06. dec 2022.

‘Ostati uz Ćuruviju’

Sećanja kolega ubijenog novinara

Foto: Slavko Ćuruvija fondacija / Predrag Mitić

„Pozvao sam Slavka i umesto njega javila mi se Branka (Prpa, njegova partnerka), koja je plakala i rekla da je Slavko ubijen.“

Telefonski poziv koji će zauvek ostati urezan u sećanje Miroslava Mikuljanca, nekadašnjeg urednika novina Dnevni telegraf.

Mikuljanac, u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE), kaže da i danas pamti 11. april 1999. godine, dan kada je u Beogradu ubijen novinar Slavko Ćuruvija, vlasnik Dnevnog telegrafa i nedeljnika Evropljanin. Na Ćuruviju je tog dana pucano u prolazu ispred zgrade u kojoj je živeo.

Bio je vlasnik pomenutih izdanja u vreme Slobodana Miloševića, tada predsednika nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i vreme kada je državu vodila koalicija Socijalističke partije Srbije, Jugoslovenske levice i Srpske radikalne stranke (SPS-JUL-SRS).

Ubistvo Ćuruvije došlo je nakon niza pritisaka na rad Dnevnog telegrafa i magazina Evropljanin. Zbog namere da objektivno izveštavaju o događajima koji su obeležili vreme druge polovine 90-ih godina, sa svojom redakcijom suočavao se sa brojnim preprekama u radu – kažnjavanjima, zaplenama imovine, pretnjama zatvorom.

Na pravosnažnu presudu za njegovo ubistvo čeka se i danas.

Prvi broj Dnevnog telegrafa izašao je iz štampe u januaru 1996. godine. Slavko Ćuruvija i novinari u danu kada je izašao prvi broj, foto: Slavko Ćuruvija fondacija / Predrag Mitić

‘Novinarski idol’

Miroslav Mikuljanac kaže da je Ćuruviju upoznao 1990. godine dok su radili u dnevnom listu Borba.

„Na izvestan način on je bio novinarski idol. On je tada bio urednik unutrašnje rubrike (politika i ekonomija) i ja sam se tada, kao klinac, nadao da ću nekada biti urednik kao on“, priseća se on.

Mikuljanac je kasnije i došao na uredničko mesto Ćuruvijinog Dnevnog telegrafa, osnovanog u januaru 1996. godine.

Kaže da se divio njegovoj sposobnosti da se „provuče kroz najsitnije pukotine“ tadašnjeg establišmenta.

„Uspevao je da održi redakciju iako je stalno bilo pritisaka“, kaže on navodeći da su novinari, koji nisu bili pod kontrolom tadašnjeg režima, teško dolazili do sagovornika, te su bili često sprečavani da rade svoj posao.

Mikuljanac kaže da je Ćuruvija stalno pratio strane medije i motivisao novinare da prate novinarstvo i van granica svoje zemlje.

„Čitali smo strane novine, makar bile i stare, da bismo naučili kako se plasiraju vesti i naslovi“, kaže on dodajući da je Ćuruvija imao jedan, za to vreme, moderan pristup novinarstvu i izgledu novina.

„Insistirao je na tome da sve informacije budu u naslovu teksta i lidu (prvoj rečenici teksta, prim. aut.)“, priseća se Mikuljanac.

Foto: Slavko Ćuruvija fondacija

‘Rad u vanrednim okolnostima’

Skupština Srbije je u oktobru 1998. godine po hitnom postupku usvojila Zakon o javnom informisanju koji je predviđao oštre kazne za medije. Zakon je po mnogo čemu bio kontroverzan i narušavao novinarske slobode. Omogućavao je izricanje novčanih i kazni zatvorom zbog citiranja izjava sagovornika koje su, prema proceni vlasti, „ugrožavale nacionalnu bezbednost“.

Magazinu Evropljanin istog meseca je izrečena najveća kazna naplaćena bilo kojem mediju u Srbiji do danas – 2,4 miliona dinara, što je prema tadašnjoj konvertibilnoj valuti – nemačkim markama – iznos od oko 333.000 DM.

Usledila je zaplena imovine preduzeća i tiraža izdanja Evropljanin i Dnevni telegraf, koji su bili u vlasništvu Ćuruvije.

„Mi ćemo svakog dana nastaviti da štampamo dok nas ne zaustave“, rekao je Slavko Ćuruvija u oktobru 1998. godine, ispred štamparije zgrade „Borba“ u Beogradu.

Evropljanin je kažnjen na osnovu prijave da je u tom magazinu objavljen veći broj tekstova, ilustracija i fotografija, kojima se poziva na „nasilno rušenje ustavnog poretka, narušavanje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije“.

Na kioscima se, prethodno, 19. oktobra 1998. pojavilo izdanje Evropljanina u kojem je objavljeno otvoreno pismo predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću pod naslovom „Šta je sledeće, Miloševiću?“. Autori teksta bili su Ćuruvija i novinar Aleksandar Tijanić, kasnije direktor državne Radio-televizije Srbije (RTS).

Mikuljanac kaže da je, nekada velika redakcija, nakon zaplene imovine bila prinuđena da se preseli i radi u krajnje skromnim uslovima u drugoj zgradi.

„Mi smo radili uz pomoć dve, tri pisaće mašine. Jedna je bila moja koju sam doneo od kuće. Imali smo dva mobilna telefona koja su se ‘šetala’ od ruke do ruke, ne sećam se da je tada iko, sem Slavka, imao svoj mobilni telefon“, kaže on.

Dodaje da se zajedno sa kolegama nadao da će redakcija „preživeti“ i takve vanredne okolnosti.

Foto Slavko Ćuruvija fondacija / Predrag Mitić

‘Ostati uz Ćuruviju’

Mikuljančev kolega Mitko Jakovlevski kaže da ga je Ćuruvija pozvao da bude urednik u Dnevnom telegrafu iako, kako kaže, nikada nije bio „novinarska zvezda“.

Pamti ga kao čoveka koji nije pristajao na kompromise.

„Kada je pokrenut Evropljanin, svi su znali da će to biti časopis koji će se žestoko obračunavati sa režimom i tu nije bilo nikakvih kompromisa“, kaže Jakovlevski.

Pamti i specifičan odnos koji je Ćuruvija imao sa novinarima i urednicima sa kojima je često analizirao objavljene tekstove i razgovarao o novinarstvu i politici.

„Brinuo je o ljudima. Ne znam čoveka koji se njega seća po zlu“, kaže on.

Jakovlevski dodaje da nakon zaplene imovine više nije bilo novca za honorare, ali da je deo redakcije ipak ostao da radi besplatno.

„Mnogi su me u to vreme pitali zašto ne odem u drugu redakciju, imao sam pozive da pređem, ali, prosto sam doneo odluku da ostanem uz Slavka do kraja. To nije racionalna odluka, nego neka vrsta emotivne odluke“, kaže on.

Uprkos pritiscima i radu bez honorara, većina novinara ostala je da radi i u najtežim uslovima Foto: Slavko Ćuruvija fondacija / Predrag Mitić

‘Ako država hoće da te ubije…’

Prema rečima Jakovlevskog, redakcija se nikada više nije vratila normalnom režimu rada.

Prema njegovim rečima, Dnevni telegraf se „u najbolje vreme“ štampao u 130 hiljada primeraka, dok je nakon donošenja Zakona o javnom informisanju i izricanja kazne štampano samo nekoliko hiljada primeraka i to u Crnoj Gori, kako bi se izbegla cenzura. Novine su dopremane večernjim vozom za Beograd.

Ćuruvija je, prema njegovim rečima, raspustio redakciju kada su u martu 1999. godine NATO snage otpočele bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije zbog egzodusa i zločina srpskih vojnih i policijskih snaga nad albanskim stanovništvom na Kosovu.

Ćuruvija je takvu odluku doneo, kaže Jakovlevski, jer je smatrao da neće biti moguće raditi u uslovima još jače cenzure medija tokom bombardovanja.

Očekivalo se, navodi on, da će se vlast obračunavati sa svima koje smatra političkim protivnicima. Jakovlevski kaže da se Ćuruvija neko vreme povukao u Crnu Goru, ali da se vratio u Srbiju.

„Sedeli smo kod njega kod kuće i pitao sam ga što si se vratio. Đukanović (Milo, tadašnji predsednik Crne Gore) i ostali pružili su mu tada neku vrstu gostoprimstva. On mi je tada rekao – ‘Ako država hoće da te ubije, ubiće te gde god da jesi'“, priseća se on.

Zatvorska kazna i medijska ‘hajka i ćutnja’

Život Srđana Jankovića, danas novinara Radija Slobodna Evropa u Crnoj Gori, potpuno se promenio u martu 1999. godine.

On kaže da je tri godine ranije počeo da radi u „Dnevnom telegrafu“ radeći u rubrici crne hronike. Pratio je i suđenja. Navodi da je bio ponosan što je deo tog tima.

„To je bio politički najuticajniji list u to vreme koji nije pravio kompromis sa režimom Slobodana Miloševića. Ćuruvija je imao čvrst karakter. Ako bi neko hteo da izvrši pritisak na Dnevni telegraf, morao je da se obrati njemu direktno“, kaže on.

Janković potvrđuje da su ozbiljni pritisci na list počeli kažnjavanjem 1998, a da se situacija 1999. godine još više pogoršala.

„Na montiranom suđenju (te godine) Ćuruvija i još nas dvojica novinara bili smo osuđeni na bezuslovnu kaznu zatvora od pet meseci. Meni je, recimo, presuđeno, a da me sudija nije ni saslušao“, kaže on.

Prema njegovim rečima, povod za ovu kaznu bio je tekst o Milovanu Bojiću, tadašnjem visokom funkcioneru vladajućeg JUL-a. Optužba je bila za “širenje lažnih vesti”, a po članu Krivičnog zakonika koji se, prema njegovim rečima, “retko primenjivao”.

Janković kaže da je dana kada je trebalo da ode u zatvor odlučio da napusti Srbiju. Uputio se u Crnu Goru gde i danas živi. Advokati su uspeli da intervenišu i da, po istoj presudi, spreče zatvaranje Ćuruvije.

Mesec dana nakon toga Ćuruvija je ubijen, a Janković kaže da se seća medijskih napisa pre njegovog ubistva, ali i „medijske ćutnje“ nakon toga.

„Ubistvu Slavka Ćuruvije prethodila je hajka državnih medija i posebno jedan tekst pod naslovom ‘Ćuruvija dočekao bombe’ koji je prenesen i na RTS-u. Nakon njegovog ubistva, štampani mediji su dobili naređenje da o ubistvu Slavka Ćuruvije smeju da objave kratku rečenicu na dnu strane i tako je i bilo”, kaže Janković.

U tekstu „Ćuruvija dočekao bombe“ u tada državnom listu „Politika Ekspres“ Ćuruvija se optužuje da je izdajnik Srbije.

Istraga i suđenje duže od dve decenije

2001.
U vreme Vlade premijera Zorana Đinđića, počele su istražne radnje za ubistvo Slavka Ćuruvije.

2007-2008.
Saslušano je stotinak svedoka, ali specijalni tužilac izveštava da ne postoji napredak.

2013.
Srpska napredna stranka (na vlasti od 2012.) u februaru 2013. formira Komisiju za istraživanje ubistava novinara.

2015.
Prvo suđenje za ubistvo Ćuruvije počelo je šesnaest godina nakon ubistva, u junu 2015.

2019.
Specijalni sud u Beogradu proglasio je krivim četvoricu nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti (DB) za ubistvo, a sud je naveo da je neposredni izvršilac ubistva NN lice. Tom presudom je na 30 godina osuđen nekadašnji šef Državne bezbednosti (DB) Radomir Marković za podstrekivanje na teško ubistvo. Nekadašnji šef beogradskog centra DB-a Milan Radonjić takođe je osuđen na 30 godina zatvora za teško ubistvo. Nekadašnji pripadnici DB-a Ratko Romić i Miroslav Kurak osuđeni su na po 20 godina zatvora za teško ubistvo.

2020.
Apelacioni sud je, međutim, septembra 2020. ukinuo presudu i doneo odluku o ponavljanju suđenja. Sud je ukazao da je Specijalni sud presudom prekoračio optužbu i uvođenjem NN lica kao neposrednog izvršioca ubistva izmenio činjenično stanje opisano u optužnici, kao i dodavanjem radnji optuženima za koje nisu optuženi.

2021.
U ponovljenom postupku Specijalni sud u decembru 2021. donosi presudu kojom su ponovo Marković i Radonjić osuđeni na po 30 godina zatvora, dok su Romić i Kurak dobili po 20 godina zatvora.

2022.
Apelacioni sud u Beogradu od decembra 2022. razmatra žalbe optuženih. Prema informacijama iz optužnice, dvojica maskiranih napadača ubila su Ćuruviju.

U optužnici je precizirano da je ubistvo počinjeno iz niskih pobuda, zbog Ćuruvijinog javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritika na račun vlasti.

Sudsko veće treba da donese odluku da li će doneti pravosnažnu presudu ili će, ukoliko oceni da je to neophodno, otvoriti drugostepeno suđenje i tek nakon njega doneti pravosnažnu presudu. Nalogodavci ovog zločina nikada nisu procesuirani.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend