19. mar 2019.

Vučićeva motorka

Predsednik koji ne želi dijalog već se podsmeva, vređa, neuspelo ironiše, glumata žrtvu mada poseduje najveću despotsku moć od Obrenovića do danas, podstiče nasilje. On ga priziva, smatra Dragoslav Dedović.

Foto: Jasmina Dobrilović

Odbijam nasilje i kao političko i kao privatno sredstvo obračuna. Isto tako, odbijam strukturalno nasilje, koje prema Johanu Galtungu nastaje kada se realan stepen zadovoljenja ljudskih potreba spusti ispod stepena za koji postoji potencijal. Drukčije rečeno, ako su srednjovekovni ljudi umirali od tuberkuloze, onda to nije bilo nasilje nego sudbina. Ako umiru danas od iste bolesti, onda je to nasilje političara nad sirotinjom kojoj su nepristupačni lekovi.

Ako su ljudi – a u to želimo da verujemo – rođeni slobodni, ograničenje njihove slobode u demokratskoj proceduri opravdano je samo u toj meri u kojoj ono štiti slobodu drugog. Demokratski sistem nije ništa drugo nego skup pravila koji omogućava najveću moguću slobodu za najveći mogući broj ljudi. Sukobi interesa tih ljudi se kanališu u demokratsko, nenasilno sučeljavanje u parlamentu.

Slobodni mediji i slobodni izbori

Volja građana se formira slobodno na osnovu uravnoteženih, nepristrasno plasiranih informacija. Mediji jasno razdvajaju činjenice i stavove o njima. Obaveza javnog servisa jeste da prikaže većinsko i sva manjinska mišljenja, da ih svakodnevno sučeljava i profesionalno prati. Ova suštinska povezanost medija i demokratskih načela nije ništa novo. Čemu onda ovaj uvod? On služi da nas podseti na genezu nasilja u Srbiji.

Od dolaska na vlast Srpska napredna stranka se okreće svom partijskom šefu Aleksandru Vučiću – kao što se vojska suncokreta u polju okreće prema suncu. To je ono što je Vučić svojoj naprednjačkoj bratiji doneo u miraz od Radikala – vojna organizacija partije. Isto članstvo pod drugom zastavom ponaša se isto.

Kada je vlast konsolidovana i kada je Vučić i formalno premestio Dačića na poziciju koja mu po snazi njegove stranke pripada, Vučić je sa čitavim jatom preletača iz drugih grupacija uspeo da izazove isti refleksni pokret suncokreta željnog sunca i kod svih televizija sa nacionalnom frekvencijom. Njegovi tabloidi su pružali artiljerijsku podršku vrišteći sa trafike svakog jutra naslovima koji su histerično govorili o ratu koji samo što nije, o tajkunima koji u sprezi sa neimenovanim strancima ruše Vučića, o navodnom nasilju i ispadima opozicionih lidera.

Polje slepih suncokreta

U suncokretno organizovanom medijskom krajoliku Vučić je izveo pametnu piruetu: na RTS-u je zadržao „žute“ urednike. Oni su svoju sreću platili potpunim zatvaranjem medijskog prostora za opozicione glasove. Niški poslovni čovek kupuje od Grka Prvu i O2, taj čovek je blizak lokalnoj naprednjačkoj ekipi. Uz besomučno provladino „profilisanje“ Pinka, smišljeni cinični treš televizije Hepi i uz niz kupovina lokalnih medijskih kuća, Srbija se pretvorila u stepenovani propagandni bilten Aleksandra Vučića. Javni servis izgleda umereno pokraj bala vampira koji tu i tamo organizuje Marić ili primitivnog tabloidnog spinovanja ružičaste televizije. Ali u temelju te umerenosti je ista radna hipoteza kao i kod tabloidnih bukača: opozicija nema svoj glas, o njoj pričaju drugi. Najčešće Vučić, pa onda njegovi stranački vitezovi, a na trećem mestu su dežurni stručnjaci za sve i svašta koji imaju mišljenje o svemu, a ono je, gle čuda, uvek kompatibilno sa mišljenjem Aleksandra Vučića. I uvek agresivno prema opoziciji.

Medijsko nasilje prema svemu što nije naprednjaštvo ili što ne pliva u njegovom repu poprimilo je skandalozne razmere otkako je Aleksandar Vučić izabran za predsednika.

Strukturalno nasilje Vučićevih medija

Ovakvi postupci imaju sve elemente masovnog, planskog strukturalnog nasilja medija u naprednjačkoj orbiti prema svim građanima koji drukčije misle. Mirni protesti traju od 8. decembra. Ti mediji su se odnosili prema njima sa ignorantskim idiotizmom tipa „daleko malo“, potom su počeli da ih kriminalizuju, a na kraju se neko stvarno potukao kišobranima, pardon motorkom.

Dakle, nasilje širokih razmera se desilo mnogo pre unošenja motorne testere u zgradu RTS-a. Na neki način je ta motorna testera postala istina Vučićeve epohe. U samom srcu mehanizma koji proizvodi virtuelnu Srbiju po meri Aleksandra Vučića i time vrši sistematsko nasilje nad osnovnim potrebama ljudi da budu blagovremeno i istinito informisani, pojavio se nasilnik koji bi, da iskoristimo otužnu predsednikovu dosetku da „šiša novinare“.

Zar je čudno što su se ljudi po autobusima redovnih linija koji iz unutrašnjosti jure prema glavnom gradu zabrinuto pitali hoće li izvući živu glavu kada stignu tamo. Jer tamo se, prema tumačenju vlastodržačke Srbije zbivao horor pod nazivom „Teksaški masakr motornom testerom“. Bolesni umovi tajkunofašističke opozicije ugrožavaju osnovno dobro jedne demokratije – nezavisno izveštavanje.

Da podsetimo od čega je satkana urednička, programska i politička nezavisnost javnog servisa: on ima pravo na nezavisnu odluku da u predizbornoj kampanji posveti vlasti i njenom kandidatu nekoliko puta više prostora nego svim kandidatima opozicije zajedno. Ima pravo da onemogući opozicione lidere da odgovore na pljuvačke etikete koje im lično lepi predsednik države. Ima pravo da predstavnike građana koji protestuju po celoj Srbiji nikada ne vide studio iznutra jer bi možda umeli da obrazlože svoj bunt.

Skupštinsko strukturalno nasilje

A skupštinska većina nad skupštinskom manjinom takođe sprovodi institucionalni teror, izrugujući poslovničkim trikovima sam smisao postojanja bilo kakvog poslovnika. Skupštinsko strukturalno nasilje i medijsko strukturalno nasilje duboko zadiru u tkivo društva, stvarajući od njega društvo nepomirljivih tabora.

A među osobama koji trpe nasilje sve više je onih koji razmišljaju da se nasiljem suprotstave nasilju. Za ovakav razvoj događaja odgovoran je lično Aleksandar Vučić, koji na svaki politički izazov ume da odgovori na osnovu svog mladenačkog huliganskog iskustva – on se njih ne boji. I da ih je deset, na njega jednog. I da ih je pet miliona. Predsednik koji se podsmeva, vređa, obrecuje se, neuspelo ironiše, latentnim agresivnošću glumata žrtvu mada je koncentrisao najveću despotsku moć u svojim rukama od Obrenovića do danas, predsednik koji ne želi da razgovara sa liderima opozicije, podstiče nasilje. On ga priziva. Ona motorka u rukama nekog lokalnog desperadosa je duhovni iscedak Aleksandra Vučića, rezultat njegove nesposobnosti da u društvu uspostavi dijalog.

Tako naposletku dobija gimnazijalce naspram kordona policije, a te slike imaju istu takvu moć kao i beskrajno fokusiranje glavne junakinje horor filmova – motorne testere. Možda je predsednik osetio da je zemlju svojom bahatošću doveo na ivicu unutrašnjeg sukoba pa je pomilovao sve uhapšene osim nesrećnog drvoseče i još jednog osumnjičenog.

Fašisti i bivši fašisti

Posebno je zanimljivo da Vojislav Šešelj među svim napaljenim zagovornicima „konačnog obračuna“ sa opozicijom „žednom krvi“ odjednom izgleda kao glas razuma kada opominje vlast da mora da vrati političko sučeljavanje u Skupštinu i da za to stvori uslove. Tako Šeki brani demokratiju od sopstvenog čeda.

Predsednik koji je sav satkan od svoje fašistoidne mladosti kada je tražio sto njihovih glava za jednu našu, sebi dozvoljava političku evoluciju u navodnog demokratu. Ali političar proistekao iz ljotićevskog miljea prema mišljenju političkog konvertita Vučića nema pravo na sličnu političku evoluciju – takvu izuzetnost Vučić pripisuje samo sebi. Inače važi pravilo – jednom fašista – uvek fašista, zar ne? Sa predsednikom se sigurno slažu i građani Sarajeva koji su preživeli opsadu. Onaj ko je niz cev velikog kalibra posmatrao grad i pri tome recitovao fašistoidne bljuvotine ne može posle da se pravi lud.

Ponavljam, nasilje je pogrešno. Strukturalno nasilje nad medijskim prostorom i parlamentarnom demokratijom uzrok je pojavljivanja motorke na mestu gde nema drveća. Na Vučiću je da shvati, da njegov sistem nije održiv jer nije demokratičan i jer je strukturalno nasilan. Ako ostatkom savesti ne želi da nasilje postane srpska sudbina onda mora da vrati na povodac svoje parlamentarne i medijske jurišnike. Vučić je izabran sa nešto preko dva miliona glasova, a pravo glasa ima 6,7 miliona ljudi. Njegovo većinsko busanje u prsa i potpuno orbanovski prezir prema više od dve trećine ljudi sa pravom glasa koji nisu glasali za njega u zemlji Srbiji nikome neće doneti dobro.

Drukčije rečeno, ako su srednjevekovni ljudi patili od neobaveštenosti i zatucanosti, onda to nije bilo nasilje nego sudbina. Ako danas pate od iste bolesti, onda je to rezultat strukturalnog nasilja političara. Zarad očuvanja vlasti oni građanima uskraćuju osnovno gorivo demokratije – višestranu, uravnoteženu i tačnu informaciju.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend