INTERVJU Pavol Salaj (RSF): Aleksandar Vučić je najveći bezbednosni problem za novinare u Srbiji

Od 2020. godine vodio je aktivnosti organizacije za Evropsku uniju i Balkan, prateći stanje medijskih sloboda u regionu. U svom radu posebno se bavi napadima na novinare, nekažnjivošću nasilja i odgovornošću evropskih institucija u zaštiti nezavisnih medija.

Reporteri bez granica (RSF) upozorili su ove godine na dramatično pogoršanje bezbednosti novinara u Srbiji i izvestili da je od početka protesta zabeleženo najmanje 89 fizičkih napada. Na osnovu vaših saznanja, koji je najveći bezbednosni problem za novinare u Srbiji?

Mislim da je najveći bezbednosni problem za novinare u Srbiji Aleksandar Vučić. Predsednik podstiče mržnju prema novinarima. Njegove izjave njegove pristalice shvataju veoma ozbiljno.

Policija ili ne uspeva da zaštiti novinare od tih napada ili i sama učestvuje u napadima na njih.

Nakon toga, ti ljudi fizički zastrašuju novinare i prete im na internetu. Kada se održavaju skupovi ili protesti, čini se da i policija radije sluša Aleksandra Vučića nego što poštuje vladavinu prava.

U statistici koju ste pomenuli nalazi se veliki broj slučajeva u kojima su policijski službenici fizički napadali novinare. Taj podatak je već zastareo i broj napada se od tada dodatno povećao.

Tokom vaše poslednje misije u Srbiji izjavili ste da je poverenje novinara u policiju i tužilaštvo ozbiljno narušeno. Na osnovu čega ste to zaključili i šta je na to ukazivalo?

Ranije je situacija bila drugačija. Radio sam u Srbiji šest godina i sećam se da je postojala komisija za bezbednost novinara, u okviru koje su policija, tužioci i novinari razgovarali o problemima i pokušavali da pronađu rešenja. Sećam se da su mnogi novinari imali poverenja i u tužilaštvo.

To poverenje nije bilo savršeno, ali je barem postojalo neko osnovno poverenje. Mislim da su se promenile dve stvari. Prva je politizacija tužilaštva.

Reforma koju je sproveo Aleksandar Vučić učinila je tužioce zavisnijim od vlasti, zbog čega su izgubili deo svoje samostalnosti.

Drugi problem je nasilje koje tužilaštvo nije dovoljno istraživalo. Novinari su podnosili prijave policiji, ali je veoma mali broj slučajeva završavao na sudu. Zato me ne iznenađuje što novinari nemaju poverenja u tužilaštvo.

Možemo da pomenemo i neke veoma politički obojene odluke o pokretanju postupaka protiv medija. Na primer, pretres prostorija Istinomera, koji se, ako se dobro sećam, dogodio prošle godine. Bila je to veoma ozbiljna mera, kakva nije uobičajena u demokratskom društvu.

U avgustu su Reporteri bez granica upozorili da je Srbija jedina zemlja u Evropi i na Balkanu iz koje novinari odlaze u egzil zbog svog posla.

Koliko je taj trend ozbiljan i koji su konkretni razlozi zbog kojih, prema vašim saznanjima, novinari više ne smatraju Srbiju bezbednim mestom za rad?

Želim da kažem da smo dobili određene kritike. Mislim da je važno razumeti kako mi u RSF-u posmatramo Srbiju. Verujemo da Srbija pripada Evropskoj uniji i da bi jednog dana trebalo da postane njena članica.

Za Srbiju referentne zemlje treba da budu države članice Evropske unije. Srbija ne bi trebalo da se poredi sa Rusijom, Kinom ili Belorusijom, već sa evropskim zemljama. Verujemo da srpsko društvo pripada tom evropskom prostoru i da sa njim ima snažne veze. Mnogi Srbi imaju porodice u zemljama Evropske unije. To je veoma važno i tako posmatramo stvari u RSF-u.

Što se tiče konkretnih slučajeva novinara koji su otišli u egzil, ne mogu detaljno da govorim o njima jer nastojimo da ih zaštitimo koliko god možemo. Zato ću govoriti uopšteno.

Mislim da neki od njih nisu napustili zemlju samo zbog sebe već i zbog svoje dece. Pretnje sa kojima su se suočavali nisu bile usmerene samo protiv novinara već i protiv članova njihovih porodica.

To je veoma ozbiljno. Gotovo da nema zemlje u Evropi u kojoj se događa da porodicama novinara prete zbog posla kojim se ti novinari bave. U ovim slučajevima nije se radilo samo o pretnjama već su članovi porodica bili i fizički napadani.

Ti novinari nisu se suočavali sa jednom ili dve pretnje, već sa brojnim pretnjama koje su se ponavljale. Bili su izloženi riziku od državnog nadzora, fizičkih pretnji, kao i lavini mržnje na internetu i političkih napada.

Oni se bave temama od javnog interesa, kao što su korupcija, zdravstvena zaštita i zloupotreba položaja. Veoma je žalosno što su morali da pobegnu u Evropsku uniju, kojoj Srbija želi da pristupi. Ako se to događa, jasno je da Srbija ne ispunjava uslove za članstvo u EU.

Smatramo da Srbija treba da bude deo Evropske unije, ali ne dok je na vlasti Aleksandar Vučić.

Kako ocenjujete činjenicu da su upravo novinari koji izveštavaju o protestima, korupciji, kriminalu i radu državnih institucija izloženi pritiscima i napadima?

Mislim da je jasno da upravo nezavisno i kritičko izveštavanje o tim temama smeta vlastima u Srbiji.

To pokazuje da su novinari i novinarstvo i dalje važni, uprkos svim pritiscima. Ti pritisci ne dolaze samo od vlasti u Srbiji već su tu i ekonomski problemi sa kojima se mediji suočavaju širom sveta. Trenutni ekonomski uslovi za medije veoma su teški.

Ipak, novinari su i dalje važni, novinarstvo je i dalje važno, a nezavisno izveštavanje i dalje ima značaj. Zato je veoma važno što vlasti u Srbiji, preteći tim novinarima, zapravo priznaju koliko su oni značajni.

Koliku odgovornost Evropska unija ima za stanje medijskih sloboda u Srbiji? RSF je više puta pozivao Brisel da snažnije uslovi evropske integracije Srbije poštovanjem medijskih sloboda. Da li EU danas koristi dovoljno snažne mehanizme pritiska i može li se ovim pristupom rešiti problem medijskih sloboda u Srbiji?

Prvenstvenu odgovornost za slobodu medija u Srbiji snose Vlada Srbije, Narodna skupština i pravosudni sistem Srbije. To je potpuno jasno. Naravno, i Evropska unija ima odgovornost, ali se ona prvenstveno odnosi na jasno definisanje onoga što zahteva od Srbije i na određivanje posledica ukoliko ti zahtevi ne budu ispunjeni.

Evropska unija mora da bude dosledna. Ima odgovornost da bude dosledna i transparentna, ali to do sada nije bila. Više puta smo pozivali Evropsku uniju da prestane da zatvara oči pred kršenjem slobode medija u Srbiji, budući da je sloboda medija jedan od uslova za članstvo Srbije u EU.

Rekao bih da se situacija donekle poboljšala. Evropska unija otvorenije govori o problemima. Međutim, želeli bismo da vidimo da reči prate dela, odnosno da se ne ostane samo na izjavama već da uslede konkretne mere.

Na primer, Evropska narodna partija trebalo bi da suspenduje članstvo Srpske napredne stranke (SNS).

To je odluka koja u velikoj meri zavisi od nemačke delegacije. Želeli bismo da vidimo snažniji pritisak velikih država članica EU u cilju odbrane demokratije u Srbiji.

Reporteri bez granica trenutno su Srbiju rangirali na 104. mesto od ukupno 180 zemalja na Svetskom indeksu slobode medija za 2026. godinu. Prethodne godine Srbija je bila na 96. mestu. Šta je konkretno dovelo do tog pada i šta bi moralo da se promeni da bi se zaustavilo dalje pogoršanje?

Pre svega, tu je nasilje nad novinarima tokom protesta, kao i različiti oblici zastrašivanja novinara.

Zatim, tu je ruska propaganda koja je veoma prisutna u programima srpskih medija. Ona potiskuje nezavisno i kredibilno novinarstvo na marginu.

Tu je i kontinuirana nekažnjivost za zločine nad novinarima. Govorim, između ostalog, o slučaju Slavka Ćuruvije, u kojem je poslednja presuda bila oslobađajuća za optužene. Sve su to veoma ozbiljni udarci za slobodu medija i bezbednost novinara.

Drugi deo pitanja je bio šta bi moralo da se promeni kako bi se zaustavilo dalje pogoršanje?

Već sada mogu da kažem da policija mora da počne da štiti novinare i da prestane da ih napada. Policijski službenici koji učestvuju u nasilju nad novinarima moraju da budu kažnjeni.

Srbiji je potrebno funkcionalno, nezavisno i efikasno regulatorno telo za elektronske medije koje će obezbediti da svi mediji u Srbiji poštuju domaće zakone. Oni koji ih ne poštuju moraju da budu sankcionisani. To je zadatak Regulatornog tela za elektronske medije (REM).

Takvo telo ne bi smelo da dozvoli širenje ruske propagande bez ikakvih posledica.

Potrebna je i potpuna promena odnosa vladajuće stranke prema medijima. To znači da mora da prestane sa podsticanjem mržnje prema medijima i novinarima i da se izvini zbog agresivne retorike usmerene protiv novinara.

Naravno, svestan sam da je, naročito kada je reč o ovoj poslednjoj tački, takav scenario čista naučna fantastika.

Kada biste morali da izdvojite tri mere koje bi vlasti u Srbiji trebalo odmah da sprovedu kako bi poboljšale bezbednost novinara i stanje medijskih sloboda, koje bi to mere bile?

Mislim da sam ih upravo naveo. Ali dodao bih da je jedan veoma veliki problem preuzimanje mreže Adria News Network od strane kompanije Alpac Capital. To je problem iz više razloga. Prvo, znamo da gospodin Vargas David ima brojne političke prijatelje. Drugo, ne znamo odakle potiče novac kojim je finansirana ova transakcija.

Treće, događa se upravo ono što je opisano u snimku koji je objavio KRIK. Dolazi do preuzimanja kontrole nad televizijom N1, urednici odlaze, a na njihova mesta dolaze novi urednici iz provladinih medija.

Odlaze i rukovodioci koji su garantovali uređivačku nezavisnost, dok na njihova mesta dolaze novi ljudi. To je veoma opasan razvoj događaja. Nažalost, ne izgleda da Alpac Capital želi da garantuje uređivačku nezavisnost ovih redakcija, uprkos svemu što je do sada govorila.

Nadamo se da će regulatorna tela i vlade drugih zemalja barem pokušati da uspore ovaj proces, kako bi novinari u tim redakcijama dobili priliku da se organizuju i odbrane svoju nezavisnost.

Da li imate uvid u atmosferu u kojoj novinari rade tokom aktuelne predizborne kampanje u Srbiji? Da li su izloženi riziku od napada? Javnost je posebno zabrinuta za sam izborni dan, ali i za dan nakon izbora.

Mislim da možemo da kažemo da izbori koji će se u Srbiji održati 25. oktobra nisu pošteni.

Novinari su sistematski zastrašivani na skupovima Srpske napredne stranke i izloženi su napadima. To se dogodilo u nekoliko gradova.

Takođe, nismo sigurni da će novinari moći da izveštavaju sa biračkih mesta na dan izbora, odnosno da li će im biti omogućen pristup biračkim mestima uz, naravno, poštovanje tajnosti glasanja.

Novinari koji prate ove izbore često dobijaju i pretnje na internetu. Izloženi su mržnji pristalica vlasti. Pritisci na N1 i Novu dodatno doprinose stvaranju atmosfere straha među novinarima.

Da bi izbori bili pošteni, neophodna je sloboda medija, kako bi novinari mogli da informišu javnost o onome što se događa. Njihov rad je ozbiljno ometan.