08. jul 2020.

Prvo su došli po…

Praćenje i pažnja posvećena suđenju optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije, koje se dogodilo pre dvadeset godina, dobar su test našeg odnosa prema slobodi medija danas. Jedno od najbitnijih suđenja na evropskom i svetskom nivou kada je reč o nekažnjivosti ubistava novinara, na lokalnom nivou ima polovično praćenje, gotovo kao da je reč o bilo kojem ubistvu neke poznate ličnosti.

A na svetskom nivou gotovo da nema ozbiljnije organizacije koja je posvetila dužnu pažnju samom suđenju i širim implikacijama rezultata suđenja, uključujući i brigu oko toga kako će eventualne presude uticati na stepen sloboda, nekažnjivost u slučajevima pretnji, nasilja i na rešavanje druga dva nerešena slučaja ubistva Milana Pantića i Dade Vujasinović.

Fondacija Slavko Ćuruvija i Cenzolovka su, prirodno, dali najdetaljnije praćenje, kontinuirano i procesa i svega što se događa oko njega. Udruženje novinara Srbije vrlo intenzivno je takođe ne samo pratilo, već i učestvovalo u brojnim pratećim akcijama. Ljiljana Smajlović i ja, kao predstavnici novinara u Komisiji za istraživanje ubistava novinara, dali smo koliko god smo mogli u svedočenju, informisanju i angažmanu. I pojedini novinari kao što je Vuk Cvijić. Veliki deo medijske zajednice je pao na ispitu. Jednostavno nije na pravi način shvaćen značaj ovog suđenja i za borbu protiv nekažnjivosti, ali i za položaj medija i novinara danas.

Sutra, u utorak, počeće zasedanje sudskog veća Apelacionog suda. Sudije su imale dovoljno vremena da se upoznaju sa prvostepenom presudom i dokaznim procesom. Doneće presudu po svojoj savesti i nadam se da će biti potvrđujuća.

Da li će presuda uticati na bolji položaj novinara danas kada je reč o pretnjama i nasilju u Srbiji?

Plašim se da neće puno uticati, upravo zbog niskog nivoa svesti o značaju samog suđenja i praćenju suđenja bez dovoljno radoznalosti i istraživačkog učešća u razjašnjavanju događaja koji su prethodili ubistvu, samom ubistvu i zbivanjima u narednih 20 godina posle ubistva. Dosledno preispitivanje i utvrđivanje svih okolnosti i svih opstrukcija isto su važni kao i sama pravosnažna presuda.

Dunja Mijatović i Arlem Dezir spadaju u red uglednih i visoko pozicionarnih predstavnika uticajnih međunarodnih organizacija koji se godinama unazad aktivno interesuju za ishod procesa optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Dunja Mijatović je to činila i ranije kao visoka predstavnica OEBS-a za slobodu medija, i sada kao komesarka za ljudska prava Saveta Evrope.

Arlem Dezir, njen naslednik na poziciji u OEBS-u, pre dve godine je posetio Beograd baš na godišnjicu Ćuruvijnog ubistva, kada je i obišao mesto atentata u Svetogorskoj ulici. Zato i ne čudi njegova poslednja, veoma direktna izjava o tome kako je „izuzetno važno da niko od onih koji su učestvovali u ovom jezivom zločinu ne prođe bez kazne.”

Ovakva izjava je logična posledica njegovog doslednog zalaganja za osnaživanje novinarske i medijske zajednice kako ovde tako i celom svetu. Po njegovim rečima, ova zajednica je već ozbiljno uzdrmana uticajem epidemije Kovid-19 koja traje dovoljno dugo da ostavlja sve dublje posledice na rad medija i novinara.

„Činjenica da se toliko novinara suočava sa krivičnim gonjenjem, osudama i pritvorom zbog izveštavanja o problemima od javnog interesa ostaje jedan od najvećih izazova za region OEBS-a. U poslednjih sedam meseci više puta sam intervenisao zbog pritvaranja ili gonjenja novinara“, naveo je Dezir u izveštaju koji je danas u Beču predstavio Stalnom savetu OEBS-a. Kako je objavio na Tviteru, Dezir je istakao da „države moraju da osiguraju bolju zaštitu medija, bore se protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima, poštuju nezavisnost medija i podrže pluralizam, a ne da ga guše“.

Dezir je takođe ukazao da mediji u članicama OEBS-a trpe velike ekonomske gubitke. „Hitno je potreban plan snažne ekonomske podrške da bi se spasao ovaj sektor koji je od vitalnog značaja za život naših društava“, istakao je on i ukazao da je „ugrožen pluralizam medija ograničavanjem izvora informacija za javnost“.

Jedna od zemlja u kojoj je Dezir morao da reaguje bila je nažalost i Srbija, i to tokom vanrednog stanja izazvanog pandemijom. Zato ne treba da čudi da smo se prema istraživanju Reportera bez granica našli u društvu devedeset država (od ukupno 193 članica Ujedinjenih nacija) u kojima su kršena prava medija tokom izveštavanja o koronavirusu.

Dok su ti „korona zakoni“ učinili lakšim način da se „zapuši“ pisanje kritičkih medija, kao u Mađarskoj, u drugim zemljama poput Kambodže, Mjanmara, Srbije i Turske, oni nisu bili potrebni kako bi se novinari uhapsili zbog samo jednog članka o Kovidu-19, ukazuju Reporteri bez granica.

Vlade moraju da prestanu da krive glasnika i preduzmu akcije kako bi zaštitile slobodu medija i pravo novinara da osiguraju kredibilne informacije, saopštila je ta organizacija.

Analiza dosadašnjeg perioda uključuje i monitorning ponašanja medija u domenu poštovanja privatnost tokom pandemije. Izveštaj „Mediji i pravo na privatnost tokom pandemije koronavirusa“ se bavi veoma osetljivim pitanjem tretmana ličnih podataka građana tokom izveštavanja o virusu korona.

Imajući u vidu da proglašenje vanrednog stanja svojevremeno nije suspendovalo odredbe domaćeg zakondavstva, pravilnike REM niti Etički kodeks novinara, bilo bi dobro da u vreme novog pika ovog virusa i sve većeg broja žrtava, obratimo dodatnu pažnju na ovu aktuelnu temu kako se ne bi ponavljale iste, bolne greške.

Novi izazovi kada je reč o medijskim slobodama, stalno se pojavljuju i diktiraju reakcije medijske zajednice. Ali pravo reagovanje na nove izazove leži i u doslednom zastupanju nekažnjivosti ubistava novinara i doslednom razjašnjavanju ovih slučajeva i podsećanju na sve motive koji dovode do drastičnog nasilja, oni se retko menjaju bez obzira na spoljašnje forme novih pretnji po bezbednost novinara.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend