03. maj 2018.

Novinarstvo – žrtva ubistva s predumišljajem

Online portali polako ubijaju štampu, clickbait naslovi i tabliodni tekstovi ubijaju elementarnu profesionalnost, interesi politike i vlasničkog kapitala ubijaju slobodu medija...

Poslednjih par godina početkom maja dva kalendarski bliska datuma – 1. i 3. – podstaknu me da razmišljam o – slobodi. Prva je sindikalna sloboda radnika da dignu svoj glas protiv poslodavaca – za šta uvek imaju razloga, a druga – pravo i obaveza novinara da se bore za slobodu svoje profesije. U Srbiji, nažalost, sloboda nije potaman ni radnicima ni novinarima, ali su, izgleda, i jedni i drugi od te borbe digli ruke ili su oguglali na sedla i mamuze.

Na čelu prorežimske sindikalne kolone u Beogradu je, recimo, ove godine bio čovek vlasti – ministar rada. Samom tom činjenicom uškropljena je skoro svaka ideja zdravorazumskog radničkog bunta, između ostalog i protiv savremenog neokolonijalizma i jeftine rasprodaje radne snage. Slično je i sa novinarima – u velikoj većini sami sebe lišavaju suvislog promišljanja šta im valja činiti da bi se izborili za slobodu profesije i javne reči, preuzimajući ozbiljnu odgovornost koju mediji moraju imati u svakoj društvenoj zajednici.

Cenzura, autocenzura, strah

Možda se neko neće saglasiti sa mnom, ali kad govorimo o slobodi medija – usudiću se da kažem – danas je u toku ubistvo novinarstva, i to ubistvo s predumišljajem. Objašnjenje ove teze je krajnje prosto i jednostavno: online portali polako ubijaju štampu, klikabilni (clickbait) naslovi i tabliodni tekstovi ubijaju elementarnu profesionalnost, interesi politike i vlasničkog kapitala ubijaju slobodu medija, pri čemu cenzura, autocenzura i strah satiru i ubijaju ličnost, moral i dostojanstvo novinara.

Sloboda ili istina? U novinarstvu je to neodrživa dilema, jer – novinarima je neophodna sloboda da bi saznali i(li) saopštili istinu. Sloboda u novinarstvu je, zapravo, stanje svesti i poimanje principa profesije, ličnog morala i dostojanstva.

U pravu se, od starih Latina do danas, uvažava načelo “Audiatur et altera pars – Neka se čuje/sasluša i druga strana”, a taj princip jednako važi i za novinarstvo. Bolje reći – trebalo bi da važi, ali u novinarstvu na ovim prostorima odavno funkcionišu drugi principi. Jer, u medijima je istina kao i batina – ima dva kraja. I ako oba kraja ne držiš obema rukama, jedan bi, poput bumeranga, danas-sutra ili u dogledno vreme mogao da se vrati, uz mnogo ozbiljnije posledice nego što su sramota, demanti ili tužba.

[povezaneprice]

Uzgred, kad smo kod sramote – ona kao kategorija na medijskoj sceni skoro da više i ne postoji. Žalosno je gledati koleginice i kolege koji jedva sriču unapred pripremljena pitanja na press konferencijama ili se preznojavaju u intervjuima sa predsednikom države, svedeni na ulogu stalka za mikrofon i statiste pred kojima se razgovor pretvara u monolog, uz izdiranja, propitivanja i preslišavanja tipa: “Evo, recite vi meni kad ste videli…”, “A znate li vi da…”, “Ko vam je to rekao”…. i slično.

Na stranu što šef države umišlja da bi morao biti bogomdan urednik baš svih medija, pa se naroguši i počne odgovarati cinično i ironično na neugodna pitanja koja mu katkad postave novinari šačice slobodnomislećih medija, koliko ih je ostalo u Srbiji. Ti maniri bahatosti se kasnije prepisuju kao pravilo ponašanja funkcionera i zvaničnika u nižim, koncentričnim krugovima vlasti. A ko se iole ozbiljno bavi javnom rečju, odavno zna da nema nezgodnih pitanja, mogu biti nezgodni samo odgovori, naročito za one koji ih izgovaraju.

Da su u Srbiji medijske slobode i vladavina prava odavno na kolenima, primećuje u već nekoliko svojih godišnjih izveštaja i Evrospka komisija, procenjujući napredak službenog Beograda u procesu eurointegracija. Rečeno jezikom vlasti: “Srbiji predstoji mnogo napora i rada u oblasti vladavine prava i slobode medija”, kako je to eufemistički objasnila premijerka Ana Brnabić.

Bosna iza Slovenije, Srbija pala

I reporteri bez granica (RSF) su u svom redovnom godišnjem izveštaju o slobodi medija u svetu prepoznali u kom se glibu nalaze ostaci bivše Jugoslavije i najbliži im komšiluk. Najbolje je pozicionirana Slovenija na 32. mestu od 180 zemalja. Daleko od začelja, a među najbližima vrhu je Bosna i Hercegovina sa 62. mestom, Hrvatska je 69. (a lani je bila 74.), Mađarska je 73, Albanija 75.

Srbija je pala 10 pozicija niže nego prošle godine – na 76. je mestu, a najlošije su plasirane Crna Gora (103) i Makedonija (109).

Reporteri bez granica naveli su i da je Srbija “nesigurna za novinare” jer postoji veliki broj napada na predstavnike sedme sile koji nisu istraženi, rešeni ili kažnjeni.

Pre par godina, kad se zahuktavalo online – što bi neki rekli – “digitalno” novinarstvo, delio sam nedeljno dežurstvo u redakciji s kolegom urednikom kome je, na moje zaprepašćenje, dovoljno relevantan i neporecivo prihvatljiv izvor bila optužujuća objava na Fejsbuku jedne javne ličnosti o drugoj. Na toj objavi je gradio i priču i naslov.

On je, međutim, bio mnogo manje začuđen činjenicom da ne razumem i ne prihvatam njegov pristup “pitaćemo sutra”. Jer, zaboga, kako bi se prekosutra u novinama pojavio “jak naslov i čitan tekst” ako ocrnjena persona već u istom tekstu i istog dana kaže da je posredi – laž!

Neko će reći – pa to je stvar izbora i uređivačke politike, a ne slobode medija. Da, ali sloboda medija nije kad do besvesti objavljuju “ekskluzivne” izmišljotine, spinove, laži, uvrede, estradne baljezgarije. Nije to više ni tablidno novinarstvo, žuta štampa ili kako god nazivali balkanski primitivnu zloupotrebu i zamagljivanje medijskog prostora fabrikovanjem priča koje skreću pažnju sa sumorne stvarnosti, odliva mozgova, opšte stagnacije… To iz dana u dan postaje pravilo, matrica izvitoiperenog morala, kojom se medijima svesno i sistematski banalizuje i otupljuje oštrica društvene odgovornosti. Pristajanjem na takvo stanje novinari i mediji, nažalost, postaju saučesnici bahatog sakaćenja i urnisanja mentalnog stanja nacije i satiranja građanskih i, uopšte, ljudskih vrednosti.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend