Suđenje za ubistvo Ćuruvije, novi lov u mutnom

Tužilac Milenko Mandić ostao je pri optužnici i dosta konfuzno izneo predloge prvo da se saslušaju ponovo svi svedoci kojih je bilo preko 100, što bi produžilo suđenje na novih tri-četiri godine, ali je kasnije zatražio da se samo pročitaju svi iskazi svedoka. Zatražio je dodatno da se u dokazni materijal uvrste sve izjave koje su članovi pratećeg odeljenja, koji su pratili Ćuruviju, dali komisiji koju je formirao prvooptuženi Radomir Marković, tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti, a posebno iskazi koje su svojevremeno dali preminuli Cvijetin Milinković i Zoran Pavić, koji nisu dočekali da svedoče na samom procesu.

Odbrana je jedinstveno zatražila da se iz dokaznog postupka uklone krunski dokazi – dokumentacija o zabeleženim komunikacijama mobilnim telefonima, koja je precizno nacrtala lokacije svih 27 operativaca koji su pratili Slavka Ćuruviju 10. i 11. aprila, čime je u potpunosti eliminisala alibije optuženih, utvrđujući gde su se tačno nalazili i negirajući navode iz njihovih iskaza o lokacijama na kojima su  navodno bili. Tome treba pridodati i njihove iskaze o tome da nisu međusobno komunicirali, koji su jasno opovrgnuti dokazima o desetini njihovih kontakata tokom ta dva dana, a naročito u ključnim trenucima neposredno pre likvidacije i posle ubistva Slavka Ćuruvije.

U dva navrata na prvostepenom suđenju na iste zahteve i potvrdne odluke sudskog veća, Apelaciono veće je vraćalo ove dokaze kao validne, tako da je na kraju i odbrana odustala od novih zahteva. Sada ga ponavljaju. Jasno je iz kojih razloga.

Odbrana je tražila i da se iz spisa izdvoje i svedočenja Ulemeka, braće Simovića i drugih pripadnika Zemunskog klana koji su doveli u vezu odluku o ubistvu Ćuruvije, optuženog i izvršilaca.

Time odbrana i praktično želi odluke kojima će se suđenje faktički okončati pre formalnog kraja i na osnovu kojih će se osloboditi optuženi koji su prvostepenom presudom bili osuđeni na ukupno 100 godina zatvora.

Ovi dokazi su jasni i zakonito pribavljeni, što je utvrđeno i odlukama Apelacionog suda. Kolege novinari, mediji, udruženja, angažovana javnost morali bi da iznova predstave ove dokaze i rastumače javnosti šta oni dokazuju kako bi se svi zajedno podsetili na način na koji je počinjen ovaj zločin i jasan rukopis koji je tom prilikom upotrebljen. U protivnom će nadvladati relativizacija, koja je takođe prepoznatljiv rukopis „službe“ lansirana istog dana kada je Slavko likvidiran – da je ubijen zbog ljubavnice, zbog dugova, pominjali su se „crnogorci“ i gle čuda, neko je pre godinu dana anonimno poslao advokatici Zori Dobričanin Nikodinović dokument koji je navodna službena beleška Mijovića upućena Vukašinu Marašu u kojoj se iznose saznanja o Ćuruvijinom ubistvu…

Pre par dana bila je 21. godišnjica pokušaja atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, kada je ubijen brat Danice Drašković i tri pripadnika obezbeđenja predsednika Srpskog pokreta obnove. Za organizovanje ovih ubistava na 40 godina osuđen je Radomir Marković, prvooptuženi u ovom procesu. Rukopis je prepoznatljiv i u pokušaju atentata na Draškovića u Budvi, u ubistvu Ivana Stambolića…

Likvidacija političkih protivnika karakterisala je period vladavine Markovića u Resoru državne bezbednosti tokom vlasti Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Nedostatak jasnog demontiranja ovog perioda, jasna društvena osuda nedopustive represije, surovih ubistava, atentata, uništavanja medija sve do danas, dvadeset godina posle Petog oktobra, dovodi u ponižavajuće situacije prevashodno žrtve, njihove porodice, profesiju, ali i celo društvo.

U samom procesu do sada je stalno provejavalo opravdavanje represije prema medijima, novinarima i prema samom Slavku Ćuruviji, koja je nametnuta kroz lažne vesti o „izdajničkoj“ aktivnosti Ćuruvije, ali i kroz dosta cinično i monstruozno tumačenje koje je dala advokatica odbrane rečima da su „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“ svojevremeno uništeni po Zakonu o javnom informisanju kroz delovanje pravnog sistema.

I vodeći nacisti branili su se da su sve činili po zakonima, antijevrejskim, rasnim ili bilo kojim drugim. Ta logika ima i svoj nastavak – advokatica tvrdi da je nenormalno to što tužilac u optužnici tvrdi da je njen branjenik postavljen na to mesto da pripremi i realizuje zločin, da država treba da se voli… itd. Ista država je, za vreme vladavine Slobodana Miloševića i pogotovo u periodu kada je Radomir Marković bio šef Resora državne bezbednosti, ubijala političke protivnike, što je nekim dosadašnjim presudama već pravosnažno potvrđeno. Tim pre nema reči o tome da li se država voli ili ne voli već je ključno da se osude zločinačka dela koja su činili vodeći predstavnici države zloupotrebljavajući njenu moć i mehanizme koje poseduje.

Sudsko veće je opet bilo blagonaklono prema Zori Dobričanin Nikodinović, dopuštajući joj  da i pored opomena istupa iz formata koji joj zakon propisuje u ovom delu postupka.

Zabrinjava i odnos prema suđenju ovog veća koji može da se vidi i po odluci da se već zakazano ročište glavnog pretresa u petak 9. oktobra odloži na zahtev iste advokatice jer ona tog dana ima suđenje u procesu Koluvija. Na pravdu u slučaju Ćuruvija čekamo 21 godinu i dalje taj slučaj nema prednost u odnosu na druge sudske predmete.

Posle viđenog u ova prva dva dana obnovljenog suđenja iskreno sam zabrinut za nastavak i postupanja koja su pred nama. Zbog toga je važno da medijska zajednica i svi koji se bave društvenim i političkim aktivizmom posvete dodatnu pažnju nastavku procesa kojim se mora utvrditi odgovornost za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Pred Apelacionim sudom, advokat odbrane je optužio mene da sam pisao optužnicu i sve organizovao, definišući Ćuruviju kao izdajnika. Sada odbrana optužuje portal „Cenzolovka“ da vrši neizdrživ pritisak na optužene i odbranu tako što prenosi saopštenja ili izjave međunarodnih medijskih i novinarskih udruženja.

Komisija za istraživanje ubistava novinara prisutna je u ovom procesu u okvirima svog mandata, a „Cenzolovka“ je, uz Fondaciju Slavko Ćuruvija, najuporniji zagovornik borbe protiv cenzure, represije prema novinarima i medijima i veliki protivnik nekažnjivosti u slučajevima ubistava i nasilja nad novinarima. To advokatima odbrane očigledno veoma smeta, a na svima nama je da im objasnimo zašto je važno da u ovom i drugim slučajevima represije prema novinarima i medijima konačno imamo pravdu.