29. dec 2021.

Život u strahu

Jelu Deljanin, suprugu novinara Milana Jovanovića, lično sam upoznao na suđenju optuženima za paljenje njihovog porodičnog doma. Ovakva formulacija je eufemizam za pokušaj ubistva, mada zbog pravnih razloga to nije tako definisano u optužnici.

Kada su njih dvoje prebačeni u Beograd u privremen smeštaj, Milan mi je rekao da  Jela ne može da spava. Organizovao sam da odmah budu primljeni u zdravstvenu ustanovu kako bi dobili neophodnu terapiju i lečenje. Danas, pune tri godine nakon preživljenog napada, Jela Deljanin živi uz pomoć terapije koja ipak nije uspela da otkloni strah izazvan traumom požara koji je preživela sa Milanom. Stres je očito toliko veliki da ni medikamenti ne pomažu.

Ne znam da li sam u pravu, ali sve češće pomišljam da bi Jela možda počela normalno da spava kada bi se otklonili uzroci preživljenog straha. Preduslov sveobuhvatnog lečenja je da se leči i uzrok, a ne samo posledica. Takvo lečenje bilo bi integralno i ne bi se zasnivalo isključivo na hemiji koja će vas uspavati ili proizvesti neku drugu vrstu kompenzacije za nespavanje.

Od samog početka, celokupna medijska zajednica bila je uzrujana zločinom u Grockoj i prvim koracima u istrazi, kao i odlukama nadležnog tužioca. Mi, koji smo u tom trenutku bili aktivni u Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara, svakoga dana smo tražili sastanke kako bi direktno razgovarali sa nadležnima u policiji i tužilaštvu. Tokom tog procesa, postepeno je sticano poverenje i veoma brzo su se videli rezultati istrage. Uporedo se odvijala drama  vezana za upad u privremeni boravak u kojem su bili smešteni Milan i Jela. Bilo je to dodatno uznemirenje, ona kap koja je, u psihičkom smislu, prelila čašu.

Delimično olakšanje doneli su optužnica i sam početak suđenja, koji pak donosi nove, neočekivane izazove. Od samog početka suđenja, advokati odbrane su bahato opstruirali proces. Optuženi su se ponašali kao sigurni pobednici. Deo te strategije je nova, dodatna viktimizacija Milana i Jele, ovoga puta u prostorijama suda.  Javlja se osećaj kao da podmetnuti požar u njihovoj kući ne samo da nije ugašen, već se dodatno razgoreva. Na žrtve se tokom ročišta neopravdano i neočekivano svaljuje dodatna krivica i novi nivo nepravde. Proaktivni tužilac, solidarnost kolega, kao i sudija koji je nastojao da časno vodi suđenje nisu mogli da otklone, onemoguće i suzbiju konstantnu opstrukciju i bahatost optuženih i njihovih branilaca.

Preživljena trauma Jele Deljanin se takvim ponašanjem usložnjava, nova uznemiravanja podstiču strah i umesto ustanovljavanja pravde za žrtve, već tokom suđenja dobijamo osećaj nove ugroženosti.

Treba razjasniti da policijska zaštita koju je Milana Jovanovića imao, nije istovremeno zaštita i za Jelu. Iz sopstvenog iskustva mogu da posvedočim da često takva zaštita ne stvara osećaj zaštićenosti, već samo ograničava kretanje. Kada ste pod zaštitom kakva se praktikuje u našoj državi, ne napušta vas osećaj da oni koji vas čuvaju teško mogu da vam pomognu ako neko hoće nešto nažao da vam uradi. Lično sam šest godina bio pod 24-satnom policijskom zaštitom i to je ostavilo trajne posledice na moju porodicu i mene. Zato kada svi pogledamo  unazad – ne možemo a da ne razmišljamo o izgubljenom vremenu i trajnim ožiljcima nastalim tokom šestogodišnjeg perioda.

I za Jelu i Milana ta vrsta zaštite bila je samo neka vrsta kompenzacije za neke efekte preživljene traume. Kao, nešto je učinjeno, neko misli na nas, nismo sami – jer se često čuvari srode sa onime koga čuvaju. I dalje sam sa nekima iz obezbeđenja u kontaktu, kao sa porodicom prijatelja.

Brankica Stanković je i duže od mene bila pod policijskom zaštitom, i verujem da kao novinarka, i kao majka deteta o kojem sama vodi brigu uz svakodnevnu opasnost po sopstveni život, može da napiše najmanje još jednu knjigu o sopstvenim osećanjima tokom tog perioda.

Zato je veoma važno  da sagledamo takav život i iz ugla žrtava. Sve će nam biti mnogo jasnije ako smognemo snage i pokušamo da stanemo u cipele Jele Deljanin. Naš organizam je pod strašnim stresom kada nekoliko noći ne  spavamo kako treba.  Da ne govorim o pune tri godine iščekivanja zvukova koji će vas upozoriti da se približava novi piroman. Mogući novi napadač…

Iz svega što smo do sada videli u vezi sa ovim slučajem, ovaj strah je logičan. Potpuno je razumljiv i objašnjiv.

Nažalost, društvo nije uspelo da stvori kontekst koji bi Jeli i Milanu pružio određen stepen mira posle svega što su preživeli. Takav mir se stiče jasnim i neupitnim stavom, svojevrsnim konsenzusom da će zlo biti osuđeno, da će društvo biti veoma naoštreno protiv počinilaca koji svakodnevno demonstriraju svoju prirodu moći, da će žrtva biti zaštićena, da se to nikada nikome neće ponovo dogoditi.

Bio sam pre dve godine u misiji rešavanja problema koje je ovoj porodici napravio predsednik opštine Simonović, prvooptuženi. Nekoliko godina pre paljenja kuće, uticao je na to da ovaj dom bude odsečen sa kanalizacije. U prisustvu Milana Jovanovića, celo popodne sam izgubio u ubeđivanju naslednice Simonovića na mestu predsednice opštine i predstavnika komunalnih službi. Na kraju smo uspeli da rešimo problem. Kada se setim koliko je bilo teško rešiti ovaj, možda banalan ali egzistencijalni problem, onda možemo da zamislimo kako je danas Jeli i Milanu, kada im je potpuno jasno da do pravde sledi dodatni, višegodišnji ciklus  nove traumatizacije koju donosi predstojeći sudski proces.

Odmah nakon paljenja kuće, Fondacija Slavko Ćuruvija organizovala je akciju solidarnosti prilikom koje je više stotina kolega, novinara i građana učestvovalo u prikupljanju novca za obnovu spaljene kuće. Prikupljena je zavidna suma koja je tada bila dovoljna da se omogući da Jela i Milan ožive nekadašnji dom na elementarnom nivou. To je bila polovina sume koja se kasnije pojavila kao procena štete, i to kao minimalnih 4 miliona dinara. Ta polovina nije rešila ni polovinu njihovih problema već jedan manji deo. Zato bi obnova cele kuće, kao i pomoć u vezi sa vraćanjem dugova proisteklih kao posledica paljevine, mogli dovesti ovu porodicu na  elementarnu nulu, bar kada je reč o materijalnom aspektu.

Preduslov za isplatu materijalne štete je da se pravosnažno okonča ovaj proces nakon čega bi Milan i Jela mogli da pokrenu tužbu za nadoknadu štete, što će takođe potrajati neko vreme…

To je još bar 5 besanih godina za Jelu. Pitanje je da li će se san i posle tog perioda vratiti. Zato niko od nas ne sme spavati sa nekim drugim osećajem, osim ovog da postoje ljudi u našoj zemlji koji ne mogu da spavaju zbog straha. I da se zna da se taj osećaj neće završiti sutra prekosutra već tek, možda, za nekoliko godina. Ili nikad.

Do sada u tekstu nisam pomenuo ljudsko dostojanstvo. Ono o čemu sam pisao je nešto što je u kategorijama modernog sveta dvadeset prvog veka ispod granica poimanja elementarnog ljudskog dostojanstva. Milan i Jela su jednostavno gurnuti ispod civilizacijskog praga kada je reč o dostojanstvu, onog vezanog za pravo na život, pa sve do egzistencijalnih pitanja.

Uspeo sam da se izborim na Radnoj grupi za bezbednost i zaštitu novinara da prioritetno prikupimo 2.5 miliona dinara u narednih mesec dana, čime bi se rešio minimum egzistencijalnih problema žrtava, bez očekvanja da će to značiti i san za Jelu. Ali, za neki početak izlečenja je neophodno načiniti ovaj važan korak. Ne samo zbog Jele, mi moramo tražiti izlečenje sistema u kojem imamo hroničnu nesanicu…

Cilj su institucije koje imaju neke veze sa rešavanjem ovog slučaja, a ne masovna akcija solidarnosti kakvu smo već imali u organizaciji Fondacije Slavko Ćuruvija. Građanska i profesionalna solidarnost je već položila ispit, sada to moraju institucije.

U ovom trenutku, minimum za naše ljudsko dostojanstvo je da se kuća Milana i Jele dovede u stanje koje su oni do pre tri godine poimali kao svoj dom. Bez obzira kada će se pravnim putem nadoknaditi šteta koja je posle svega na veoma dugom štapu.

Ovaj aspekt moraju da sagledaju kako sudstvo tako i svi koji personifikuju sistem. Kako ljudima vratiti veru u pravdu i pravednost? To treba da postane prioritet. Ako toga ne bude, mnogi neće spavati. Ne samo Jela.

Praznici predstavljaju vreme koje provodimo sa najdražima, vreme koje je kulminacija onoga što smo radili prethodne godine, ali i nekakvo smirivanje i svođenje računa. Teško je prepustiti se nekom ličnom miru, spokoju, osvrnuti se unazad na rezultate i unapred na planove kada znate da blizu vas postoje ljudi koji zbog straha godinama ne spavaju.

Za miran san Jele, Milana, devojaka i žena koje #nisuprijavile i svih onih koje mori nepravda koju su doživeli – razumevanje, solidarnost i ljubav…

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend