Krušik, odjeci i reagovanja (VIDEO)

Sve je počelo jednim mejlom. Baš kao u „Dosijeu Snouden“. Za jedne je tako Aleksandar Obradović postao uzbunjivač. Za glavnog urednika nedeljnik NIN Milana Ćulibrka on je jedan hrabar čovek. „Neočekivano hrabar čovek u zemlji u kojoj se ne isplati ukazivati na korupciju, kriminal, i on možda jeste i više od Snoudena jer je to uradio u Srbiji.“

Za druge, Aleksandar Obradović je čovek koji je odavao poslovne tajne, lažni uzbunjivač.

„U čemu je razlika između ovog iz Krušika, koji je davao informacije bugarskoj državljanki, i ovog iz Prvog partizana, koji je informacije dao državljaninu Severne Makedonije. U čemu je razlika između njih, u medijskom pi-aru, u drugačijem pristupu, ovo može da naškodi Nebojši Stefanoviću, ovo ne može da naškodi Nebojši Stefanoviću, je li u tome razlika? Izvinite, i jedan i drugi su špijuni“, kaže ministar odbrane Aleksandar Vulin.

Aleksandar Obradović je u emisiji Presing na televiziji N1 rekao: „Mene optužuju da sam špijun, da sam sticao materijalnu korist, da sam Đilasov jurišnik, apsolutno nema govora o bilo kakvoj vojnoj tajni, bilo kakvoj tehničkoj dokumentaciji, konstrukcionoj dokumentaciji, priroda dokumenata koje sam ja dostavio i koje ja imam jeste ekonomsko-finansijsko komercijalne prirode“.

Za nekadašnjeg novinara Ivana Radovanovića sve se to dešava u društvu u kojem ljudi, zahvaljujući medijima i društvenim mrežama, ne spadaju u red nekih obaveštenih građana, mnogo više spadaju u red vernika i navijača.

„I za jedne je Aleksandar Obradović Snouden, a za druge je čovek čija mama isto radi za nekog trgovca oružjem i koji je tu odigrao ulogu u jednoj političkoj pre svega priči“, kaže Radovanović, danas medijski konsultant.

Javnost se Krušikom i trgovinom oružjem prvi put bavila u novembru prošle godine. Tada je BIRN objavio tekst i dokument u kojem firma GIM od Krušika traži da 8. i 9. maja 2017. godine omogući ulazak u fabriku trima osobama radi pregleda robe. To su Goran Todorović, vlasnik firme, zatim otac ministra policije Branko Stefanović, kao i Mirko Manojlović. Od tada kreće rasprava kakve su veze Branka Stefanovića i firme GIM.

Sam Nebojša Stefanović kaže da je „cela ova takozvana afera laž“. „Ona ima za cilj da nanese štetu i meni i članovima moje porodice, a sa krajnjim ciljem da spreči da se govori o dobrim stvarima koje se danas dešavaju u Srbiji“, rekao je Stefanović u emisiji Fokus na televiziji O2.

„Postoji osnovana sumnja da je reč o sukobu interesa, jer ako imate oca koji pregovara o trgovini oružjem, a sina koji rukovodi Ministarstvom koje daje jednu od dozvola, onda zaista može biti osnova da se poveruje da je neko davao povlašćeni tretman“, kaže predsednik Udruženja novinara Srbije i urednik portala Pištaljka Vladimir Radomirović.

„Prvi tekst ima naslov – otac ministra umešan u trgovinu oružjem, u tom, tekstu postoji samo podatak da je on zajedno sa još nekim došao u fabriku da razgovara o nekom poslu. U tom tekstu, meni fali sve, meni kao nekom ko se nekad bavio ovim poslom bukvalno fali sve, zato što hoću da znam s kim je razgovarao, koliki je iznos tog posla o kom su razgovarali, da li je taj posao sklopljen, da li su njemu uplaćene pare u banku?“, kaže Ivan Radovanović.

Za ime Aleksandar Obradović javnost je prvi put čula početkom oktobra. Novinar NIN-a Vuk Cvijić tada je objavio da je uhapšen IT stručnjak fabrike Krušik iz Valjeva čiji su inicijali A. O.

„NIN je prvi put saznao da postoji Aleksandar Obradović kad smo saznali da on leži u zatvoru 20 dana a da niko to u Srbiji ne zna“, kaže Milan Ćulibrk.

Urednik Pištaljke Vladimir Radomirović ističe da do objavljivanja tih inicijala u NIN-u redakcija Pištaljke nije znala da je to isti čovek koji se i njima obraćao.

„On se nama obraćao anonimno, dakle preko zaštićenog kanala na Pištaljci i zaštićenog mejla, on je koristio pseudonime i nismo znali ko je taj čovek koji nam šalje podatke, on je u jednom trenutku u toj komunikaciji rekao da više ne radi u Krušiku.“

„Kada ste me zvali da pričam o svemu tome, ja sam pogledao film – Svi predsednikovi ljudi, u kojem Vudvord i Bernstin otkrivaju Votergejt i suštinski smenjuju američkog predsednika, i kada to gledaš vidiš tu neku osnovnu razliku između ovoga danas i onoga onda“, kaže Ivan Radovanović.

„Onda su oni potrošili dane i nedelje, razgovarali sa stotinama ljudi da bi ispričali priču koja je imala izuzetno veliki efekat. Ima jedan detalj u filmu kada on dođe kod urednika i kaže – rekao mi je anonimni izvor, a urednik kaže – dobro, ali sad moraju još trojica da ti potvrde, danas ne postoji potreba za tim.

O Krušiku se raspravljalo i u septembru ove godine, kada je bugarska novinarka Diljana Gajtandžijeva na portalu Arms voč objavila da srpsko oružje iz Valjeva završava u Jemenu.

Politički analitičar Branko Radun veruje da njena priča odgovara Bugarima. „Bugarska ima namensku industriju koja je slična našoj, mi smo decenija baštinili rusko-sovjetsko naoružanje, i tu smo mi negde konkurencija. U tom smislu čitava ta afera je i u interesu Bugarske da se na tapetu nađe Srbija, trgovina oružjem, da se suzbije ekspanzija srpske vojne industrije.

Branko Stefanović i GIM

Gajtandžijeva je tada objavila i da je jedan od kupaca oružja od Krušika firma GIM i dodala da za tu firmu radi otac ministra policije Branko Stefanović. Firma GIM na istom portalu je tu informaciju demantovala. Naveli su da Branko Stefanović nikada nije bio angažovan po bilo kom osnovu od strane firme GIM i da nikad nije predstavljao tu firmu. Urednici portala Arms voč napisali su Diljanu Gajtandžijevoj da su takve informacije potpuno netačne i da mogu da ugroze čast i reputacije firme.

„Niko nikad nije tvrdio da je Branko Stefanović vlasnik GIM-a, to je Goran Todorović, s tim što Goran Todorović i Branko Stefanović imaju još dve zajedničke firme“, ističe glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk.

„I vrlo je zanimljivo da se upravo ovih dana, kada cela afera poprima šire razmere, dešava nešto čudno u Agenciji za privredne registre, da se raskidaju ti ortakluci koji su trajali nekoliko godina, i da se sada jedna firma vodi isključivo na Branka Stefanovića, druga isključivo na Gorana Todorovića, a do pre dva meseca su bili suvlasnici tih firmi. Zar vam to ništa ne govori“, kaže Ćulibrk.

„Mi smo u nekoliko navrata pisali, ne znajući uopšte za poslove sa oružjem, o zajedničkim poslovima Gorana Todorovića, vlasnika GIM-a, i Branka Stefanovića, oca ministra policije, jedna od jako zanimljivih stvari, jeste da se u finansijskim izveštajima firme GIM vidi da je ta firma prošle godine pozajmila 27 miliona dinara dvema firmama za koje je Goran Todorović tvrdio da su njegova zavisna preduzeća“, ističe glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk.

„Ispostavilo se da je stopostotni vlasnik jednog od tih preduzeća koja su dobila beskamatni kredit od GIM-a i nije vraćen taj kredit, videćemo da li u finansijskim izveštajima za narednu godinu da li će biti vraćen, stopostotni vlasnik jedne od tih firmi je Branko Stefanović, u drugoj je Branko Stefanović suvlasnik 50 odsto kapitala. Ljudi u ovoj zemlji niko nikom ne daje nešto za džabe“, dodaje Milan Ćulibrk.

Ko izdaje dozvole za izvoz?

Zašto je važno da li otac ministra policije ima veze sa procesom trgovine oružja? Da bi neko izvozio oružje, potrebne su dozvole različitih institucija. Formalno, dozvolu izdaje Ministarstvo trgovine, ali svoje dozvole moraju da daju i Ministarstvo odbrane, spoljnih poslova, BIA i Ministarstvo unutrašnjih poslova.

„Mi ne dajemo dozvole ni za proizvodnju ni za trgovinu oružjem niti se bavimo prometom. Dajemo samo saglasnost da je oružje od fabrike te i te do izlazne tačke naše zemlje bezbedno. U tom procesu nema mog uticaja, niti sam ikada zvao bilo koga i spreman sam da za to odgovaram u bilo kom trenutku. Nikada nisam zvao nikoga iz vojne industrije da mu tražim bilo šta. Ne da ga pitam za neku kompaniju, nego nikada nisam zvao nikoga. Nikada“, ističe Nebojša Stefanović.

Nedeljnik NIN je u nekoliko brojeva pisao je da je grupa privatnih trgovaca oružjem od Krušika dobijala oružje po nižoj ceni u odnosu na državno preduzeće Jugoimport SDPR.

Ministar policije i to demantuje. „Dešava se da GIM kupuje minobacačku minu bez dodatnih barutnih punjenja, to znači domet mine. Ovu minu vi kupujete sa ovih nekoliko prstenova, GIM sa dva, SDPR sa četiri ili šest dodatnih prstenova. To je isto kao kad kupujete dva automobila, golf sedmicu, na primer, kupujemo i vi i ja. samo što vaš ima grejače sedišta dvosezonsku klimu, a moj nema ništa od toga“, kaže ministar unutrašnji poslova.

Međutim, glavni urednik NIN-a odgovara da niko nije pisao o minama sa različitim punjenjima.

„Upravo smo proveravali cene za identično punjenje, sa dva, sa četiri, sa šest, mine od 60 mm, 81 mm, 82 mm, 120 mm, postao sam vojni stručnjak – te cene sa istim punjenjim su bile povoljnije za GIM, nego za Jugoimport SDPR, i tu svaka vrsta te argumentacije pada u vodu“, ističe Ćulibrk.

„Da li neko može tačno da kaže šta se tu desilo, da li sve aspekte da nabroji? U jednom trenutku su se pojavili i neki Amerikanci, koji u većini ovih medija koji doživljavaju Obradovića kao heroja ne postoji, a očigledno su bili, pa se pojavljuje da je njegova mama ovde i onde, što opet u ovim medijima koji su za njega ne postoji. Kao što u ovim drugim medijima ne postoji razni drugi podaci i više ne možeš u svemu tome da se snađeš i to postaje idealna stvar za onu čemu danas mediji opet najviše služe, a to je za manipulacija“, kaže Ivan Radovanović.

Aleksandar Obradović i zakon o uzbunjivačima

I vratimo se na Aleksandra Obradovića. Stručnjaci kažu da Srbija ima odličan Zakon o uzbunjivačima. Međutim, u Srbiji ima bezbroj odgovora na pitanje da li je Obradović uzbunjivač?

„Za neke je on uzbunjivač, za druge nije, ako formalno gledamo, potrebno je da se obrati kompaniji, ako znate da se nešto dešava u vašoj kompaniji, ono što mislite da treba da bude predmet istrage da predate nekim organima i onda imate status uzbunjivača, on po zakonu nije to“, ističe politički analitičar Branko Radun.

„Ako Aleksandar Obradović nije mogao da izvrši unutrašnje uzbunjivanje svom poslodavcu, jer je upravo poslodavac umešan u zloupotrebe, kada nije mogao da koristi spoljašnje kanale, jer bi morao da prijavi i policiji i tužilaštvu, a jedna od stvari koje on prijavljuje jeste sukob interesa ministra unutrašnjih poslova, onda su mu preostali samo kanali uzbunjivanja javnosti, tako da je on mogao da iskoristi samo te kanale i ima pravo da bude zaštićen“, kaže urednik Pištaljke i predsednik UNS-a Vladimir Radomirović.

Ima li cela ova priča veze sa geopolitikom? Imaju li veze Krušik i špijunska afera u kojoj ruski bezbednjak daje novac pripadniku Vojske Srbije? Da li je odgovor na špijunsku aferu novo pisanje bugarske i mnogi bi rekli proruske novinarke Gajtandžijeve. Ona je sada objavila tekst u kojem navodi da je srpsko oružje iz Krušika završilo na istoku Ukrajine, u ratu protiv proruskih snaga?

„Ima mnogo većih od nas, ima mnogo bogatijih i organizovanijih od nas, a mi smo između četvrtog i petog mesta na svetu, dakle ne može iz ove zemlje jedan metak da izađe, a da se ne zna kome je otišao“, kaže ministar odbrane.

O majci Aleksandra Obradovića 

Predsednik Aleksandar Vučić kaže da Srbija nikada nije trgovala sa Ukrajinom, da Srbija ne može da odgovara ako se srpsko oružje dalje preprodaje. Dodaje da je oružje iz Krušika prodato Poljskoj i da ga je prodala firma Petra Crnogorca, u kojoj, kako navodi, danas radi majka lažnog uzbunjivača Obradovića.

„Aleksandar Obradović je demantovao da mu je majka ikada radila u toj firmi Tehnoremont, zato je važno da on što pre bude pušten na slobodu, kako bi mogao i sam da demantuje ovakve navode i bitno je da se fokus pomeri sa Aleksandra Obradovića i njegove porodice na ono što je on prijavio i da bude stavljena tačka na ono što se dešavalo u Krušiku“, kaže Vladimir Radomirović.

Prošlo je više od mesec dana otkako je Aleksandar Obradović iz pritvora prebačen u kućni pritvor u svom rodnom Valjevu. Ispod njegovog prozora svakog petka uveče okupljaju se pristalice protesta „1 od 5 miliona“, opozicija traži njegovo puštanje na slobodu. Nema danas saglasnosti ni oko osnovnog pitanja, da li je ono što se desilo sa Krušikom uopšte afera. I kako utiče na vlast. Marko Uljarević iz Ipsos stratedžik marketinga u emisiji Oko rekao je da to ne utiče ni na rejting SNS-a, ni na rejting Aleksandra Vučića. Hoće li sve ono što je eksplodiralo u javnosti ove jeseni, uskoro utihnuti?

„Ja mislim da hoće, ja mislim da hoće sve dok se u politici ne stvori nešto što je u stanju tu energiju koja postoji usmeri“, veruje Ivan Radovanović.

„Opozicija, nažalost, nema jači argument u ovom trenutku od afere Krušik i ona pokušava sada da to iskoristi, nisam siguran da to Aleksandru Obradoviću mnogo pomaže, ali sa druge strane, plašio bih se da Aleksandar Obradović ostane sam“, ističe Milan Ćulibrk, glavni urednik NIN-a.

Branko Radun ističe da priča jednostavno nije razjašnjena. „Mislim da je potrebno da se stvar prelomi i razjasni, ne da mi nagađamo, nama je u interesu da se presudi u nekom najvišem telu, institucije su negde u konfuziji, u takvim situacijama se formira anketni odbor Skupštine koji bi trebalo da izvrši analizu, istragu, ne samo Aleksandra Obradovića, i onoga što su mediji pisali, nego i o tom poslovanju tih kompanija koje se bave trgovinom oružjem“, smatra Radun.

U nekoliko gradova u Srbiji prikupljaju se potpisi podrške Aleksandru Obradoviću. Peticijom se traži da se Aleksandar Obradović pusti na slobodu. Predstavnici države ponavljaju da je Obradović lažni uzbunjivač, da je zakon jasan i da se mora poštovati. Baš kao i minobacačka mina, i afera Krušik, čini se, ima nekoliko prstenova. Danas ima bezbroj odgovora na pitanje – da li će njeni dometi biti razorni i koliko će uticati na političku sudbinu Nebojše Stefanovića, a kako na životni put Aleksandra Obradovića.