Tu vrstu dezinformacija čak i Savet Evrope prepoznaje kao poseban tip lažnih vesti. Dakle, lažne vesti mogu biti direktne dezinformacije, informacije koje su greškom plasirane kao tačne, a u stvari nisu, ali mogu biti i tačne informacije koje su isključivo plasirane da diskredituju druge i šire jedan ambijent laži“, precizira Snježana Milivojević.

Učestvujući na panelu o slobodi medija na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu u utorak 22. januara, predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da za razliku od ekonomskih uspeha, nije zadovoljan medijskom situacijom u Srbiji. Izneo je stav da su novinari polarizovani i da ne zna kako da se bori protiv lažnih vesti:

„Ja ne znam kako to da rešimo. Videli smo kako je to Nemačka rešila, a kada bismo iste te iste mere uveli u Srbiji, ljudi bi rekli – vi nama branite slobodu izražavanja, što bi se pogotovo odrazilo na društvene mreže.“

Slobodan Beljanski, advokat i predsednik nevladine organizacije Centar za pravosudna istraživanja, ima vrlo jednostavan savet vlasti koja se vajka da ne zna kako da izađe na kraj s lažnim vestima.

„Što se tiče borbe protiv lažnih vesti, ostavimo po strani pravni plan, gde su moguće zaštite i u civilnom postupku, a u nekoj meri i u krivičnom. Ono što je, međutim, glavni problem jeste podsticanje lažnih vesti od strane onih koji su na vlasti i, ako predsednik ne zna kako da se tome suprotstavi, onda bi mogao samu svoju praksu da promeni tako što bi prestao da brani novinare koji eventualno lažne vesti praktikuju, a da brani one koji su protiv toga, što on veoma često čini na konferencijama za štampu“, kaže Slobodan Beljanski.

Širenje lažnih vesti ima više motiva: jedni ih plasiraju isključivo sa ciljem da zarade novac, drugi kako bi ostvarili određen ekonomski ili politički uticaj, ali lažne vesti se distribuiraju i zarad prikrivanja istine kako bi se, takođe, ostvarila neka korist.

I u Srbiji se, navodi u komentaru sajt Cenzolovka, baš kao u filmu „Wag the dog“, u kome se fokus američke javnosti preusmerava na izmišljeni rat kako bi nepopularni potezi američkog predsednika pali u zaborav, preko lažnih vesti, armije plaćenih botova na onlajn portalima i društvenim mrežama dezavuišu drugačija mišljenja, a fokus javnosti, kroz medije, preusmerava na iskonstruisane afere, sukobe i navodne preteće ratove, na izmišljene mahinacije koje se pripisuju kritičarima aktuelne vlasti, javnim ličnostima i predstavnicima opozicije.

„Fabrike, u pravom smislu reči fabrike lažnih vesti, postoje u autokratskim režimima. One imaju serije botova i armije ljudi koji idu po sajtovima i šire lažne vesti i tamo su oni organizovani u taj sistem proizvodnje privida i zavođenja populacije“, upozorava Snježana Milivojević.

Gde je granica između legitimne političke borbe između različitih opcija u političkoj areni i proizvodnje lažnih vesti i kako je prepoznati?

„Prostor slobode i javne debate nije nešto što možete regulisati kao saobraćaj, pa da kažete sad ovde ako skrenete levo, ušli ste u zonu laži. Nije to lako ograničiti i samo zakonom precizirati. Najoštrije granice se postavljaju zakonom, a onda postoje profesionalni standardi i kodeksi i, na kraju, politička kultura u kojoj jedna zajednica prihvata ili ne prihvata jednu vrstu informacija“, ukazuje naša sagovornica.

Ekspanzija lažnih vesti je ozbiljna pretnja demokratiji, upozorava Evropska komisija (EK), koja je od 2015. godine posvećena borbi protiv ovog fenomena u onlajn svetu. Glavni nosilac borbe protiv lažnih vesti, prema stavu Evropske komisije, jeste kvalitetno novinarstvo, koje jedino može da spreči širenje dezinformacija. Zbog toga EK insistira na davanju podrške ovoj vrsti novinarstva kako u „mejnstrim“ medijima tako i na digitalnim platformama.