06. dec 2022.

Tužilac tražio po 40 godina optužene za ubistvo u slučaju Ćuruvija

Prvostepenom presudom Radomir Marković i Milan Radonjić osuđeni su na po 30 godina zatvora a Ratko Romić i Miroslav Kurak na po 20 godina zatvora zbog ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Na presudu su se žalili i prvostepeno osuđeni, ali i tužilac Milenko Mandić, koji je u današnjoj prezentaciji žalbe tražio da veće Apelacionog suda održi pretres i PREINAČI pobijanu presudu Višeg suda i izrekne maksimalne kazne. Od danas, 5. decembra pa do petka, 9. decembra zaseda veće Apelacionog suda, i razmatra žalbe na presudu u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije kojim su optuženi Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić osuđeni ukupno na 100 godina zatvora.

Tužilac Mandić na samom kraju žalbe, nakon vrlo ubedljivo predstavljenih činjenica koje je Posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu odbacilo kao suvišne, ili je ignorisalo iz drugih razloga, zaključuje:

„Prilikom ocene suda u pogledu kazni zatvora na koje su okrivljeni Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić nepravosnažno osuđeni, smatram da je sud dao prevelik značaj olakšavajućim okolnostima i pogrešnu ocenu otežavajućih okolnosti, te da određen broj otežavajućih okolnosti sud nije cenio, a značajno bi doprinele povećanju visine kazne zatvora na koju su okrivljeni osuđeni, to se konkretnim kaznama zatvora ne može ostvariti svrha kažnjavanja predviđena članom 42. KZ i to kako u pogledu specijalne, tako i u pogledu generalne prevencije.

Naime, ubistvo Slavka Ćuruvije postiglo je efekat straha u redovima nerežimskih novinara i opozicionih političara. Slavko Ćuruvija je morao biti uklonjen da zrno pobune koju je on predstavljao ne bi proklijalo. Da drugi uspešni ljudi ne bi, poput Ćuruvije, otkazali poslušnost sistemu. Da se ne bi širio defetizam u pogledu održivosti režima koji je ušao u sukob sa NATO. Da običan svet ne bi pomislio da se nešto bitno menja, da je sistem počeo da se osipa i labavi, da vlast gubi podršku i da više ne može da računa na pristanak onih kojim vlada, na podršku važnih pojedinaca i bitnih slojeva društva.

Slavko Ćuruvija je bio novinar, i njegova osnovna dužnost bila je da kritičkim osvrtom utiče na nosioce političke vlasti, da ograniči vlast i ne dozvoli samovolju, da utiče na javno mnjenje, i da istinito, potpuno i blagovremeno obaveštava javnost i time utiče na razvoj demokratskih institucija, posebno, jer je slobodno novinarsto temelj demokratskog društva, pa je predmetnim krivičnim delom bila ugrožena i sloboda novinarske profesije,

Ubistvo je bilo isplanirano do najsitnijih detalja i pripremljeno na način da sada pok. Slavko Ćuruvija, nije imao šansu da preživi, da su za izvršenje ubistva suprotno zakonu, primenjene mere tajne kontrole telefonskih razgovora i tajnog praćenja, čime su bezobzirno zloupotrebljena službena ovlašćenja,

Prethodno je obezbeđena logistika i korišćena su službena sredstva za izvršenje krivičnog dela, službeno vozilo, kolska radio stanica kojima su okrivljeni slušali izveštavanje pripadnika Devetog odeljenja i zloupotrebili to izveštavanje i ceo prateći aparat CRDB Beograd,

Da su okrivljeni postupajući po nalogu NN lica iz najviših struktura vlasti, postupali i radi opstanka i napredovanja na funkcijama koje su obavljali u okviru RDB i ostvarenja drugih privilegija iz radnog odnosa, rešavanje stambenog pitanja i pribavljanja imovinske koristi za okr. Kuraka,

Da su postupali kao najviši državni funkcioneri, opt. Marković u svojstvu načelnika RDB MUP RS, opt. Radonjić u svojstvu načelnika CRDB Beograd, opt. Romić glavni obaveštaji inspektor, čija je dužnost da štite ustavni poredak i posebno da je izvršeno jedno od najtežih krivičnih dela propisanih krivičnim zakononikom,

Da je krivično delo izvršeno u strogom centru grada gde živi veliki broj građana,

Prilikom ubistva Slavka Ćuruvije rafalno je ispaljeno više projektila i time doveden u opasnost život i oštećene Branke Prpe i život i telo više lica u obližnoj kladionici,

Izvršenjem krivičnog dela, stvoren je osećaj nesigurnosti i nepoverenja građana u službu državne bezbednosti kao jedne od najvažnijih u strukturi vlasti čiji su pripadnici zaduženi da se staraju o sprečavanju i otklanjanju bezbednosnih pretnji i istupaju u cilju zaštite sigurnosti svih građana, te zaštite ustavnog poretka i bezbednosti građana,

Ubistvo je izvršeno za vreme ratnog stanja, na dan jednog od najvećih hrišćanskih praznika, Uskrsa, čime je dodatno došlo do uznemirenja i nesigurnosti kod građana,

Sada pok. Slavko Ćuruvija bio je istaknuta javna ličnost, novinar, vlasnik, direktor, glavni i odgovorni urednik listova „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“,

Okrivljeni su ubistvo izvršili u okvirima organizovane kriminalne grupe, u okviru koje je svaki pripadnik imao određeni zadatak i ulogu, ali i organizovane kriminalne grupe sa „javnim ovlašćenjima“, kojoj se faktički i pravno u vreme ratnog stanja niko nije mogao suprostaviti, odnosno, drugim rečima metaforično govoreći, „okrivljeni su bili gospodari života i smrti“ ili „lica sa dozvolom za ubijanje“,

Dvanaest prostrelnih i ustrelnih rana na telu sada pok. Slavka Ćuruvije, i činjenica da je poslednjih sedam projektila ispaljeno u njegovu glavu, na koji način je „overen“, ukazuje na izuzenu upornost i bezobzirnost izvršilaca.“

Tužilac u žalbi s pravom naglašava da je sud u presudi prihvatio kao činjenicu, laži da je Ćuruvija tražio bombardovanje i naglašava da je sud odbio da u dokaznom postupku razmotri medijsku pripremu ubistva.

„…Iako je reč o „činjenicama“ koje nisu u direktnoj vezi sa radnjama krivičnog dela, ne može se zanemariti da presuda sadrži očigledne javne neistine, iz kojih razloga se žalbom ukazuje da ovi zakljuci suda ne proizlaze ni iz jednog izvedenog dokaza u ovom krivičnom postupku. Naime, sud je odbio da u dokaznom postupku izvede kao dokaz tekst u „Politici Ekspres“ od 07.04.1999. godine „Ćuruvija dočekao NATO bombe“, novinara „Politike Ekspres“ Miroslava Markovića, tvrdeći na strani 153 obrazloženja da se novinskim člancima ne može dokazati ni jedna bitna činjenica u ovoj krivično pravnoj stvari, ali i tekst u broju 13 lista Evropljanin od 19.09.1998. godine, zbog kojeg je list Slavka Ćuruvije ugašen i koji nosi naslov „Pismo predsedniku“, sada pok. Slobodanu Miloševiću koji su potpisali Slavko Ćuruvija i Aleksandar Tijanić.

Da je sud izveo u dokaznom postupku novinske članke i interpretirao iskaze pojedinih svedoka u potpunosti, lako bi utvrdio da je Slavko Ćuruvija bio otvoreno kritičan prema politici Zapada u Jugoslaviji i što nije bilo tajna ni za koga ko je čitao njegove novine ili pratio njegove izjave.

Sud kao „suvišan“ izdvaja i članak dnevnih novina „Ekspres“ tekst novinara Miroslava Markovića, a ovaj tekst u „Politici Ekspres“ od 07.04.1999. godine „Ćuruvija dočekao NATO bombe“, koji dokaz zajedno sa svedočenjem Branke Prpe ukazuje na medijsku pripremu ubistva, najavu Ćuruvijinog ubistva, političko i moralno opravdanje tog ubistva, ali je i poruka svim ostalim medijima i novinarima da se vlast mora bezpogovorno slušati.

Ovde smatram neophodnim da pomenem i to da je prvobitni tekst novinara „Politike Ekspres“ Miroslava Markovića nosio je naslov „Perfidnost i brutalnost izdaje“, ali je po nalogu direktora Politike, Hadži Dragana Antića (inače lični prijatelj Slobodana Miloševića i Mirjane Marković) glavni urednik „Politike Ekspres“ Đorđe Martić promenio naslov u „Ćuruvija dočekao NATO bombe“ i redukovao tekst. Tekst se osvrće na govor Mirjane Marković, predsednice Jugoslovenske levice (JUL) iz novembra 1998. godine u kojoj ona govori da je izdaja dostigla najvišu tačku, a sam tekst sadrži konstatacije „Danas, kad te željno iščekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute“, i završava se sa rečenicom „A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali“. Naravno, kao izdajnik je u tekstu direktno i jedino etiketiran imenom i prezimenom Slavko Ćuruvija. Đorđe Martić je nakon tog teksta pomenuo sastanak svih glavnih urednika u Vladi gde im je sugerisano na to šta članovi Vlade misle da je dobro da se pojavi u štampi.

Izdvajanje pomenutih dokaza predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, ali i značajno utiče da odlučne činjenice koje su predmet dokazivanja budu pogrešno i nepotpuno utvrđene, na koji način je pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje.

Taj isti svedok, Đorđe Martić tokom 2019. godine objavljuje tekst u Ilustrovanoj politici, „Psi su pušteni“ sa fotogafijom pobesnelog rotvajlera, u kojem piše o korumpiranoj „medijskoj sferi“ i da pojedini mediji ne štite interes države – Republike Srbije, da rade za „dolare, gajeći prezir prema onima koji rade za dinare“ i da ti „dolarski branitelji šire laži kada tvrde da iza ovih ubistava stoji država“. Suština teksta se zapravo odnosi na samo suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije u kojem se tvrdi „da suđenje za ubistvo Ćuruvije liči na teško mučenje sa činjenicama, jer je jednu ideološko i političko propagandnu ratnu presudu NATO i Amerike danas u Srbiji teško „oprati“ i presvući u sudsku presudu“,a da su ovde optuženi zapravo žrtve propagande NATO. Ovim tekstom je zapravo poslata ista poruka kao i 1999. godine „da su izdajnici i dalje među nama i da obračun sa njima još nije završen“.

Imajući u vidu da je po donošenju Zakon o javnom informisanju, bilo ograničeno slobodno izveštavanje medija, neshvatljivo je i da sud prihvata navode svedoka Miroslava Markovića da tekst Mirjane Marković i tekst objavljen pod nazivom „Ćuruvija dočekao bombe“, nisu demantovani. Opravdano se postavlja pitanje, kako, kada i gde bi bilo ko u tom trenutku mogao demantovati bilo koju tvrdnju iz ovih tekstva, kada je već javno najavljivano pogubljenje novinara i neistomišljenika. Stoga, ovi zakljuci suda nemaju osnova u izvedenim dokazima.

Nadalje, sud u svojim zaključcima izuzima činjenice koje je i sam konstatovao, a to je da je Slavko Ćuruvija u kontinuitetu od 1994. godine pa do njegovog ubistva bio pod raznim „merama“ Službe državne bezbednosti, i da za to vreme RDB nije uspeo da dokaže postojanje makar indicija o bilo kakvoj nezakonitosti u postupanju Slavka Ćuruvije, jer bi u suprotnom bio krivično procesuiran, da sam svedok Predrag Gikić navodi da saznanja koja je dobio primenom mera nisu interesantna, ali tvrdi da je novac donet u stan oštećenog Ćuruvije. Pa da je taj novac zaista dat svakako bi mere bile nastavljene da se primenjuju prema Ćuruviji i bile bi intenzivirane i verovatno bi bio izvršen i pretres stana, a „pronađeni novac“ kod Slavka Ćuruvije omogućio bi da se ospori moralni i profesionalni kredibilitet koji je posedovao…“

„Suvišni“ dokazi

Zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić problematizuje odluku veća koje je donelo presudu na 100 godina ukupno, u delu koji se tiče izostavljanja iz svedočenja niza svedoka a što je obrazloženo da je reč o „suvišnim“ dokazima:

Imajući u vidu odluku Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž1 PO1 br.25/19 od 15.07.2020. godine, iako je u konkretnom slučaju reč o osuđujućoj presudi prema svim optuženim licima, tužilaštvo će u žalbi, najpre ukazati na sadržinu dokaza koji nisu izvedeni u prvostepenom postupku od strane suda, koje je prouzrokovalo nemogućnost utvrđivanja pravno relevantnih činjenica, iz kojih razloga nije moguće ni ispitati zakonitost i pravilnost presude, čime je sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, ali i zasnovao presudu na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

Naime, sud na strani 78 obrazloženja presude (kod nabrajanja izvedenih dokaza) navodi da je u dokaznom postupku izveo iskaz svedoka Milorada Ulemeka od 26.09.2016. godine, međutim, na strani 94 obrazloženja presude opisuje i izvlači zaključke samo iz dela iskaza ovog svedoka od 08.01.2014. godine, dok na strani 149 obrazloženja presude navodi da je odbio da izvede kao dokaz iskaz Milorada Ulemeka od 08.01.2014. godine (zapisnik i prepis audio snimka) kao „suvišan“, obrazlažući da su izjave svedoka iz 2007. godine i 2014.godine inkorporirane u njihove iskaze sa glavnog pretresa date pod zakletvom i uz upozorenje o obavezi iznošenja istine.

Međutim, iskaz svedoka Milorada Ulemeka sa glavnog pretresa od 26.09.2016. godine sadrži činjenice koje se odnose na događaj iz 2000. godine, kada je svedok ispred kancelarije Radomira Markovića zatekao Ratka Romića i Miroslava Kuraka i kome je okr. Radomir Marković za pomenuta lica rekao “Ovi Radonjini što su ubili Ćuruviju“, i ne sadrži činjenice iz 1999. godine o kojima svedok nije želeo da govori, jer je dobijao pretnje povodom predstojećeg svedočenja na glavnom pretresu, a koje sud navodi u izreci i u obrazloženju presude.

S druge strane, sud u presudi, njenoj izreci i obrazloženju opisuje, navodi i izvlači zaključke samo iz iskaza svedoka Milorada Ulemeka od 08.01.2014. godine koje se odnose na 1999. godinu (strane 93-95 obrazloženja presude) i koji navodi svedoka očigledno nisu inkorporirani u njegov iskaz sa glavnog pretresa od 26.09.2016. godine, kako sud tvrdi, i koji je izveden kao dokaz.

Pored navedenog, iskaz svedoka Milorada Ulemeka sa glavnog pretresa od 26.09.2016. godine nije sadržan u presudi, ni u jednom svom delu i sud na stranama 93-95 obrazloženja presude zapravo, netačno interpretira iskaz svedoka Milorada Ulemeka, iz kojih razloga o činjenicama koje su predmet dokazivanja postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini zapisnika o iskazu datom u postupku i samog tog zapisnika, zbog čega nije moguće ispitati zakonitost i pravilnost presude, pa je sud i ovom prilikom učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP.

Identična situacija je i sa iskazima svedoka oštećene Branke Prpe od 11.01.2007. godine i 16.05.2014. godine, svedoka Miloša Simovića od 10.01.2014. godine i svedoka Dejana Milenkovića od 31.01.2014. godine.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je tokom ponovljenog postupka pred prvostepenim sudom podneskom od 17.06.2021. godine, a posebno podneskom od 09.07.2021. godine ukazalo da Zakonik o krivičnom postupku ne propisuje „suvišnost“ kao razlog za odbijanje dokaza, da je iskaz svedoka kao dokaz u krivičnom postupku jedinstven, kako iskaz dat u istrazi tako i na glavnom pretresu i da u tom smislu ne postoji zakonska mogućnost (a nije ni životno i logično) da se delovi iskaza svedoka odbijaju kao suvišni.

Nadalje, ukazano je da ovakvim postupanjem sud neće biti u mogućnosti da navede sadržinu iskaza svedoka niti da izvrši povezivanje iskaza svedoka i drugih izvedenih dokaza, te upoređivanje i ocenu kontradiktornih dokaza, niti će biti u mogućnosti da izvrši sadržajnu i suštinsku analizu relevantnih dokaza iz kojih razloga će i razlozi u sudkoj odluci o odlučnim činjenicama biti nejasni i protivrečni, i neće biti moguće ispitati zakonitost i pravilnost presude, čime bi sud učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP. Ukazano je i da ukoliko se iskazi svedoka iz istrage odbiju kao suvišni, da ne postoji mogućnost da se utvrdi pri kojim oni to iskazima ostaju i šta je sadržina tih iskaza svedoka, što je u suprotnosti i sa članom 406. stav 3. ZKP, kao i da jedino iskazi svedoka Milorada Ulemeka, Miloša Simovića i Dejana Milenkovića ispitanih u istrazi ukazuju na imena i prezimena osoba koja su neposredno izvršila ubistvo Slavka Ćuruvije, a da iskaz svedoka oštećene Branke Prpe od 11.01.2007. godine i od 16.05.2014. godine, koja je bila neprekidno u društvu Slavka Ćuruvije pre njegovog ubistva na sam dan ubistva i sa njim u momentu kada je izvršeno njegovo ubistvo, ukazuje na broj neposrednih izvršilaca ubistva sada pok. Slavka Ćuruvije.

Naime, svedok oštećena Branka Prpa u svom svedočenju 11.01.2007. godine pred istražnim sudijom Posebnog odeljenja, tada, Okružnog suda u Beogradu izričito navodi, citiram: „ Napravljen je foto robot, ja sam identifikovala među svim onim fotografijama koje su oni meni dali, osobu za koju pretpostavljam da je izvršilac ubistva, dakle ne mogu 100-procentno da tvrdim da je to ta osoba , ali ta osoba najviše liči na tu osobu koju sam ja videla 11. aprila, jer ovog drugog nisam videla, on mi je bio iza leđa i udario me, njega nisam videla nego sam videla ovog koji je ispred mene pucao Slavku Ćuruviji u glavu“ kao i „…oni su nama zapravo pucali s leđa…“. U svedočenju od 16.05.2014. godine, Branka Prpa navodi i „ ja sam imala utisak da je mene neko udario u glavu kog nisam videla, znači tog drugog nisam videla nikako…“.

Posve je jasno da su odbijeni dokazi – iskazi navedenih svedoka saglasni i da se međusobno potvrđuju. Ono što je uočljivo je i da svi pomenuti iskazi u svojoj povezanosti ukazuju da su neposredni izvršioci ubistva Slavka Ćuruvije optuženi Miroslav Kurak i Ratko Romić.

Posledica ovih odbijenih dokaza, kao suvišnih, ali i drugih na koje je Tužilaštvo za organizovani kriminal blagovremeno ukazalo, je nejasnoća u presudi koje je dokaze sud zaista koristio kao dokaz u postupku i iz njih utvrđivao činjenice i izlačio činjenične i pravne zaključke, i na kraju i neosnovan zaključak o NN licu kao neposrednom izvršiocu ubistva sada pok. Slavka Ćuruvije.

Suprotno nalogu Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja iz rešenja Kž1 PO1 br.25/19 od 15.07.2020. godine, da raspravi sva sporna pitanja i otkloni procesne i činjenične nejasnoće, te odredbama člana 462. stav 3. ZKP, sud u izreci presude utvrđuje da su okrivljeni Ratko Romić i Miroslav Kurak omogućili NN licu da nakon ulaska u prolaz zgrade sada pok. Slavka Ćuruvije i Branke Prpe, istima neopaženo priđe iza leđa, kao i da je NN neposredni izvršilac bio upoznat sa kretanjem Slavka Ćuruvije i Branke Prpe preko okrivljenih Ratka Romića i Miroslava Kuraka, opisujući u izreci presude upravo navedene radnje kao radnje izvršenja imenovanih za krivično delo teško ubistvo.

U konkretnom slučaju se postavlja osnovno logično pitanje, kako, kojim krivično pravnim radnjama su to okrivljeni Kurak i Romić omogućili NN licu da neopaženo priđe iza leđa Slavku Ćuruviji i oštećenoj Branki Prpa i kojim krivično pravnim radnjama su upoznali NN lice sa kretanjem Slavka Ćuruvije i Branke Prpe. Šta su to oni dana 11.04.1999. godine na licu mesta uradili što je dovelo do smrti Slavka Ćuruvije. Da li su čuvali stražu, nadzirali izvršenje ubistva, obavestili NN lice da se Ćuruvija i Prpa kreću ka ulazu svoje zgrade, javili da nema prolaznika, odredili da je prolaz pogodno mesto za izvršenje krivičnog dela i uputili izvršioce. Izrekom presude nisu označene radnje izvršenja okrivljenih Miroslava Kuraka i Ratka Romića, niti ima uzročno posledične veze između lišenja života Slavka Ćuruvije sa opisom njihovih radnji iz izreke presude. Iz navedenih razloga izreka sudske presude je nerazumljiva, čime je učinjena i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP.

Sud je presudom utvrdio (str. 128-130 obrazloženja) da je neposredni izvršilac krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. stav 1. tačka 5. KZ, NN lice, koje preduzima radnje izvršenja krivičnog dela koje su optužnicom stavljene na teret okrivljenima Miroslavu Kuraku i Ratku Romiću. Ovakav zaključak, sud zasniva na delimičnom i selektivnom iskazu oštećene Prpa Branke (ne i na njenim iskazima od 11.01.2007. godine i 16.05.2014. godine) i iskazu i nalazu i mišljenju sudskog veštaka Zorana Stankovića.

Međutim, oštećena Prpa Branka u svom iskazu, kako je prolazilo vreme od ubistva Slavka Ćuruvije, različito se izjašnjavala o samom toku događaja,

pa je tako neposredno nakon ubistva izjavila da su na licu mesta bila dva lica obučena u crno (da se nakon pucanja okreće i vidi dva mladića i da ju je drugi mladić udario pištoljem u glavu – Službena beleška od 16.04.1999 godine),

u svom svedočenju od 11.01.2007. godine i 16.05.2014. godine pred istražnim sudijom Posebnog odeljenja, tada, Okružnog suda u Beogradu i Tužilaštvom za organizovani kriminal izričito navodi prisustvo dve osobe govoreći da je videla osobu koja je pucala u Slavka Ćuruviju iz neposredne blizine dok je ovaj ležao na zemlji u prolazu zgrade, a da osobu koja je njoj bila iza leđa i udarila je, nije uspela da vidi.

Ponavljam, da je sud suprotno zakonu i neosnovano odbio kao „suvišne“ iskaze svedoka Branke Prpe od 11.01.2007. godine i 16.05.2014. godine, iz kojih razloga zajedno sa ostalim odbijenim dokazima kao „suvišnim“, došao do pogrešnog zaključka o NN licu kao neposrednom izvršiocu.

Sud na str. 129 obrazloženja presude netačno i selektivno interpretira iskaz svedoka Branke Prpe u smislu broja prisutnih osoba na licu mesta, iz kojih razloga o činjenicama koje su predmet dokazivanja postoji znatna protivrečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini zapisnika o iskazu datom u postupku i samog tog zapisnika, zbog čega nije moguće ispitati zakonitost i pravilnost presude, pa je sud i ovom prilikom učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP.

Kasnije je svedok oštećena Branka Prpa govorila o jednom licu dajući njegov mogući opis i fizički izgled, kao i da je videla jednu osobu, ali je imala osećaj da je u blizini i druga osoba.

Kako su radi o iznenadnom, neočekivanom sledu događaja pri čemu se ni na koji način nije moglo očekivati, pretpostaviti i imati u svesti da će neko u sred dana, na ulici prići iza leđa i pucati, to je svedočenje oštećene po logici stvari i samom toku događaja nepouzdano. To se vidi i iz delova iskaza kada svedok govori o metafizici zla, tutnjavi i grmljavini, gde objašnjava da je tako doživela prvi rafalni pucanj, jer u svojoj svesti nema predstavu o pucanju iz toga ni da pretpostavi šta se dešava. Tek kada vidi izvršioca krivičnog dela da prilazi i ponovo puca u glavu pok Ćuruvije, shvata šta se dešava. Nakon toga, ubica gleda u ošt. Prpu. Svedok tog trenutka gleda smrt, a ne čoveka. Ona vidi smrt koja dolazi i koja se premišlja da li da liši života i nju. To se vidi iz delova njenog iskaza kada govori o očima ubice, jer ga ona gleda u oči i pokušava da zaključi da li će je ubiti, posebno ako se ima u vidu da je oštećena kratkovida, jer nosi naočare za vid sa dioptrijom -2,5, koje su joj prilikom udarca i pada spale sa lica. Treba napomenuti i da je pasaž polumračan, da je iza leđa okrivljenih dnevna svetlost (lica su im u senci), što sve kompromituje njeno opažanje.

Ako bi se iskaz svedoka nekritički i površno ocenjivao u delu gde govori o metafizici zla onda bi mogli da zaključimo i da ubica nije ispalio projektile u telo pok. Ćuruvije, jer je svedok izjavila da se radilo o tutnjavi i grmljavini.

Neočekivanost napada i doživljaj ugroženosti, kritičnom prilikom doveli su svedoka Branku Prlu u afektivno stanje, koje se po inteizitetu, psihološko-psihijatrijski, može označiti kao prepast, što predstavlja afekat straha za vlastiti život i život bliske osobe, najvšeg intenziteta, kada su svest, rasuđivanje i kontrola ponašanja poremećeni u bitnom stepenu. To i potvrđuje činjeiica o početnoj pogrešnoj percepciji događaja (svedok opisuje kao oluju) i naknadnoj diskontroli (vrištanje dok zove pomoć). Opšte je poznato da „afekt sužava svest“. Svedok Branka Prpa navodi u svom iskazu opis događaja, koji bi mogao da odgovara „navali misli“. Tako navodi da je pažnja bila fokusirana i fiksirana na „oči počinioca, belo lice i amimičnost kada govori o bezizražajnosti lica…“ koji su joj se ucrtali u sećanje. Nakon stresnog događaja i stabilizacije svedoka, neka sećanja se mogu vratiti i reprodukovati. Međutim, sa protokom vremena može doći do zaboravljanja nekih detalja, ili usled spoljašnih uticaja (višestruko ponavljanje pred organima krivičnog gonjenja, tekstova u medijima, sugestije od drugih lica…) što se sve dešavalo kod svedoka, može doći do kontaminacije i iskrivljenja sećanja. Tako, svedok početno govori maltene „o amorfnom licu, bez osobenosti“ da bi nakon slike u čitulji pok. Luke Pejovića, našla sličnost te slike i počinioca. Značajno je napomenuti da je svedok uvek govorila da je lik samo podseća na počinioca, a ne da ga prepoznaje.

 

Nadalje, ošt. Branka Prpa u svom iskazu navodi, a što sud prihvata (str. 129) citiram „Slavko Ćuruvija je počeo da pada, a da je ona instiktivno počela da okreće glavu, da vidi šta se dešava i tada je dobila udarac u potiljačni deo glave , te je pala skoro u isto vreme kada i on“. Imajući u vidu da i sud konstatuje presudom da je u Slavka Ćuruviju pucano sa razdaljine od oko 1,5 metara, da iz sudsko medicinskog i balističkog veštačenja (Dunjić, Kunjadić) proizlazi da je rafalno pucano iz automatskog pištolja „Škorpion“, a da se Slavko Ćuruvija nalazio pored Branke Prpe sa njene leve strane kada je počeo da pada, njeno instiktivno okretanje glave bi svakako bilo u pravcu Ćuruvije koji pada pored i zajedno sa njom, odnosno oketala bi glavu ulevo, a ne udesno ka zidu i od Ćuruvije. Kako je zadobila povrede u desnom potiljačno slepoočnom kosmatom predelu glave, i pada u isto vreme kad i Ćuruvija, da bi jedno lice obavilo ove radnje jednu za drugom u veoma kratkom vremenskom roku, ili gotovo istovremeno, moralo bi da bude ispred, sa prednje strane ošt. Prpe kako bi joj nanelo povredu glave sa desne strane. Isto tako, rafalno pucanje iz „Škorpiona“ dovodi do velikog trzanja oružja pa se kod pucača, posebno profesionalaca predmetno oružje drži sa dve ruke, i imajući u vidu veličinu drške „Škorpiona“ da je šaka gotovo u celosti prekriva, malo je verovatno da je jednim te istim oružjem pucano u Ćuruviju i nanete povrede glave Branki Prpi. Imajući u vidu da je ubistvo izvršeno u pasažu zgrade, gde je mračno u odnosu na prostor (ulica) iz kog su došli Ćuruvija i Prpa, kao i neposredni izvršioci, u zimskom periodu u poslepodnevnim časovima, svakako nakon 16.00 časova, da Ćuruvija koji je meta nije sam, nego da u pasaž ulazi sa još jednom osobom, u kom trenutku ubica nema pregled da li u pasažu idu jedan pored drugog ili jedan za drugim, odnosno ne zna njihov tačan položaj, te da Branka Prpa zapravo predstavlja „prepreku“, a da se u pasažu nalazi i javni objekt „Multi klub“, automat klub sa poker aparatima, gde može biti prisutan veći broj lica, samim tim i u pasažu zgrade, kao i prethodnog dana 10.04.1999 godine i neuspešnog izveštavanja o kretanju Ćuruvije, te kritika od strane okr. Radonjića, za „izvršenje ovog zadatka službe“, bila su neophodna dva lica, a ne jedno kako sud zaključuje.

Sud u obrazloženju presude u potpunosti prihvata iskaz svedoka oštećene Branke Prpe da pada na zemlju u isto vreme kada i Slavko Ćuruvija, dok u izreci presude zaključuje da se Slavko Ćuruvija usled rana zadobijenih iz vatrenog oružja zaneo i pao, da bi tek po tom njegovom padu Branka Prpa zadobila udarac u glavu, što ne odgovara iskazu ovog svedoka, pa su razlozi presude protivrečni izreci, razlozi o činjenicama koje su predmet dokazivanja su u znatnoj meri protivrečni čime je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP.

Veštak Zoran Stanković se nije izjasnio da je pucalo jedno lice u Ćuruviju i nanelo telesne povrede Prpi. Stoga je sud pogrešno ocenio iskaz veštaka koji je u iskazu na glavnom pretresu ostavio mogućnost da se radi o jednom licu, koje je zadalo udarac svedoku, a ne kako sud pogrešno utvrđuje da je veštak iskazom tvrdio da je jedno te isto lice pucalo i nanelo povrede svedoku, jer veštak samo ostavio mogućnost da se radi o jednom licu, ne i zaključak o jednom licu na licu mesta.

U obrazloženju presude na stranama 134-135 sud izvodeći zaključke o krivici okrivljenih, takođe, ne opisuje radnje izvršenja okrivljenih Miroslava Kuraka i Ratka Romića, što je posledica toga da tih radnji nema ni u izreci presude, ali dodaje jednu radnju koju ne samo da ne sadrži izreka presude već i optužnica. Naime, na str. 135 sud navodi da su okrivljeni Kurak i Romić (nejasno da li i okr. Radonjić) zajedno angažovali NN lice podobno da direktno ukloni oštećenog. Na opisani način izreka presude je nerazumljiva, a razlozi presude su protivrečni izreci, čime su učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. i stav 2. tačka 2. ZKP.

Uostalom, sud u izreci presude utvrđuje da je okr. Milan Radonjić organizovao da sa podacima o kretanju oštećenog Slavka Ćuruvije budu upoznati okrivljeni Ratko Romić, Miroslav Kurak, i pogrešno utvrđuje, preko njih i neposredni izvršilac i tako omogućio neposredno izvršenje dela od strane NN lica, kao i da je izdao usmeni nalog Zoranu Paviću, načelniku Devetog odeljenja CRDB Beograd da obustavi tajno praćenje oštećenog, sada pok. Slavka Ćuruvije i preuzme dalje praćenje drugog lica, tzv. „druge veze“, na koji način je sprečio da okrivljeni Ratko Romić, Miroslav Kurak i neposredni izvršilac, NN lice, budu uočeni od pripadnika Devetog odeljenja RDB, pa je dodatno nejasno i nerazumljivo koje su to radnje izvršenja okrivljenih Miroslava Kuraka i Ratka Romića i ko je od okrivljenih omogućio NN licu da neopaženo priđe iza leđa Slavku Ćuruviji i Prpa Branki i liši života Ćuruviju. Izreka presude je u ovom delu protivrečna sama sebi i nerazumljiva, iz kojih razloga nije moguće ispitati zakonitost i pravilnost presude, čime je učinjena i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP.

Nadalje, sud u izreci presude izvodi zaključak da je okr. Milan Radonjić po davanju naloga da se obustavi pratnja Slavka Ćuruvije telefonskim putem obavestio okrivljene Ratka Romića i Miroslava Kuraka o kretanju oštećenog. Međutim, analiza telefonskih komunikacija okrivljenih ukazuje da je dana 11.04.1999. godine Ratko Romić inicirao sve svoje kontakte sa okr. Milanom Radonjićem, tako da nije ni mogla postojati telefonska obavest Radonjića ka Romiću o kretanju oštećenog. Uostalom sud u izreci presude izvodi zaključak da je okr. Ratko Romić u neposrednoj blizini lica mesta koristio vozilo Golf koje je posedovalo kolsku radio stanicu preko koje je pratio i čuo izveštavanje pripadnika Devetog odeljenja o praćenju Ćuruvije i tako imao informaciju o kretanju istih i oštećenog, pa mu nikakva obavest okr. Milana Radonjića o kretanju Slavka Ćuruvije nije ni bila potrebna, jer je u svakom momentu imao informacije o kretanju Slavka Ćuruvije preko pripadnika Devetog odeljenja koji su radio vezom javljali kretanje oštećenog, svaku promenu kretanja, zastoj ili susret sa bilo kim licem, a po obustavi pratnje okr. Milan Radonjić nije ni mogao imati informacije o daljem kretanju Slavka Ćuruvije, već su uvid u to kretanje Slavka Ćuruvije i Branke Prpe mogli imati samo Romić i Kurak koji su bili u neposrednoj blizini Slavka Ćuruvije i po obustavi pratnje Devetog odeljenja CRDB Beograd vizuelno osmatrali njegovo kretanje.

Analizom ostvarenih komunikacija, utvrđeno je da su Radonjić, Kurak i Romić na dan ubistva Slavka Ćuruvije, 11.04.1999. godine, ostvarivali intenzivnu međusobnu komunikaciju posredstvom bazne stanice u ul. Hilandarska br. 2 – ćelija 22001006e0930 koja neposredno pokriva ulicu Lole Ribara (Svetogorska) i prostor ispred prolaza u broju 35, gde je izvršeno krivično delo ubistva Slavka Ćuruvije. Takvu komunikaciju imenovani ostvaruju i u dane 09.04. i 10.04.1999. godine posredstvom iste bazne stanice, a analiza njihovih telefonskih komunikacija još jednom ukazuje da su se okrivljeni Kurak i Romić i u navedene dane nalazili u blizini ulice Lole Ribara i prolaza kod broja 35 na mestu ubistva, na kom mestu je očigledno već unapred dogovoreno da se Slavko Ćuruvija liši života. U periodu od 09. do 11.04. 1999. godine ni jedan od okrivljenih nije imao bilo kakvu telefonsku komunikaciju sa NN licem dok su se okrivljeni Kurak i Romić nalazili u ulici Lole Ribara u Beogradu.

Predmetnu telefonsku komunikaciju između okrivljenih Radonjića, Romića i Kuraka u dane 09, 10. i 11.04.1999. godine, sud detaljno opisuje na stranama 117-122 obrazloženja, kao i celokupnu komunikaciju okr. Radonjića sa pripadnicima RDB, iz kojih komunikacija jasno proizlazi da u periodu od 09. do 11.04 1999. godine ni jedan od okrivljenih nije imao bilo kakvu telefonsku komunikaciju sa NN licem dok su se okrivljeni Kurak i Romić nalazili u ulici Lole Ribara u Beogradu, a kod činjenica da NN lice (koje je po sudskoj odluci neposredni izvršilac ubistva) niko od okrivljenih ili svedoka nije pomenuo tokom krivičnog postupka, niti postoje materijalni dokazi o njegovom prisustvu u vreme i na mestu izvršenja ubistva, to ostaje nejasno na koji način je sud utvrdio prisustvo NN lica u vreme i na mestu izvršenja krivičnog dela….“

„Organizovana kriminalna grupa“ i „nalog iz najviših struktura vlasti“

Sud u presudi izvodi zaključak da je ubistvo Slavka Ćuruvije izvršeno iz niskih pobuda, zbog njegovog javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, a radi očuvanja postojeće strukture vlasti, pa je nelogičan, nerazumljiv i neživotan zaključak suda da predmetno krivično delo nije izvršeno po nalogu iz najviših struktura tadašnje vlasti.

I ovde se postavlja pitanje zašto bi načelnik Resora državne bezbednosti MUP Republike Srbije i načelnik Centra Resora državne bezbednosti Beograda istovremeno i načelnik Druge uprave Resora državne bezbednosti MUP Republike Srbije organizovali ubistvo najistaknutijeg političkog neistomišljenika režima po nalogu NN lica, ako to NN lice nije u najvišim strukturama vlasti i njima nadređeno. Uostalom, ako su postupali po nalogu onda je nalog jedino mogao doći od lica koje suštinski i formalno ima vlast u Republici Srbiji, samim tim vlast i nad službom državne bezbednosti, koje im može dati nalog. U suprotnom, bi proizlazilo da su organizovali ubistva političkih protivnika režima samoinicijativno ili po bilo čijem nalogu ili želji.

Naime, Resor državne bezbednosti je državni organ koji ima svoje mesto definisano u državnom uređenju u strukturi vlasti. On u očuvanju društvenog i državnog sistema ne postupa autohtono ili samo po službenoj dužnosti, već naprotiv isključivo na osnovu odluka najviših državnih organa i najviših predstavnika političkih vlasti, tako da čak ni načelnik Resora državne bezbednosti ne može ni na koji način da samoinicijativno i na osnovu sopstvene procene, donese odluku o bilo kakvom značajnijem pitanju koje ima veliki značaj za šire društvene odnose, već samo da izvrši naređenje najviših predstavnika vlasti, tako i u konrektnom slučaju. S toga, RDB u okviru ovlašćenja može da donese samo odluku o operativnom radu prema Slavku Ćuruviji, ali nalog da se liši života mora da dođe od najviših predstavnika političke vlasti, a posebno zbog njegove medijske eksponiranosti i mogućnosti uticaja na javno mnjenje.

Na opisani način, prvostepeni sud je „izbacivanjem činjenice da je nalog dat od NN lica najviših struktura vlasti“, pokušao da opravda i potvrdi svoj zaključak o nepostojanju organizovane kriminalne grupe, i time ospori tezu tužilaštva da je ubistvo Slavka Ćuruvije, zapravo krivično delo ogranizovanog kriminala. Sud zanemaruje činjenice da je ubistvo Slavka Ćuruvije zbog službenih obaveza najpre Milorad Ulemek odbio zahtev Radomira Markovića (što sud presudom i utvrđuje) da je okrivljeni Radomir Marković kao načelnik Resora državne bezbednosti zajedno sa pripadnicima Jedinice za specijalne operacije pravosnažno osuđen za pokušaj ubistva Vuka Draškovića i tom prilikom za ubistvo četiri lica (dana 03.10.1999. godine – Ibarska), odnosno da su pripadnici Jedinice za specijalne operacije pravosnažno osuđeni za ubistvo Ivana Stambolića (dana 25.08.2000. godine, neposredno pred izbore za predsednika države) u kom krivičnom postupku je Milorad Ulemek osuđen i za krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 227. stav 1. KZ RS. Da su izvršioci kod sva tri krivična dela bili blagovremeno procesuirani, svakako bi bili procesuirani u jedinstvenom krivičnom postupku i svako od izvršenih ubistava bi bilo delo organizovanog kriminala. Nepostojanje jedinstvenog krivičnog postupka za sva tri ubistva ne umanjuje niti isključuje činjenice da je ubistvo Slavka Ćuruvije krivično delo izvršeno od organizovane kriminalne grupe, čiji su organizatori i pripadnici isključivo lica iz državne i javne bezbednosti Republike Srbije, a žrtve i mete politički protivnici i neistomišljenici.

Sud na strani 78-84 obrazloženja presude navodi koje je dokaze izveo tokom ovog krivičnog postupka, pa pored ostalog navodi (str. 78-79) i da je pročitao iskaze svedoka Miloša i Aleksandra Simovića od 27.09.2016. godine, Dejana Milenkovića od 05.12.2016. godine, Miladina Suvajdžića od 16.01.2017. godine, Aleksandra Simovića od 10.01.2014. godine, dok u delu obrazloženja presude odbija kao suvišne zapisnike o saslušanju svedoka i audio prepise ispitivanja svedoka (iako su predmetni zapisnici i audio prepisi samo materijalizacija iskaza svedoka i suštinski predstavljaju sam iskaz svedoka kao dokaz u postupku) i to na strani 141. iskaz svedoka Dejana Milenkovića od 26.03.2008. godine, na strani 149. Miloša Simovića od 10.01.2014. godine i Dejana Milenkovića od 31.01.2014. godine.

Primera radi navodim, da svedoci Miloš i Aleksandar Simović dana 27.09.2016 godine, nisu iznosili bilo kakve relevantne činjenice, pa je tako Miloš Simović naveo da ne želi da odgovara na pitanja, da mu je prećeno i rečeno da je pogrešio što je svedočio u postupku i da ne želi da ponovi iskaz, a svedok Aleksandar Simović nije želeo da se izjasni da li ostaje pri svom iskazu od 10.01.2014. godine, da ne može da svedoči protiv okrivljenih, jer mu je prećeno i da bi svedočenjem svoju porodicu doveo u opasnost. I u ovom slučaju očigledno je da navodi svedoka iz istrage nisu inkorporirani u njihove iskaze sa glavnog pretresa od 27.09.2016. godine, kako sud tvrdi.

Međutim, za razliku od drugih ispitanih svedoka sud ne navodi u presudi sadržinu njihovih iskaza, odnosno šta su oni govorili u istrazi i na glavnom pretresu, te da li i zašto prihvata, ili ne prihvata njihove iskaze. Čitanjem obrazloženja sudske odluke od strane 73 obrazloženja u kom delu pa do kraja pismenog optpravka presude sud analizira i ocenjuje dokaze, te izvodi određene činjenične i pravne zaključke – proizlazi da ovi svedoci nisu ispitani, jer sud sadržinu njihovih iskaza i ocenu tih iskaza nigde ne pominje. U tom smislu, na osnovu njihovog svedočenja sud ne izvodi ni jedan jedini zaključak, niti se posredno u presudi može izvući iz obrazloženja zaključak, šta je sud iz iskaza ovih svedoka, i kojeg utvrdio, niti kako je sud cenio iskaze pomenutih svedoka, na koji način i kako su ti iskazi dovedeni u vezu sa odbranama okrivljenih ili relevantnim činjenicama u postupku i ostalim dokazima. Na ovaj način su razlozi o odlučnim činjenicama – oceni iskaza pomenutih svedoka potpuno izostavljeni ali i nejasni, što je od uticaja na postojanje krivičnih dela koja su okivljenima stavljena na teret. S tim u vezi, ni činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, a sadržaj pismeno izrađene presude ne odgovara odredbama člana 428. ZKP, pa se pobijana presuda i ne može ispitati.

Na konkretan činjenični i procesni nedostatak prethodne odluke prvostepenog suda ukazano je i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž1 PO1 br.25/19 od 15.07.2020. godine, po kom nije postupljeno, pa je tužulaštvo ponovo prinuđeno da u žalbi navede sadržinu njihovih iskaza.

Svedok Miloš Simović naveo je da je za okolnosti ubistva Slavka Ćuruvije prvi put čuo od Legije u prvoj polovini 2000. godine, kada je preko njega uspostavljen kontakt sa DB-om, i kada je iz razgovora Legije i Spasojevića saznao da se planira ubistvo Vuka Draškovića u Budvi i lica sa prezimenom Stambolić, i tada je od Legije saznao da je DB ubila Ćuruviju po naredbi Radeta Markovića. Dalje je naveo da je 2002. godine u oktobru kada se vratio iz Novog Sada sa koncerta Gorana Bregovića u klubu „Bombaj“ čuo da je Miki Kurak učestvovao u ubistvu Ćuruvije, tako što je nakon što su seli u separe kome su u jednom momentu prišla dva momka čekajući Legijino obezbeđenje da im odobri prilazak, da ga je Legija upoznao sa njima, a kada su otišli rekao mu „zapamti ih dobro oni su uradili Ćurku treba da se počiste, ne sme da bude greške“, nakon toga je sa zadatkom da se ubiju Romić i Kurak upoznao Vladimira Milisavljevića i svog brata Aleksandra, da je par dana kasnije imao razgovor sa Legijom kome su prisustvovali Spasojević, Luković i njegov brat Aleksandar, da je tada Legija ispričao ko su Kurak i Romić, odnosno da je Kurak radio u DB, a za Romića da još uvek tamo radi, da su ubistvu Ćuruvije izvršili po nalogu Radeta Markovića, da je praćenje i ostalu logistiku radila Služba, da se ne seća da li je Legija rekao ko je od njih dvojice pucao ili da su pucala obojica, da je Legija rekao da je Kurak prioritet za likvidaciju, jer će Romića lakše da nađu, a da ukoliko budu zajedno u momentu pogodnom za likvidaciju da ih treba obojicu likvidirati, da je Legija za Kuraka rekao da se radi o opasnom čoveku, obazrivom kao „lisica“ koji je jedan od najboljih strelaca iz vatrenog oružja u državi, da su odmah započeli sa Kurakovim praćenjem detaljno opisujući na koji način i gde su ga sve pratili, ko je učestvovao u toj pratnji, koliko dugo je praćen, te ko je bio određen za „pucača“.

Svedok Aleksandar Simović u svom iskazu potvrđuje navode prethodno pomenutih svedoka u pogledu vremena, mesta i načina praćenja Kuraka i Romića, i izričito navodi da je po povratku sa koncerta Gorana Bregovića u Novom Sadu, u klubu „Bombaj“ u Beogradu, gde je sedeo u društvu svog brata Miloša, Legije, Svetlane Ražnatović i Milana Jurišića, primetio da se Legija u jednom momentu približio njegovom bratu Milošu i gotovo šapučući rekao da obrati pažnju na dva čoveka koji će im prići, da onaj koji se bude prvi rukovao sa Legijom je Miki Kurak i da je on ubio Slavka Ćuruviju, da su se tada upoznali sa Kurakom, da je prvoj polovini 2002. godine održan sastanak na kome su bili Dušan Spasojević, Mile Luković, Milorad Ulemek, njegov brat Miloš i on, da je u jednom trenutku u sred sastanka Legija rekao da treba da „rade“ Mikija Kuraka, jer je on opasnost za državu, da je Kurak lično likvidirao Ćuruiju, da se radi o opasnom čoveku, jednom od najboljih strelaca u državi, da se stalno kreće uz pratnju, da to mora da se uradi što pre i da ukoliko se desi da u momentu likvidacije bude i Romić da treba likvidirati i njega, da su obojica pripadnici DB, da je Kurak direktni izvršilac ubistva Ćuruvije, a da je Romić učestvovao u njegovom praćenju pre nego što je ubijen.

Svedok Dejan Milenković u svom iskazu navodi da je Dušanu Spasojeviću Legija naredio da se ubiju Miroslav Kurak i Ratko Romić, da im tom prilikom nije rekao razlog, da su kasnije od toga odustali i od Dušana je saznao da mu je Legija rekao da su Kurak i Romić ubili Ćuruviju. Detaljno je objasnio kako su tekle pripreme za njihovo ubistvo, ko je učestvovao u pratnji, gde su se Kurak i Romić kretali, koja su vozila koristili, zašto se odustalo od njihove likvidacije ali i da je od Dušana saznao da su Kurak i Romić nekad bili u Državnoj bezbednosti, da su policajci. Isto tako, svedok Dejan Milenković, koji u krivičnom postupku koji se vodio pred ovim sudom u predmetu pod službenom oznakom K.P.br. 3/04, još 29. i 30. januara 2007. godine, dakle više godina, pre pokretanja bilo kakvog postupka protiv okrivljenih Radomira Markovića, Milana Radonjića, Ratka Romića i Miroslava Kuraka, na identičan način opisuje svoja saznanja iz 2002. godine, a povodom planiranog ubistva Miroslava Kuraka i Ratka Romića. Predlog tužilaštva da se presluša predmetni audio zapis odbijen je kao suvišan.

Svedok Miladin Suvajdžić navodi da je u maju mesecu 2002. godine saznao da je Dušanu Spasojeviću Legija naložio da se ubiju Kurak i Romić, jer su oni ubili novinara Ćuruviju, opisujući pripreme i praćenje radi likvidacije Kuraka i Romića na identičan način kao i svi prethodno pomenuti svedoci.

Ovi svedoci govore da su ubice Slavka Ćuruvije okr. Miroslav Kurak kojeg označavaju kao neposrednog izvršioca i okr. Ratko Romić, te navode razloge za njihovu planiranu i nerealizovanu likvidaciju, i pritom ne pominju u svojim iskazima bilo koje treće lice kao učesnika u neposrednoj realizaciji ubistva. Svedok Milorad Ulemek potvrđuje njihove navode, kao i oni navode svedoka Milorada Ulemeka, čiji iskaz prihvata i sud, pa je nerazumljivo zašto sud nije obrazlago njihove iskaze i izvodio zaključke iz tih svedočenja, ali i zašto izvodi zaključak da je neposredni izvršilac ubistva SlavkaĆuruvije NN lice.

Stoga je izostala ocena iskaza ovih svedoka iz presude, jer se time osporava zaključak prvostepenog suda o NN licu, kao neposrednom izvršiocu“ koje je pucalo u Ćuruviju, pa tako proizlazi da je sud „dokaze prilagođavao izreci presude, a ne i da je izreka rezultat svih izvedenih dokaza“.

Svedok Milorad Ulemek u svom iskazu navodi i da mu je tokom 2000. godine opt. Marković prilikom jednog sastanka rekao “Ovi Radonjini što su ubili Ćuruviju“, i kada je posle nekoliko minuta napustio kancelariju i izašao u hol zatekao je Ratka Romića i Miroslava Kuraka, shvativši da su imenovani zapravo lica o kojima je razgovarao sa Radetom Markovićem. Znao je da mu je to Radomir Marković rekao kako bi ga „uvukao u priču još dublje“ u smislu „sad znaš i to“, i znao je da je ta informacija tačna, s obzirom da poznaje kako sve funkcioniše u službi. Tokom 2002. godine kada je Radomir Marković već bio u zatvoru, poslao mu je zahtev da se organizuje ubistvo Miroslava Kuraka, smatrajući da je Miroslav Kurak pretnja za sve. S obzirom, da je bio u dobrim odnosima sa Dušanom Spasojevićem, smatrao da će to biti najbrže i najlakše biti odrađeno preko njega, ali su prilikom pratnje Dušanovi ljudi bili primećeni od strane Kuraka kada je počeo da im beži te su odustali, a da su ubrzo posle toga Kurak i Romić došli kod njega kući, i da je posle sastanka sa njima odlučio da se to zaustavi. Međutim, sud u presudi izostavlja ovaj deo iskaza svedoka Milorada Ulemeka, po mišljenju Tužilaštva iz istih razloga kao što su izostavljeni iskazi svedoka Miloša Simovića, Aleksandra Simovića, Dejana Milenkovića i Miladina Suvajdžića.

Odredbe člana 428. stav 8. ZKP propisuju pored ostalog zakonsku obavezu suda da u obrazloženju presude kojom se optuženi oglašava krivim da ocenu verodostojnosti protivrečnih dokaza, a odredbe člana 419. stav 2. ZKP, da je sud dužan da na osnovu savesne ocene svakog dokaza pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima izvede zaključak o izvesnosti postojanja određene činjenice. U konkretnom slučaju sud nije postupio po navedenim odredbama ZKP i u presudi nije navodio sadržinu svih izvedenih dokaza, nije vršio povezivanje izvedenih dokaza i upoređivanje i ocenu kontradiktornih dokaza, niti je izvršio sadržajnu i suštinsku analizu uz ocenu relevantnih dokaza. Umesto toga, sud je u presudi dao površne zaključke, pri čemu su pojedini iskazi svedoka nedovoljno i netačno oceljeni, čak i netačno interpretirani, dok određeni iskazi svedoka nisu ni uzeti u razmatranje, te su razlozi presude o odlučnim činjenicama nejasni i protivrečni iz kojih razloga nije moguće ni ispitati zakonitost i pravilnost presude, čime je sud učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP.

Analiza ostvarenih komunikacija od 09. do 11.04.1999. godine u ulici Lole Ribara u Beogradu, ispitani svedoci Milorad Ulemek, Miloš Simović, Aleksandar Simović, Dejan Milenković, Miladin Suvajdžić i Dejan Slišković, ali i sam način izvršenja predmetnog krivičnog dela ukazuju da su dana 11.04.1999. godine Slavka Ćuruviju lišili života Miroslav Kurak i Ratko Romić, i da nema nikakvih naznaka o prisustvu trećeg, kako sud utvrđuje NN lica, niti to treće NN lice pominje bilo ko od učesnika u ovom krivičnom postupku…“

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend