28. jan 2018.

Sloboda medija i bezbednost novinara u 2017: Sedma kao laka meta

Dokumentarni film "Silom na sedmu" nastao je u produkciji NUNS-a u okviru projekta "Novinari pod pritiskom: pretnja demokratskom procesu". Film će u narednom periodu biti prikazan na TV N1, a online izdanje Dosijea br. 41 sa širim izvodima iz filma može se pogledati i preuzeti sa linka http://dosije.nuns.rs/dosije-41. U okviru ovog Dosijea, dajemo skraćene verzije šest priča o napadima na novinare/ke.

Pretpremijerno film je prikazan 18. januara 2017. u Medija centru, kao uvod u konferenciju pod nazivom „Sloboda medija i bezbednost novinara u 2017“, održnoj narednog dana u Hotelu M. Film se bavi svim oblicima napada na novinare, a cilj je da pokaže uslove i okolnosti koji su dovelido društvene prihvatljivosti obračunasa novinarima. Dve novinarke i četiri novinara u prvom licu govore o neposrednim iskustvima u potrazi za istinom ili informacijom, otporima na koje nailaze i konkretnim verbalnim ili fizičkim napadima i pritiscima. Kroz ispovesti aktera gledaoci mogu da saznaju detalje o incidentima, kontekst u kom do njih dolazi, ali i kako to utiče na same aktere i njihovu okolinu, posebno kada se okolnosti života i rada toliko izmene da su pod stalnom policijskom pratnjom. Ili delimičnom.

Izbor sagovornika koji je sproveo autorski tim na čelu sa Slavišom Lekićem pokazuje da su sem najpoznatijeg slučaja ugrožavanja života i bezbednosti novinarke Insajdera Brankice Stanković u Srbiji još niz novinara/ki prošli ili još prolaze torturu svakodnevice samo zbog profesionalnog bavljenja poslom.

„Poseban tretman“ doživljavaju i privredni novinari, kao i oni koji istražuju organizovani kriminal i korupciju, ratne zločine ili se bave širim društvenim kontekstom u kome se ugrožavaju elementarna ljudska prava i građana i novinara.

Film će u narednom periodu biti prikazan na TV N1, a online izdanje Dosijea br. 41 sa širim izvodima iz filma može se pogledati i preuzeti sa linka http://dosije.nuns.rs/dosije-41.

U okviru ovog Dosijea, dajemo skraćene verzije šest priča o napadima na novinare/ke.

Boško Branković: Snimatelj TV B92 Boško Branković pretučen je 24. jula 2008. godine ispred Ambasade Turske tokom protesta predstavnika desničarskih organizacija i Srpske radikalne stranke (SRS) zbog hapšenja haškog optuženika Radovana Karadžića. Brankoviću je razbijena kamera, posle napada nije mogao da hoda, noga mu je imobilisana i prebačen je na ortopedsku kliniku na Banjici. Prethodno, isti napadač je napao i foto-reportera Foneta. Policije nije bilo u blizini. „Koloni sam se priključio u Dečanskoj ulici i kao i ostali snimatelji i novinari išao sam ispred povorke koja je nosila transparent, zastave i ostalo.Kod Ambasade Turske nisam snimao kada se jedan maskirani momak zatrčao i s leđa šutnuo foto-aparat kolege iz Foneta. Aparat, objektiv je pao, rasuo se po asfaltu i tad sam rešio da uključim kameru jer je kolega Zoran krenuo da skuplja te delove, ai neki ljudi su mu pomagali. Kako sam snimao pravo, levim okom sam video da se prema meni zatrčava neki momak. Okrenuo sam kameru ka njemu i tad sam primio prvi udarac. Otišao sam par metara unazad, besan, prosto ne veruješ šta ti se dešava, okrenuo sam kameru ka tom momku i opet je uključio i krenuo da ga snimam… On se zatrčao ponovo, skočio, udario me, tad sam pao na koleno, pao sam na zemlju. Pala je i kamera, otpao je kompendijum, otpala je baterija, ja sam to nekako uspeo da sakupim, da spojim, zagrlio sam kameru i onda su prišli neki drugi momci.I taj deo je zanimljiv za priču, jer vi imate njih trojicu-četvoricu oko sebe: jedan viče ’ne dirajte gaʽ, a lupa te po glavi, a drugi pokušava da mi otme kameru.

…Pravda nije zadovoljena ne zato što su oni dobili malo, jer meni ne znači uopšte ništa to da li je ovaj dobio godinu dana Valjeva ili onaj drugi šest meseci. Ja sam u toku postupka, tog suđenja, shvatio da oni uopšte nisu svesni šta su napravili i to je meni najveći problem. Ja bih više voleo da me pretukao neko ko ima stav, da kaže „jesam, tukao sam ga i opet ću da ga tučem jer je takav, jer radi to“.

Peđa Blagojević: Predrag Blagojević, osnivač i glavni urednik niškog portala Južne vesti, često je na meti nezadovoljnika, pretili su mu direktno, na primer, direktor lokalne toplane rečima: „Da ste ovakav tekst napisali u Americi, da li biste živi dočekali jutro?“ Ta je pretnja potom poduprta dodatnim pozivima drugih. No, to je tek početak priče, pošto potom u maratonskom sporu sudovi različitog nivoa – osnovni, viši i Vrhovni kasacioni – nisu na isti način tretirali pretnju, pa su sva trojica optuženih prošla bez kazne. Što je, opasna pretnja novinarima.

Blagojević najpre nije bio svestan da je pretnja u pitanju, ali osvestio se kada mu je uveče, dok je bio na dečijem rođendanu, počeo da zvoni telefon: „Zove me prvo neko ko se predstavlja kao Mija Janković i kreće: ʼSkrati jezik dok ne bude kasnoʽ. Čujem kako zveckaju viljuške i tanjiri, on zapliće jezikom, shvatam da nije baš potpuno trezan i ja pitam: ʼNe razumem, zbog čega me zovete?ʽ ʼSkrati jezik, ne igraj se vatromʽ, nastavlja on.Taman da se vratim nazad, kad telefon ponovo zvoni – ʼPazi šta radiš dok ne bude kasnoʽ…

Blagojević je otišao u policiju i prijavio pretnje i iste večeri suprugu i decu odvezao u selo kod rođaka.

…A onda stigne presuda – Osnovni sud u Nišu oslobađa krivice direktora Toplane uz obrazloženje u kojem postoji i deo koji zaista vredi citirati: „Činjenica da je radnju smestio u stranoj državi, on pokazuje svest da pravni sistem Srbije ne dozvoljava ubistvo“. „Prosto ostaneš bez teksta i ne znaš šta da kažeš – kao da su njuz.net, Dražić i Kesić pisali tamo, ljudi se zabavljali. Nakon toga Viši sud ukine presudu, vrati na novo suđenje, i oni budu osuđeni. Viši sud potvrdi presudu da su to bile ozbiljne pretnje, a onda Vrhovni kasacioni sud zaključi da ta pretnja nije bila ostvariva, pa prema tome i nije u pitanju pretnja. I onda te to ubije, čak zaključe da kad on kaže ʼskrati jezik da ne bude kasnoʽ, tada on mene upozorava, želi da spreči štetne posledice! To je uvredljivo, to je neko ko te gazi, ne znam kako bih to opisao i to te ubije u pojam. Ti onda shvatiš da si nemoćan šta god da radiš. Ko će da te zaštiti, šta da činiš?“

Vrhovni kasacioni sud je oslobodio svu trojicu. Nisu rekli eksplicitno „ubićemo te“, „zaklaćemo te“. Pošto nije eksplicitno nije ni pretnja!

Vladimir Mitrić: Pa, ja sam pod obezbeđenjem više od 12 godina!

Tako jednostavno kaže Vladimir Mitrić, dopisnik Novosti iz Loznice: „To se dogodilo 12. septembra 2005. godine. Bio je početak Vukovih svečanosti, vraćao sam se kući da pošaljem izveštaj redakciji. To je zgrada u strogom centru Loznice, ispred nje je kafić u kome je tad bilo 50 do 60 ljudi, bilo je toplo, negde oko 21.30 časova, ulazio sam u zgradu i u jednom trenutku sam primetio da neko ubrzanim koracima ide za mnom… U jednom trenutku sam se okrenuo i iza sebe video čoveka koji je bio obučen u svetloplave farmerice i svetlozelenu majicu i imao je, mislim, bejzbol palicu umotanu u tkaninu koja je odgovarala boji majice. On je zamahnuo da me udari, ali sam ja uspeo da zakoračim, okrenuo sam se, podigao ruku, počeo sam da vičem, da jaučem i zovem upomoć. Dobio sam udarac, ruka je posle slomljena, pao sam u ugao a on je počeo da me tuče po nogama, rukama, ja sam se branio samo da bih sačuvao glavu.“

Posle dvadesetak udaraca ljudi su se oglasili i napadač je prosto išetao napolje.

Mitrić kaže da je to bio obrazac organizovanog napada, kao na kolegu Milana Pantića (ubijenog juna 2001. u haustoru svoje zgrade udarcima teškim predmetom): „Samo što sam ja imao više sreće ili možda više umešnosti u tom trenutku da nekako zaštitim glavu… Ono je apsolutno ili pokušaj ubistva ili da me u toj meri unakaze i učine nesposobnim da završim u kolicima i da to bude jedna simbolična poruka. Oni su mogli hicem to lakše da reše, ali njima je trebala simbolična poruka koja je kod Pantića bila na jedan način, a ovde možda na drugi. I kada sam sve ovo prošao shvatio sam da je istraživanje istine i pozadine teška misija, a često mislim i da je nemoguća.

…Napadač na mene je dva puta u Loznici osuđen na po šest meseci, jednom je ta presuda pala pred Okružnim sudom u Šapcu, vraćena je na ponovno suđenje, a kasnije je Apelacioni sud otvorio pretres i osudio ga na godinu dana zatvora.“

Dejan Anastasijević: Pre više od decenije, u noći između 13. i 14. aprila 2007. godine, na prozor stana Dejana Anastasijevića, novinara Vremena, postavljene su dve bombe kašikare. Jedna je eksplodirala. Ni dan-danas se ne zna vinovnik. „Žena i ja smo spavali u sobi iza prozora, kao i svaku noć, ćerka je bila na žurci i upravo se spremala da krene kući. Ćerka je tada imala 16 godina i spavala je u sobi na drugom kraju stana. U jednom trenutku mene je nešto probudilo, čak nisam siguran da sam čuo buku, ali to je u stvari bila eksplozija… Prvo sam video da je staklo svuda po sobi, a zatim sam osetio miris kordita u vazduhu, miris baruta i odmah sam znao da mi je neko ubacio, kako sam u prvi mah pomislio, petardu, ali onda sam video da je prozor praktično uništen, da je stan demoliran od stakla koje je prohujalo, srećom, iznad naših glava… Policija je došla, patrola, za desetak minuta, posle pola sata već su se pojavili i tehničari za uviđaj, počeli da razvlače traku. I to je otprilike bilo to“, kaže Dejan Anastasijević za Dosije.

Dve bombe su zalepljene trakom i postavljene na prozor. Nisu ubačene pošto su prozori bili zatvoreni, a roletne poluspuštene: „Verovatno se bojao da bi moglo da mu se vrati, zato ih je umesto da ih ubaci ostavio ovde (pokazuje na prozor).“

„…Nisam imao vremena da se uplašim, ja sam spavao. Kad je pukla bomba osećao sam više bes. I bio sam besan i stalno… Relativno kratko pre toga je u Moskvi ubijena Ana Politiskaja koju sam ja poznavao, ruska novinarka koja se bavila uglavnom ratom u Čečeniji, u ulazu svoje kuće, svog stana. Sećam se da smo par godina ranije u NJujorku razmenjivali iskustva, ja sam pričao o tome kako je izgledalo pisati o Kosovu za vreme rata, ona je pričala o Čečeniji i ja se sećam da sam prilikom tog razgovora pomislio, ali nisam to rekao: ’E, bar je moj rat završen.ʽ I kad sam čuo da je ubijena pomislio sam: ’Eto, ona je stradala zbog tog rata o kome je pisala, nije imala sreću kao ja da ga preživi.ʽ I onda mi se posle par godina desi to… Naknadno se ispostavilo da čitava stvar ima veze sa Haškim tribunalom i desila se ozbiljna brljotina Tribunala koji me je stavio na neku listu preliminarnih svedoka u slučajevima Šešelja i Stanišića, a nisu me obavestili. Da sam tada eliminisan, bio bi eliminisan svedok u dva važna predmeta. Sad, ja naravno nemam nikakvih dokaza da Stanišić ili Šešelj imaju veze sa tim, da je to direktno poteklo od njih, ali prateći elementarnu logiku po sistemu kome bi odgovarala moja smrt u tom trenutku, mogu to da konstatujem.

…Nemam dilemu da je to bio pokušaj ubistva a ne samo zastrašivanje, zato što su mi tako rekli policijski tehničari koji su vršili uviđaj. I oni su rekli – bile su dve bombe, na svu sreću je samo jedna eksplodirala, da su eksplodirale obe ti ne bi imao šanse jer bi kumulativna eksplozija raznela i pola zida pa bismo i žena i ja stradali. Nisam ja baš toliko neustrašiv čovek, da je neko hteo da me uplaši postojali su i drugi načini da se postigne možda jači efekat.“

Nedim Sejdinović: Predsedniku Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Nedimu Sejdinoviću vrlo često prete doslovno i smrću. Na razne načine i vrlo dugo, direktno, preko društvenih mreža, „običnom“ poštom. U šali, on zabrinutim prijateljima kaže da je sve svoje strahove progutao pa je „zato toliko veliki“: „Vi se na izvestan način priviknete da živite sa tim (pretnjama, uvredama…) i to vam prestaje da biva velika smetnja u životu. Naravno, nikada ne možete reći da u tome uživate, morali biste biti mazohista, a ja nisam, ali sam se svakako navikao da sa tim živim i to mi ne predstavlja veliki problem.“

Ipak, kaže, ponekad čovek poklekne.

„Sećam se kada sam dobio seriju pretnji, onda je pristiglo i jedno pismo u redakciju, meni i Dinku Gruhonjiću uputili su zaista strašne pretnje, među ostalima da ćemo mi i naše porodice da ʼplivamoʽ Dunavom. Bile su jezive pretnje, rukom je neko ispisao to pismo. Kada sam pismo pročitao, otišao sam u SUP da prijavim slučaj. Posle jednog vrlo profesionalnog razgovora sa inspektorom koji je sve to saslušao, primio, zabeležio, kada sam izašao iz SUP-a i krenuo kući, i pored godina privikavanja na to, osećao sam jaku uznemirenost i neku vrstu straha. Posmatrao sam ljude oko sebe kao da me svi doživljavaju kao nekog neprijatelja. Tu sam imao neki napad psihološke krize i zaključio sam da bi bilo najbolje da uzmem taksi i da odem odmah kući“, seća se Sejdinović. Ali: „Onda je nešto u meni progovorilo NE, ne smeš to da uradiš, idi peške kući. Išao sam peške kući, kroz baš najprometnije ulice prošao sam upravo zbog toga što sam kod sebe prepoznao taj napad paranoje. Znam, ako dopustim da se razvije da će me na svaki način, pa i profesionalno, ometati. Mislim da mi je ta šetnja u tom trenutku mnogo značila.“

…Sejdinović smatra da postoje veoma razrađeni mehanizmi države da ne uradi ništa, tužilaštvo prebacuje odgovornost na policiju, policija na tužilaštvo, onda tužilaštvo na pravosuđe, pravosuđe uzvraća da tužilaštvo nije dostavilo dovoljno dokaza.

„Mi ovde baštinimo tradiciju poslušničkog novinarstva. Kada mlad novinar, bez obzira na to šta uči na fakultetu, ode u neku redakciju vrlo brzo će naučiti tamo da je poslušničko novinarstvo to što jeste profesija, što govori koliko su duboki koreni problema u novinarstvu u Srbiji u sferi medijskih sloboda…“

Maja Živanović: Maja Živanović, novinarka Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE, živela je izvesno vreme sa policijskim obezbeđenjem, ne pratnjom, već obezbeđenjem stacioniranim ispred kuće. Posle završetka teme na kojoj je radila – a koja ju je i dovela u opasnost – tražila je da se obezbeđenje ukine. Za Dosije Maja Živanović objašnjava kako je uopšte dospela do života „pod kontrolom“ i kako to izgleda.

„Bavila sam se energetikom duže vremena i jednog dana jedan od mojih izvora je rekao da ima sjajnu priču za mene i pitao me da li sam zainteresovana kada je objasnio o čemu se radi. Našli smo se nekoliko puta i pitao je dokle sam spremna da idem. Nisam se obazirala, naravno, kao ni pre toga kada su mi se dešavale slične situacije. Priču sam maltene bila završila, kada se desio taj 24. jun 2016. godine, kada je trebalo da idem da uzmem jednu od izjava druge strane. Izašla sam, kao i svakog drugog dana, u deset do devet iz svoje zgrade i krenula na posao u Novi Sad. Primetila sam dvojicu ljudi koji su izgledali vrlo čudno i privlačili bukvalno moju pažnju svojim atipičnim ponašanjem preko puta moje zgrade“, objašnjava Maja Živanović.

Nastavila je da hoda i ustanovila da je jedan od dvojice mladića krenuo za njom: „Na pola puta sam stala da bihsačekala kolegu sa kojim je trebalo da se nađem, a koji je dolazio sa druge strane ulice, pa da nastavimo zajedno… Dileme nije bilo, pa sam kolegi izrekla nezamislivu ’filmskuʽ rečenicu: ’Mene prate.

Dvojica ih je, jedan od njih je ovde, drugi je ostao ispred zgrade, a meni je sva moja dokumentacija u stanuʽ.“

Posle incidenta Maja je sve prijavila policiji… Tužilac je procenio da je njen život ugrožen i dodeljeno joj je obezbeđenje po mestu prebivališta i po kretanju. Svakog dana 24 časa policijski auto na kojem piše POLICIJA, sa dva policajca u uniformama, bio je „nadžidžan“ na ulazu u zgradu. Nisu se pomerali…

…U profesionalnom smislu sam bila mnogo besna. Nisu uspeli da me zastraše, već da me užasno razbesne i probudili su inat u meni…“ Sve to, međutim, donosi mnogo teškoća u privatnom životu, a posle svega je ostao suzavac u torbi koji često drži, za svaki slučaj, ali i stalno okretanje dok hoda ulicom. I alarm u glavi – više ne izlazi posle 11.00 sati uveče.

Tamara Marković Subota: Tri i po godine sam imala obezbeđenje. U početku izgleda strašno jer vam to potpuno naruši slobodu, privatnost, intimu, prosto nijednu tajnu nisam imala jer i da sam htela da je imam ne bih mogla da je sakrijem. Posle se priviknete, a onda se privikavate na normalan život kad prestane obezbeđenje, kaže Tamara Marković Subota za Dosije: „Suština cele te priče o obezbeđenju ljudi koji su se bavili borbom protiv organizovanog kriminala, bez obzira na to da li su to novinari, tužioci, sudije, policajci, jeste da su ti ljudi zaista učinili veoma mnogo.I nije bio u pitanju samo Darko Šarić ili Sreten Jocić, počelo je od Zemunskog klana praktično. Ja se klana Darka Šarića nisam toliko bojala koliko sam se kasnije bojala Luke Bojovića i njegovog klana zato što je prosto moj utisak o ta dva klana bio potpuno različit.

…Svi ljudi koji su od početka do kraja bili uključeni u borbu protiv organizovanog kriminala zaista su bili ugroženi i dobili su obezbeđenje. I to jeste veliki trošak za državu, ali borba protiv organizovanog kriminala nema cenu. U jednom momentu smo svi mi ostali bez obezbeđenja kad je država pokrenula mere štednje, što je bilo potpuno očekivano. Avgusta 2014. zamenik načelnika Uprave za obezbeđenje me pozvao telefonom, jako kulturno, vrlo profesionalno, došao kod mene kući i rekao – po novoj bezbednosnoj proceni vi više niste bezbednosno ugroženi, prestaje potreba za angažovanjem obezbeđenja. I vrlo profesionalno čovek je rekao – ako ikada budete imali neki problem, ako posumnjate da se nešto dešava, evo vam moj broj telefona, možete da pozovete. Nisam dobila nikakav papir, nisam ga dobila ni kad sam dobila obezbeđenje, ni kada mi je ukinuto, to je prosto standardna procedura, papiri su u MUP-u, a nama koji imamo obezbeđenje se ne daju. Mislim da ova država ne bi sebi dozvolila da se bilo kom novinaru desi nešto strašno, ali država ima preča posla od toga da se bavi nama novinarima i našom bezbednošću i mislim da se time ne bave.

Stevan Dojčinović: Urednik KRIK-a Stevan Dojčinović i novinari ovog portala specijalizovanog za istraživanje korupcije i kriminala godinama su pod posebnom prismotrom ili bar predmet posebnog interesovanja što onih koje istražuju, što obaveštajne službe, što tabloida. Sveto trojstvo moći posebno je pokazalo žestoko lice tokom istraživanja KRIK-a o imovini političkih funkcionera, pa je Informer 17. marta 2016. objavio tekst pod naslovom „MAFIJA UDARA NA PORODICU VUČIĆ: Otkrivamo reketaški plan za izazivanje haosa u Srbiji!“

„U jednom broju Informera optužili su me za sve živo što postoji – da sarađujem sa mafijom, sa stranim obaveštajcima, korumpiranim policajcima itd. Prvo što sam video je kako urednik Informera Vučićević na TV Pink prepričava šta je u novinama. Kupio sam novine i iako to nije bilo prvi put da sam se pojavio u Informeru, video sam da je krupnija stvar u pitanju, što se i pokazalo narednih dana. Praktično, cele nedelje išao je serijal o meni, sve je bilo na naslovnim stranama. Odmah mi je bilo jasno da to nisu samo pisanja Informera.Kada sam se malo udubio u tekst, video koje informacije iznosi, a pre svega kada sam video jezik koji je korišćen u tom tekstu, bilo mi je potpuno jasno da je Informer u stvari prepričao izveštaj BIA-e o meni, što se pogotovo videlo kroz termine koje samo obaveštajci praktično koriste.“

Bilo je jasno da ih prate: „Problem je što sam i tad potcenjivao praćenje. Znate kako to funkcioniše u Srbiji – u Srbiji svako misli da svako svakog prati, čak je i problem da se bunite protiv praćenja, u najboljem slučaju drugi ljudi će misliti da ste neki ludak ako nemate konkretan dokaz za to. U tom trenutku sam ja pretpostavljao da država stoji iza toga i razmišljao sam – OK, ako je država bar sigurno neće, pretpostavljam, fizički da nas ugroze i hajde da vidimo kako mi da radimo u tim okolnostima.

…Kad je Informer po drugi put krenuo na mene, krenula je i odmazda prema našim izvorima. Na primer, jedna žena koja je radila u jednoj državnoj instituciji, to je baš tragična priča, imala je rak na mozgu i svega dve godine do penzije, a koja je ranije mnogo komunicirala s nama, otpuštena je te nedelje kada je Informer krenuo na nas. Imamo i slučaj drugog izvora kome su iznenada poslali finansijske inspekcije u njegovu firmu, tako da pored toga što Informer tako izleće, mi odjedanput vidimo da kreće odmazda prema nekim izvorima koji nemaju veze sa tim.“

…Kad je u pitanju Darko Šarić, neverovatno je koliko on ima fanova u Srbiji i Crnoj Gori, čak ga ljudi doživljavaju kao heroja… Takve stvari mogu da vas uzdrmaju, ali na kraju ipak razumete koja je naša uloga i kakav je značaj toga što radimo, tako da se vraćam na posao. Najozbiljnije pretnje stizale su od ljudi koji vam inače nikad ne prete, jer ako će neka ozbiljna kriminalna grupa da se obračuna s vama, onda uglavnom nećete ni dobiti pretnju…“

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend