Intervju Darko Šper: Seksualno uznemiravanje se i dalje smatra normalnim

Rezultati istraživanja o Srbiji ukazuju da se „konstantna društveno-politička kriza poslednjih godinu dana pogotovo odražava na novinarsku profesiju“. Novinarke koje izveštavaju sa građanskih protesta angažovane su prekovremeno, i više nego ikada izložene raznovrsnim rizicima i opasnostima. Njima je prilikom obavljanja posla ugrožena bezbednost, izložene su pojačanim napadima pristalica vladajuće partije, a u poslednje vreme i policijskoj represiji i raznim drugim ometanjima.

Predsednik GS KUM, novinar Darko Šper naveo je da se o nasilju nad medijskim radnicama u Srbiji uglavnom ćuti, posebno u javnom diskursu. Uz to, najveći broj slučajeva ostaje neprijavljen, pre svega zbog nepoverenja novinarki u institucije sistema, i straha od gubitka posla ili neke druge odmazde. O svemu tome Šper govori za Novi magazin.

Kakva je sudbina prijava konkretnih slučajeva napada na novinarke u Srbiji? 

Rezultati istraživanja pokazuju da novinarke vrlo retko odlučuju da prijave napade nadležnim institucijama pošto ne očekuju da će pravovremeno ili uopšte reagovati. Verbalno i fizičko nasilje se i prijavljuje, ali seksualno uznemiravanje retko kada.

Napade najčešće prijavljuju nadređenima ili odgovarajućim službama u medijima, zatim policiji i tužilaštvu, profesionalnim udruženjima i sindikatu, a čak četvrtina onih koje su doživele napade to nije prijavila. Jedna ispitanica je navela da je želela da prijavi ali da urednica nije htela, a naveden je i odgovor „ne mogu prijaviti napadaču da me napada“. Mali broj medijskih radnica svedoči da je prijava dovela do nekog rešenja, a dve ispitanice kažu da su dobile otkaz nakon prijave. Samo tri su napisale da je pravosudni ili neki drugi postupak okončan u njihovu korist.

Više od četvrtine medijskih radnica doživela je fizičko seksualno uznemiravanje u vidu neprimerenog i neželjenog dodirivanja, neželjenog, nasilnog, a jedna pokušaj silovanja ili silovanje. Više od polovine je navelo da ih je fizički seksualno uznemiravao kolega iz redakcije, a više od četvrtine da je reč o nadređenoj osobi.

Novinarke uglavnom ne prijavljuju napade, a od onih koje su prijavile svega nekoliko je dobilo odgovarajuću podršku. Kao razlog zašto nije prijavljeno najčešće se navodi nepoverenje u efikasnost ili nepristrasnost postupaka nakon prijave, zatim da takve napade smatraju previše uobičajenim da bi prijavljivanje bilo produktivno, da nisu informisane o mehanizmima zaštite ili da uznemiravanje/napad/kršenje prava smatra uobičajenom pojavom a procedure prijavljivanja i prateće mehanizme iscrpljujućim/predugačkim. Razlozi su i strah da bi prijava mogla ugroziti poziciju na poslu, ugroziti sigurnost, neverovanje da će policija i ostali javni organi zaštititi od negativnih posledica.

Na okruglom stolu ste ukazali da veliki broj medijskih delatnica ne zna mnogo o mehanizmima njihove zaštite. Na koje mehanizme mislite? 

Na institucionalne mehanizme – policiju, tužilaštvo i sud, kao i na vaninstitucionalne – novinarska udruženja, sindikate i organizacije civilnog društva. Pogotovo kad je reč o uspostavljanju internih pravilnika i drugih dokumenata koja mogu pomoći prevashodno zaustavljanju samog čina uznemiravanja, ali i onemogućavanju kontakta nasilnika i žrtve. Prioritet je stvaranje bezbednog radnog okruženja, a potom i sankcionisanje nasilnika.

U debati o zaštiti novinarki rečeno je i da se poslednjih godina oseća veća međusobna solidarnost medijskih radnika. Da li to važi i za urednike, menadžere i vlasnike medija? 

Različita su iskustva kada je reč o solidarnosti i brizi urednika, uglavnom se odnosi na manje redakcije, gde su ljudi bolje povezani, oslonjeni jedni na druge i nije strogo postavljena hijerarhijska struktura kao u velikim medijskim kućama. Kada je reč o seksualnom uznemiravanju, najveće razumevanje, podršku i solidarnost pružaju novinarke jedna drugoj, i posebno ističu važnost stvaranja tog sigurnog prostora. U istraživanju je naveden i slučaj mlade novinarke koja je doživela uznemiravanje u kabinetu sagovornika a podršku joj je pružio urednik u smislu ohrabrenja da, bez obzira da li je obavila intervju, treba da prekine komunikaciju, te da je redakcija prekinula saradnju s tim sagovornikom. Nažalost, većina novinarki ne očekuje da će biti zaštićena, pogotovo nemaju poverenja u zaštitu institucija.

Inicijativu da se seksualno uznemiravanje novinarki definiše kao posebno krivično delo tužioci nisu prepoznali kao potrebnu pravnu meru. Neki medijski eksperti smatraju da su naše krivične norme dovoljno oštre i jasne, ali da je problem u neefikasnoj tužilačkoj i sudskoj praksi. 

Najveći problem je nedovoljna senzibilisanost policije, tužilaca i sudija i zbog toga je potrebna konstantna edukacija. Nažalost, seksualno uznemiravanje se i dalje smatra uobičajenim i normalnim i dokle god se normalizuje nešto što ne bi smelo, neće biti pomaka ni u institucionalnoj zaštiti. Zbog toga je jako važno raditi na mehanizmima i osvešćivanju o učestalosti i težini problema unutar redakcija.

Najavili ste da će ovo istraživanje poslužiti za izradu pravilnika i mehanizama redakcija za postupanja u slučajevima nasilja nad novinarkama. 

Upravo, tako, rezultati istraživanja poslužiće kao osnova za izradu pravilnika i internih mehanizama zaštite u redakcijama, prevashodno u javnim servisima ali i u drugim medijima. Pokušaćemo da definišemo šta je to seksualno zlostavljanje unutar redakcije, koji su pojavni oblici tog zlostavljanja, kako bismo olakšali da se to na pravi način i imenuje. Ideja je da pravilnik bude takav da može da se primenjuje u sve četiri zemlje u kojima je sprovedeno istraživanje. Ako to bude potrebno, napravićemo poseban model za svaku od zemalja kako bi ga prilagodili njihovom pravnom sistemu. Konačno, sve će zavisiti od poslodavaca, odnosno redakcija, koji će morati da primenjuju pravilnik, kako ne bi ostao mrtvo slovo na papiru.

Kao predsedniku Granskog sindikata kulture, umetnosti i medija „Nezavisnost“ čast mi je i zadovoljstvo što učestvujemo u kapitalnom projektu za svet rada, u konkretnom slučaju za zaštitu naših koleginica na radnom mestu. Poznato je da se većina medijskih radnika i radnica u Srbiji nalazi u prekarnom položaju i da su često primorani/e da rade više poslova kako bi mogli da žive. Ukoliko tokom teškog rada novinarke trpe i nasilje i bivaju nezaštićene u svom poslovnom okruženju, onda je poslednji trenutak da glasno kažemo DOSTA!