25. dec 2018.

Jezik pravde ili urlik nepravde

Počelo je tekstom “Ćuruvija dočekao bombe”. Onda je Ćuruvija dočekao – metke. Godinama su porodica i kolege ubijenog novinara čekale da se okonča istraga i počne suđenje ubicama.

Prošlo je skoro punih pet godina od kada je sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić saopštio da je razrešeno ubistvo novinara Slavka Ćuruvije koji je ubijen na Uskrs 11. aprila 1999. godine. Međutim, još nije doneta ni prvostepena presuda, a suđenje koje se sada privodi kraju u Specijalnom sudu (Odeljenje za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu) pratili su pritisci na svedoke tužilaštva, brojne opstrukcije i nezakonite odluke sudećeg veća koje je pokušalo da iz postupka izbaci neke od ključnih dokaza.

Tog 14. januara 2014. godine, kada su uhapšeni Milan Radonjić, u vreme ubistva šef Centra DB Beograda i pomoćnik šefa DB, a sada optužen kao organizator ubistva, i Ratko Romić, u vreme zločina glavni inspektopr Druge uprave (obaveštajne) DB, a sada optužen kao saizvršilac, izgledalo je da će sve biti jednostvano i efikasno. Osim njih tada je pokrenut postupak i protiv bivšeg šefa DB Radomira Markovića optuženog kao neredbodavca, koji služi maksimalnu zatvorsku kaznu zbog drugih političkih ubistava i Miroslava Kuraka, instruktora JSO optuženog kao neposrednog ubicu, koji se i danas nalazi u bekstvu, a koji je tada boravio u Africi.

Ulemekovo svedočenje

Pre toga je 8. januara 2014. godine, zvaničnu izjavu dao Milorad Ulemek Legija, komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) koji je na odsluženju maksimalne kazne zbog više političkih ubistava. On je imenovao sada optužene za ubistvo Ćuruvije. Svedočio je da mu je prvo Marković tražio da nekog ubije.

Povezane priče

“Ja sam 29. ili 30. marta 1999. doleteo helikopterom sa Kosova u Beograd na poziv tadašnjeg načelnika Markovića. S njim sam se sreo u kancelariji njegovog pomoćnika Franka Simatovića (primedba autora: Simatović osnivač JSO kome se sudi u Hagu čuo se na dan ubistva Ćuruvije sa optuženima Kurakom i Radonjićem pre i posle zločina) i raportirao mu o stanju na terenu. Nakon toga me je Marković izveo u hodnik i tražio da se obavi jedna likvidacija. Rekao mi je: Potrebno je da se ukloni jedno lice koje trenutno svojim neprijateljskim delatnostima ozbiljno ugrožava bezbednost države“, svedočio je Ulemek pred nadležnim zamenikom tužioca za organizovani kriminal Milenkom Mandićem tog 8. januara 2014. Ulemek je tada naveo da je odbio naredbu za likvidaciju pravdajući se da su on i njegova jedinica angažovani na Kosovu tih prvih dana NATO bombardovanja.

On je svedočio i da je posle dvadesetak dana, kada je shvatio da ima manji obim zadataka, ponudio Markoviću da njegova jedinica ipak izvrši zadatak, ali mu je odgovoreno: “To je već završeno“. U to međuvremenu je ubijen Ćuruvija 11. aprila. Prema iskazu Ulemeka, kada je sa Markovićem dogovarao 2000. godine akciju hapšenja jedne osobe, šef DB mu je rekao da će mu pomoć pružiti ”ovi Radonjini, što su ubili Ćuruviju“. U hodniku, ispred Markovićeve kancelarije su bili Ratko Romić i Miroslav Kurak, pa je Ulemek zaključio da su oni ti o kojima je šef DB govorio, jer je s njima posle dogovarao naređenu akciju hapšenja.

DALEKI KRAJ SUĐENJA

Prvostepeno suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije u Specijalnom sudu je u završnoj fazi i očekuje se da 25. decembra i zvanično bude okončan dokazni postupak. A za završne reči su zakazani termini za 24, 25. i 29. januar. Nakon presude Apelacioni sud u Beogradu će odlučivati o žalbama tužilaštva i odbrane.

Apelacioni sud će moći da potvrdi presudu, preinači je, ili vrati postupak na novo suđenje. Tako da je datum konačnog kraja suđenja još daleko.

Potvrda “zemunaca”

Da Ulemek zna ko je ubio Ćuruviju potvrdili su dva dana kasnije, 10. januara 2014. godine, dvojica pripadnika zemunskog klana, braća Aleksandar i Miloš Simović. Oni su tada svedočili da im je Ulemek u drugoj polovini 2000. godine u klubu “Bombaj” pokazao Kuraka i Romića i rekao;

„Zapamti ih dobro, oni su uradili Ćurku, treba da se počiste, ne sme da bude greške“. Oni su navodili da je Ulemek rekao da je Ćuruvija ubijen iz “državnih razloga”, a da je Kuraka i Radonjića “trebalo ukloniti zbog interesa Službe”. Simovići su svedočili i da je zemunski klan bio angažovan za ubistvo Kuraka i Romića, ali da se od toga odustalo.
Aleksandar Simović je svedočio i da mu je sada pokojni vođa zemunskog klana Dušan Spasojević – Šiptar rekao da iza ubistva Ćuruvije “stoji porodica predsednika Miloševića zbog nekih članaka koje je Ćuruvija pisao o njima“.

Njihov iskaz o planiranom ubistvu Kuraka i Romića potvrdila su i dva svedoka saradnika u postupcima za ubistvo premijera Zorana Đinđića i za druge zločine zemunskog klana Dejan Milenković – Bagzi i Miladin Suvajdžić – Đura Mutavi. Milenković je svedočio: “Kasnije sam čuo da je planirana likvidacija Kuraka i Romića zbog ubistva Ćuruvije”.

Bazne stanice i Dnevnik dežurstava

Za pokretanje postupka bili su ključni osim ovih iskaza i dokazi koji su prikupljani nakon demokratskih petooktobarskih promena 2000. godine, kada je svrgnut Slobodna Milošević. To su svedočenja pojedinih pripadnika DB, a kao materijalni dokazi diskovi sa zabeleženim pozivima sa baznih stanica mobilne telefonije i Dnevnik dežurstava DB.

Spisak poziva sa baznih stanica otkrio je da su na dan ubistva 11. aprila 1999. godine i dan pre, optuženi kao izvršilac i saizvršilac Miroslav Kurak i Ratko Romić bili na mestu ubistva. Takođe je oborio alibi optuženog za organizovanje ubistva Milana Radonjića, kao i Romića gde su bili u vreme zločina. Pozivi Romića i Kuraka su sačuvani na baznoj stanici na Radio Beogradu i to kraku (tada su bazne stanice imale tri kraka okrenuta ka tri pravca koja su određivala samo položaj onog ko poziva) okrenutom ka Svetogorskoj ulici gde je u prolazu 35 ubijen Ćuruvija. Njih dvojica su više puta međusobno razgovarali i čuli su se sa Radonjićem.

Iskazima svedoka iz istrage utvrđeno je da Radonjić, što je i on sam potvrdio, čim je imenovan na mesto načelnika Centra DB Beograda 5. aprila naredio usmeno da se Ćuruvija prati 24 sata. Na primer Stevan Nikčević, tadašnji zamenik Radonjića, i Vladimir Nikolić, šef analitike u Centru DB Beograda, svedočili su u istrazi i na suđenju da je naređenje njihovog šefa o praćenju Ćuruvije bilo “krajnje nenormalno i atipično”, jer nikada ranije načelnik Centra nije bio direktno uključen u tajnu pratnju i izdavao naredbe.

Nikčević je i opovrgao tvrdnju optuženog Radonjića da ga je navodno on obavestio da je ubijen Ćuruvija. Agent Predrag Gikić koji je bio zadužen za Ćuruviju, svedočio je da nije obavešten da se nastavilo sa pratnjom Ćuruvije, te da nije uvažena njegova ranija preporuka da nema operativnih razloga da se novinar dalje prati. Ćuruviju je 24 sata pratilo svih 27 pripadnika 9. odeljenja za tajnu pratnju Centra DB Beograda i oni su o tome sami svedočili.

Pokušaj ubistva i ubistvo

Za 10. april 1999. godine, kada je kako istražitelji sumnjaju pokušano ubistvo, bazna stanica otkriva da je Kurak bio kod Radio Beograda u Svetogorskoj. Sa tog mesta zvao je Romića u 14 sati 10 minuta i 39 sekundi. Zatim se registruju Romićevi pozivi sa istog mesta. Zove Radonjića u 14.19,53, pa Kuraka 15.27,13.

U Dnevniku dežurstava od 10. april 1999. godine je navedeno da su načelnik 9. odeljenja za pratnju Zoran Pavić i tog dana dežurni šef smene u Centru DB  Dragan Pavić pozvani na raport kod Radonjića, jer nisu poslušali njegovu naredbu da odmah javljaju i najmanju promenu kretanja Ćuruvije. Prema svedočenjima pripadnika DB Radonjić je na njih vikao jer nisu na vreme javili da je Ćuruvija 10. aprila krenuo prema stanu.

Za dan ubistva 11. aprila u Dnevnik dežurstava je upisano da je Ćuruvija sa Brankom Prpom izašao iz Svetogorske 35 u 13.55, a minut kasnije da su kod zgrade Politike, te da su zatim seli u kafanu Ruski car. Zabeležen je i Radonjićev nalog:”Javite mi odmah ako krenu kući, možda primenimo i neke druge mere”. Pojedini svedoci iz DB su navodili da je jedina preostala zakonska mera bilo hapšenje Ćuruvije, ali on je ubijen.

Kada su Ćuruvija i Prpa krenuli ka stanu zabeleženo je u Dnevniku dežurstava da je Radonjić u 16.25 naredio da se odmah obustavi pratnja. Pripadnici DB iz pratnje svedočili su da im je preneto ovo Radonjićevo neobično naređenje. Radonjić zatim u 16.28,13 zove Kuraka. Romića registruje bazna stanica ka Svetogorskoj, gde su prošli Ćuruvija i Prpa. Poziva u 16.38,13 Kuraka, a u 16.39,08 i Radonjića. Zatim Radonjić u 16.45,31 zove Kuraka. Ćuruvija je ubijen u prolazu gde je stanovao u Svetogorskoj 35 između 16.39 i 16.45 sati. Prema navodima tužilaštva Romić je pratio Ćuruviju i Prpu od zgrade Radio Beograda i javio je Kuraku koji ih je čekao ispred prolaza da dolaze, a zatim Radonjiću da kreću u akciju. U prolazu, kako se navodi u optužnici, Kurak puca na Ćuruviju, a Romić udara oružjem Prpu u glavu.

Rušenje alibija

Utvrđena vremena poziva suprotna su tvrdnjama Radonjića i Romića gde su bili na dan ubistva. Romić je na saslušanju u Tužilaštvu 14. januara 2014. godine, nakon što je uhapšen sa Radonjićem, rekao da je na dan ubistva Ćuruvije bio u sedištu Druge uprave DB u Ulici Dragice Marković u Učiteljskom naselju u smeni od osam sati, te da se ne seća da li je bio na porodičnom ručku ili večeri u Borči, gde je tada stanovao. Međutim, bazne stanice otkrivaju da je 11. aprila bio na mestu zločina neposredno pre ubistva te su posle njegove pozive registrovale bazne stanice u Zvečanskoj 7, Takovskoj 2 i Francuskoj 81.

Radonjić je tada rekao da je na dan ubistva takođe bio u Drugoj upravi DB u Dragice Marković. Ispričao je da je na kratko otišao na porodični uskršnji ručak kod roditelja supruge, “koji se nalaze u neposrednoj blizini možda tri minuta kolima” gde mu je javljeno za ubistvo. Međutim, pre ubistva registrovani su njegovi pozivi na baznim stanicama u centru Beograda u Vasinoj 2, Milana Rakića 35 i Takovskoj 2. U vreme ubistva preko poziva registrovano je da je bio u 2. upravi DB u Ulici Danice Marković. Posle ubistva njegovi pozivi su zabeleženi na baznim stanicama kod Mostarske petlje, gde je vila DB, pa u Paunovoj 24, pa u Marinkovoj bari, zatim opet u Danice Marković, pa u Vojislava Ilića 145, Takovskoj 2, Venizelosovoj 1, a nakon toga opet u Danice Marković, pa kod Mostarske petlje. Posle svedočenja Ulemeka i braće Simović počeo je i zvanično istražni postupak za ubistvo Ćuruvije, a zatim i suđenje. Međutim, nije sve teklo kako je tog 14. januara 2014. godine, najavio tadašnji prvi potpredsednik Vlade i koordinator rada bezbednosnih službi, a sadašnji predsednik Srbije Alekasandar Vučić, i predsednik vladajućeg SNS-a od 2012. godine.

UBISTVO DADE VUJASINOVIĆ

Novinarka Radislava Dada Vujasinović pronađena je mrtva 8. aprila 1994. godine u njenom stanu na Novom Beogradu, a predkrivični postupak se i dalje vodi. Tadašnje državne institucije brzopotezno su slučaj zaključile kao samoubistvo. Veštaci koje su angžovali roditelji ubijene novinarke su 23. februara 1995. godine završili veštačenje i isključili mogućnost da se Vujasinović ubila. Preko zastupnika Branislava Tapuškovića podneli su krivičnu prijavu tužilaštvu protiv N. N. počinioca istog dana. Nikakvog odgovora nije bilo. Prijavu podnose ponovo 13. jula iste godine, opet bez odgovora, pa sve ponavljaju 5. oktobra. Ni tada nije bilo nikakve reakcije iz tužilaštva. Obraćaju se sudu i 18. decembra sledeće 1996. godine. Istražni sudija donosi rešenje da se obavi rekonstrukcija, ali ona je obavljena tek 5. maja 1998. godine.

Izveštaj sa rekonstrukcije završen je tek svrgavanjem Slobodana Miloševića – 3. jula 2001. godine. Roditelji su onda tražili superveštačenje. Prvo je urađeno sudskomedicinsko veštačenje bez balističara na Institutu u Novom Sadu 5. maja 2005. Zatim je balističar Vlada Kostić, koji radi u SAD 30. maja 2008. okončao svoje veštačenje kojim je utvrdio da je novinarka ubijena, kao što su utvrdili i veštaci koje su angažovali roditelji pre 14 godina. Nakon toga je krajem januara 2009. godine Više tužilaštvo u Beogradu saopštilo da pokreće pretkrivični postupak za ubistvo novinarke. Tužilaštvo je naknadno tražilo u Holandiji još jedno veštačenje. Međutim, holandski forenzički institut u Hagu je 2016. godine došao do zaključka da „povrede koje je kritičnom prilikom zadobila pokojna Radislava Vujasinović mogu biti rezultat ubistva, samoubistva ili nesrećnog slučaja“.

Nalazi holandskog instituta nisu uticali na Više javno tužilaštvo u Beogradu koje i dalje vodi predistražni postupak za ubistvo Dade Vujasinović. Advokat Branislav Tapušković, koji zastupa porodicu ubijene novinarke kaže da se sve vratilo na početak 2016. godine i da se od tada ništa ne dešava, iako ima načina da se istraga vodi.

“Nakon ubistva sklonjeni su dokazi koji su bili važni i zna se ko je to uradio. Ako bi se utvrdilo ko je sklanjao dokaze moglo bi da se dođe do onog ko je naručio ubistvo. Kao advokat više nisam imao ni mogućnosti ni ovlašćenja da to ispitujem”, rekao je Tapušković.

Nakon ubistva dokumenta koja je novinaraka čuvala sa novcem  na jednom skrivenom mestu u stanu nisu nađena. Novac niko nije dirao, ali dokumenata nije bilo. Među kasetama s njenim intervjuima porodica je našla magnet koji ih oštećuje. Kasete sa poslednjom pričom o policiji koja prodaje oružje u Novom Pazaru nikada nisu nađene. Nije pronađena ni kaseta iz telefonske sekretarice, na kojoj su ostali poslednji pozivi. Takođe nije pronađena ni fascikla gde je novinarka držala materijal za knjigu koju je pisala.

Prvobitna državna istraga nije obratila pažnju na iščupane pramenova Dadine kose, kao ni na tuđu krv, kako se kasnije ispostavilo, na fotelji pored koje je telo pronađeno.

U poslednja tri članka koje je Dada Vujasinović objavila, ispitivao se eventualni motiv za njeno ubistvo. Jedan članak se odnosi na Borislava Jovića, nekadašnjeg visokog funkcionera SPS, zbog čega je i tužena. Drugi tekst je o Željku Ražnatoviću Arkanu u kome je, između ostalog, objavila razgovor sa njim o sve brojnijim likvidacijama. Pitala ga je: „Ko je sledeći“, a on je odgovorio: „Ti, slobodno to napiši“. Ona je to i objavila. Pažnju tužilaštva izazvao je i njen tekst o generalu Božidaru Stevanoviću, koji je tada postao novi komandant RV PVO, zbog koga je Dada Vujasinović, kako je utvrđeno, dobila brojne pretnje.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend