10. dec 2019.

Niti je NIN pozvao na ubistvo predsednika, niti se sme ućutkivati pod tim izgovorom: Ljiljana Smajlović

Mediji imaju pravo i obavezu da kritikuju vlast i to pravo ne gube zato što nekad u nekoj uređivačkoj proceni pogreše ili ne pogreše

Nikad mi neće dosaditi da ponavljam.

Dakle, nije Legija ubio Zorana Đinđića zato što je čitao Identitet ili NIN, i na osnovu članaka u štampi zaključio da Đinđića treba ubiti. Srpskog premijera ubila je elitna jedinica Vlade Srbije koja je raportirala direktno predsedniku te vlade, umesto ministru policije. Motivi atentatora nisu imali nijedne dodirne tačke sa medijskom kritikom.

Niti je Udba ubila Slavka Ćuruviju zato što je pročitala potkazivački tekst u Politici Ekspres koji je protiv izdavača Evropljanina naručio Đorđe Martić. Nisu Slavkove ubice odlučile da ga ubiju ni zato što je tekst iz Ekspresa u pola osam čitan na Drugom dnevniku RTS-a, iako je to po svoj prilici bio deo pripremne kampanje da javnost lakše svari atentat na Slavka tokom bombardovanja NATO-a.

Nije Đorđe Martić ubio Ćuruviju tekstom koji je na nečiji nagovor naručio, niti je na sudu optužen za ubistvo. Ali to ne znači da ne možemo da kažemo šta mislimo o progonu kolega i hajkačkom novinarstvu. Novinare je strah kad ih označe kao izdajnike, u našem političkom kontekstu je to brutalnije nego drugde, gde ljudi nisu ubijani pet dana nakon što su na RTS-u označeni kao izdajnici.

Ali jeste bilo pokušaja vlasti da u vanrednom stanju, proglašenom posle ubistva Đinđića, zastraši novinare kao ljude koji su tobož stvarali „atmosferu“ za ubistvo predsednika vlade.

U tome je dvostruko prokletstvo ovog trenutka srpske istorije. Ne razumem kako je moguće da izdavač iz Berlina vidi ono što ne vidi urednički tandem Mića Ćulibrk i Vesna Mališić iz NIN-a: da zumiranje snajpera uperenog u trbuh šefa države neprijatno asocira na snajpersko ubistvo predsednika srpske vlade s početka ovog veka. To još ne znači da smemo da dozvolimo da naše kolege optužuju za „poziv na ubistvo“ predsednika. Ne smemo da dozvolimo kriminalizaciju uredničke procene ili novinarske greške, pogotovo greške koja je još u toku noći ispravljena. Moramo kao profesija da se usprotivimo političarima na vlasti koji će možda pomisliti da je ovo dobra prilika da se mediji proglase krivim za „stvaranje atmosfere nasilja i mržnje“, po obrascu koji je nastao posle ubistva Đinđića, kada je vlast tokom vanrednog stanja pokušala da ocrni sve novinare i medije, koji su ikada i u bilo čemu kritikovali vladu i premijera, kao suodgovorne za Đinđićevo ubistvo. Tom operacijom je tada rukovodio Vladimir Beba Popović i to je ondašnja javnost na vreme prepoznala kao pokušaj zastrašivanja medija. Ni danas se ne sme dozvoliti da nešto slično uspe. Mediji imaju pravo i obavezu da kritikuju vlast i to pravo ne gube zato što nekad u nekoj uređivačkoj proceni pogreše ili ne pogreše. Dakle, niti je NIN pozvao na ubistvo predsednika, niti se sme ućutkivati pod tim izgovorom.

Imamo kao profesija mnogo razloga za zabrinutost. Divno je što će ubistvo naše koleginice, istraživačke novinarke sa Malte, kako se sada čini biti do kraja rasvetljeno, kao što je divno i što se nije obistinila „prognoza“ njenog sina, verovatno data pod uticajem naših brojnih dušebrižnika, da će iduće ubistvo novinara da se desi u Srbiji. Ponovo čitam o Malti ovih dana i vidim da postoje ogromne razlike (na ostrvo se posle „arapskog proleća“ ogromnom brzinom slila ogromna količina koruptivnog i sumnjivog novca, pogotovo posle krize banaka na Kipru, a nije škodilo ni što su pasoše i državljanstvo zemlje članice EU prodavali za milion i po dolara svakome ko je hteo i mogao da plati), ali i sličnosti sa nama. Malta je politički tako nepomirljivo podeljena da po selima više ne uspevaju da se dogovore da zajedno slave seoske svečanosti. „Ovde ne treba iskoreniti samo korupciju, ovde treba iskoreniti kulturu mržnje“, izjavio je lider opozicione stranke nakon ubistva Dafne Karuana Galicije. Ali treba reći da je Dafne, koja je i sama izgleda bila veoma politički ostrašćena, bila jedinstvena i po tome što je jednak prezir osećala i prema vlasti i prema opoziciji, i nije ganjala samo priče koja će naškoditi jednoj strani u političkim sukobima. Koliko bi po tome tek u Srbiji bila jedinstvena!

Podele se u društvu utvrđuju i pojačavaju iznošenjem strašnih optužbi protiv političkih protivnika, čak i kada za te optužbe ne postoje valjani dokazi. Ali valjda je posao štampe da te optužbe pretresa mirnim tonom, bez ostrašćenosti i pristrasnosti, bez klupskih boja, bez navijanja za jednu od zavađenih strana.

Prava je šteta što je, u podeli na provladine i opozicione medije, kod nas sve manje takvih medija u kojim politička mržnja nije dobrodošla, i u kojim ćete naći i jednu i drugu stranu. Takvih je medija, nažalost, i u svetu sve manje. Nisam navela Dafnin primer da bih rekla da treba jednako mrzeti sve političare. Naprotiv, mislim da treba jednako ne mrzeti nijednog.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend