02. mar 2022.

Povratak u devedesete – revizija prošlosti, ignorisanje činjenica i autoviktimizacija

Koliko su građani Srbije informisani o ratovima i zločinima devedesetih?

Kandidat proevropske, demokratske opozicije Srbije na predsedničkim izborima, koji će biti održani u aprilu ove godine, bivši general Zdravko Ponoš pre izvesnog vremena izazvao je svojim stavovima negativne reakcije u regionu i revolt građanski orijentisanih sunarodnika. U jednoj televizijskoj emisiji izneo je nekoliko pohvala na račun haškog osuđenika, odnosno ratnog zločinca Ratka Mladića. Ponoš je izjavio da je Mladić devedesetih “vojnički uradio briljantne stvari u BiH”, da je bio “oficirčina”, te da je Republika Srpska “nastala na pravednoj borbi”. Doduše, dodao je i to da su snage pod Mladićevom kontrolom “uradile neke brutalne zločine”, ali da za njih treba da odgovaraju Mladić i pojedinci, a ne “cela generacija ili ceo narod”. Rekao je i to da bi, kao predsednik, otišao da se pokloni bošnjačkim žrtvama sahranjenim u Potočarima, ali da očekuje i da predstavnici drugih naroda u Bosni i Hercegovini dođu u Kravicu, i poklone se srpskim “stradalnicima”.

Realno govoreći, ova i ovakva izjava je, na žalost – u odnosu na to kakav je odnos građana Srbije prema ratovima i zločinima devedesetih – kritički maksimum koji može da izgovori jedan predsednički kandidat ukoliko želi da osvoji značajniji broj glasova. Sve preko toga bi bilo političko samoubistvo, i njegov rejting bi bio sveden na dva-tri posto. Ključno je i duboko traumatično pitanje kako je Srbija dospela do toga, više od dve decenije od završetka ratova na Balkanu, da samo retki pojedinci i još ređi političari smeju javno da iznose sudski i istorijski utvrđene činjenice o sukobima devedesetih, njihovim uzrocima i posledicama, te da se kritički određuju prema nacionalističkim matricama koje ovde dominiraju poslednjih trideset i više godina.

Naravno da za ovakvo stanje stvari ogromnu odgovornost imaju mediji i novinari koji, osim u retkim slučajevima, veoma selektivno i oportuno iznose činjenice o ratovima devedesetih. U gorim slučajevima, a to nije retkost, naprotiv – činjenice se falsifikuju, stvara se paralelna stvarnost, odnosno dubinski se revidira prošlost. Treba, međutim, imati u vidu da je u Srbiji većina medija kontinuirano – nekada više, a nekada manje – pod snažnim uticajem političkih i društvenih elita, odnosno da samo slepo sledi državnu politiku i vladajuću ideologiju. (To medijima nikako nije olakotna okolnost.) A opet, u ovoj zemlji nikada, od početka devedesetih do danas, većinu u parlamentu nisu imale demokratske i ne-nacionalističke snage, a stranka koju je predvodio Slobodan Milošević i koja je kreirala i sprovodila ratnu politiku, Socijalistička partija Srbije, od 1990. godine na vlasti praktično nije bila samo u periodu od 2000. do 2004. godine. Logično je da toj stranci i njenim saučesnicima nikako nije u interesu da se u Srbiji otvori ozbiljna diskusija o tome šta se to zapravo desilo devedesetih.

Naravno, daleko od toga da su svi periodi medijskog izveštavanja o ratovima i zločinima u Srbiji bili identični. Posle pada Slobodana Miloševića, mogli smo – doduše, retko – i u mejnstrim medijima naići na ozbiljne i analitične priloge o tome šta se dešavalo devedesetih u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, kao i sadržaje koji su tretirali, recimo, masovne grobnice na teritoriji Srbije. Snimak jezive likvidacije bošnjačkih civila nadomak Trnova, među kojima su se nalazila i trojica maloletnika, a koju su izvršili pripadnici paravojne formacije “Škorpioni”, emitovan je u udarnom terminu na državnoj televiziji (RTS) tokom dvehiljaditih i imao je snažan uticaj na javno mnjenje. Tako što danas je nezamislivo.

Od dolaska ratotvornih stranaka na vlast 2012. godine (pre svega, Srpske napredne stranke, koja je naslednica Šešeljeve ultranacionalističke Srpske radikalne stranke, koja je devedesetih organizovala paravojne formacije i slala ih u ratove), retorika većine medija vratila se na podešavanja iz devedesetih. A to znači: lažne vesti, ignorisanje i relativizacija činjenica, uz prateću autoviktimizaciju.

Ponovo je apsolutno dominantna teza o Srbima kao najvećim žrtvama ratova devedesetih, koji su navodno vodili “pravedni rat”, a zločin u Srebrenici (nikada se ne koristi reč “genocid”, bez obzira na presude Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde) obavezno se relativizuje zločinom u Kravici, na sličan način kako je to uradio Zdravko Ponoš. Ne samo da je retorika identična ili skoro identična kao devedesetih nego su se u medije na velika vrata vratili oni novinari i urednici koji su za vreme Miloševića bili simboli ratnog huškanja. Jedan od njih (Ratko Dmitrović) postao je čak ministar. Sve to, dakako, nije čudno kada se zna da je prvi čovek države i njen neprikosnoveni gospodar neko ko je bio ministar informisanja u Vladi Srbije za vreme rata na Kosovu. Mediji u Srbiji danas svakodnevno koriste govor mržnje, podstiču međunacionalnu netrpeljivost, reprodukuju nacionalističke stereotipe, „zveckaju oružjem“ i generišu stanje neprestane napetosti. Osim što je u javnosti potpuno zaokružena naučno neutemeljenja verzija Drugog svetskog rata i poraća – izvršena je (čini se čak, okončana) dubinska revizija ratova devedesetih. Kada se i izveštava o ratnim zločinima učinjenim u ime Srbije, po pravilu su u fokusu ratni zločinci, a ne žrtve. Devedesete se aktuelizuju onda kada to vladajućoj eliti odgovara za trenutne potrebe.

Priča o ratovima, odgovornosti Srbije za njih, o zločinima počinjenim u ime građana Srbije – preselila se u nekoliko nezavisnih medija, koji su protokom vremena sve manje zainteresovani za ove teme. Njime se bave nevladine organizacije, koje su diskvalifikovane u javnosti, i čije aktivnosti su skoro potpuno nevidljive, pa samim tim imaju i minoran uticaj. Sa druge strane, u medijima pod kontrolom vlasti glavni junaci su osuđeni ratni zločinci, koji po služenju zatvorske kazne ne silaze sa TV-ekrana, bivajući relevantne javne ličnosti i tumači prošlosti i sadašnjosti. Ovoj veoma lošoj slici doprinele su i političke stranke koje su imale snažan otklon od nacionalizma, a koje – iz utilitarnih razloga – na različite načine podržavaju režim Aleksandra Vučića, čime izazivaju animozitet građanskog dela društva, odnosno dolaze u direktan konflikt sa svojim potencijalnim glasačima.

Šta kažu istraživanja

Imajući sve ovo u vidu, odista nisu iznenađujući rezultati istraživanja organizacije “Demostat”, koja je 2020. godine radila istraživanje javnog mnjenja pod nazivom „Obaveštenost građana Srbije o ratovima iz 1990-ih, ratnim zločinima i suđenjima optuženim za ratne zločine“. Istraživanje je urađeno za potrebe dnevnog lista “Danas”, poznatog po građanskoj i antinacionalističkoj uređivačkoj politici. Zapravo, u pitanju je ponovljeno istraživanje, koje je “Demostat” radio i 2017. godine, te se u njemu iznose i neka komparativna saznanja šta se između dva ispitivanja javnog mnjenja promenilo. A stvari su manje-više identične, odnosno identično loše, a ako su se promenile, promenile su se jedino u negativnom pravcu.

Prilikom odgovora na anketu građani su pokazali izrazitu nacionalnu pristrasnost, a to se posebno videlo u tretiranju nacionalne pripadnosti žrtava i nacionalne pripadnosti najvećih zločinaca u ratovima devedesetih. Od ukupnog broja ispitanika čak 54 odsto je reklo da su Srbi najveće žrtve tih ratova, 15 odsto je navelo Bošnjake, pet odsto Hrvate, a tri odsto – ostale. Trećina ispitanika smatra da su najveći zločinci po nacionalnoj pripadnosti bili Hrvati, 15 odsto smatra da su u tom pogledu dominirali Albanci, šesto odsto Bošnjaci, a samo četiri odsto – Srbi. Njih 55 odsto se ne slaže sa tvrdnjom da Srbija treba da nadoknadi štetu koju su pripadnici vojske i policije načinili civilnom stanovništvu tokom oružanih sukoba. Četvrtina ih se složila sa tom tvrdnjom, a preostala petina je bila neodlučna. Kada je reč o konkretnim zločinima, ispitani građani su pokazali prilično neznanje. “Znaju” u dobroj meri za “zločin” u Srebrenici i zločine nad Srbima, ali natpolovična većina ispitanika, međutim, nikada nije čula za višegodišnju opsadu Sarajeva, zločin na Ovčari, masovne grobnice u Srbiji, ubistvo braće Bitići… Zanemarljiv broj ispitanika čuo je da su u Srbiji tokom devedesetih postojali logori za ratne zarobljenike, ali i inoverne civile.

Ispitanici svoje znanje o suđenjima za ratne zločine dvotrećinski procenjuju kao loše ili pretežno loše, a samo dva odsto anketiranih je izjavilo da je “veoma dobro obavešteno”. U odnosu na 2017. godine povećava se broj “pretežno neobaveštenih”, a smanjuje procenat “pretežno obaveštenih”. Redovno se o suđenjima za ratne zločine informiše svega četiri odsto ispitanika. Povećao se u ove tri godine i procenat onih koji smatraju da suđenja za ratne zločine ne treba prenositi na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Kada se stvari posmatraju u dužem vremenskom intervalu, dodatno su primetne negativne tendencije. U 2011. godini slično istraživanje u Srbiji spoveli su Ipsos, Beogradski centar za ljudska prava i Misija OEBS-a. Tada je 53 odsto građana znalo ili makar čulo da je Sarajevo bilo pod opsadom duže od hiljadu dana. A danas na pitanje – da li ste čuli za neki grad koji je u ratovima u devedesetim bio pod opsadom četiri godine, negativan odgovor daje čak 71 procenat građana. Doduše, te 2011. godine bezmalo petina građana nije znala zašto je Ratko Mladić u Haškom tribunalu.

Na onlajn konferenciji “Sud javnosti bez javnosti u sudnici”, održanoj krajem 2020. godine, na kojoj je prezentovano “Demostatovo” istraživanje govorila je, između ostalog, i Vesna Šijačić iz Fonda za humanitarno pravo, organizacije koja se decenijama bavi proučavanjem i analizom zločina počinjenih na prostorima bivše Jugoslavije tokom devedesetih. Ona je upozorila da mediji uglavnom, zbog zaštite privatnosti, ne otkrivaju imena u optužnicama i presudama za ratne zločine u Srbiji. Šijačić, međutim, smatra da interes javnosti da zna o suđenjima za ratne zločine mora biti važniji od zaštite prava na privatnost počinilaca, kako zbog toga što su ova nedela društveno opasna, tako i zbog doprinosa suočavanju društva sa ratnom prošlošću, sprečavanja revizionizma i glorifikacije ratnih zločinaca.

“Žrtve i njihove porodice, kao i društvo u celini imaju pravo da znaju istinu o počiniocima zločina, kao i o okolnostima pod kojima su zločini izvršeni. U tom smislu, nivo transparentnosti u procesuiranju ratnih zločina pokazuje rešenost države da utiče na poboljšanje ukupnog odnosa društva prema suđenjima za ratne zločine”, navodi ona.

Na žalost, suđenja za ratne zločine su daleko od interesa javnosti i medija pod kontrolom vlasti. Iz prostog razloga: vlast ne želi da se zna o tome šta se dešavalo devedesetih. O tome svedoči još jedan podatak iz “Demostatovog” istraživanja: čak 85 odsto ispitanika ne zna da navede niti jedan događaj za koji se sudi ili se sudilo pred domaćim sudom za ratne zločine.

Podsetimo i na zaključke analize Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji pod nazivom „Mediji u postoktobarskoj Srbiji“, koja je objavljena pre desetak godina. U analizi se kaže da su mediji u Srbiji u periodu dvehiljaditih, osim izuzetaka (HOPS kao izuzetke navodi dnevni list „Danas“ i nedeljnik „Vreme“) relativizovali zločine počinjene u ime srpskog naroda u cilju da se spreči „rasprava o moralnoj odgovornosti“. To se najbolje vidi po načinu izveštavanja iz Haškog tribunala. Dominirali su sledeći mehanizmi: diskreditovanje svedoka, umanjivanje značaja priznanja krivice, odnosno navoda iz optužnice, romantizovanje optuženih i produkcija empatije prema njihovim porodicama, kao i apsolutno ignorisanje žrtava i njihovih porodica. Dešavalo se takođe da se neke vesti iz Tribunala potpuno mimoilaze, pa nešto što osvane na naslovnicima svetskih medija bude potpuno izostavljeno iz srbijanskih.

Šta kažu eksperti

Medijska ekspertkinja i vanredna profesorka na Medijskim studijama Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Jelena Kleut nedavno je radila istraživanje, zasnovano na razgovorima sa novinarima iz Srbije i Bosne i Hercegovine, o tome kako ovdašnji mediji izveštavaju o ratovima devedesetih i ratnim zločinima. U razgovoru za Mediace, ona kaže da su građani Srbije o ovim temama informisani vrlo slabo, a često i pogrešno. Od 2000. godine do danas, Kleut kaže da su srbijanski mediji prošli kroz tri faze.

“U prvoj fazi, neposredno posle pada Miloševićevog režima mediji su se posmatrali kao agensi suočavanja sa prošlošću i osvešćivanja javnosti o zločinima koji su se sprovodili na ex-Yu prostoru. Tada su mediji izveštavali u širem društvenom miljeu otklona od Miloševićevog režima. Posle ovog kratkog perioda, fokus medijskog izveštavanja pomera se sa izveštavanja o događajima ka izveštavanju sa suđenja, a usmernost ka počiniocima zločina dodatno se potencira pritiskom iz EU da optužena lica budu izručena Haškom tribunalu. Kada su i glavna suđenja završena, ulazimo u poslednji, aktuelni period u kojoj se komplikuje odnos prema prošlosti, dnevno izveštavanje ustupa prostor komemorativnom novinarstvu u kojem se oživljavaju narativi prisutni tokom ratnih godina. Tema danas nisu prošli događaji i njihovi akteri, već aktuelni animoziteti u odnosu spram kojih se selektivno biraju događaji iz ratova devedesetih. U ovakvom izveštavanju činjenice su ostavljene po strani, a ratovi iz devedesetih su više kao emocionalni bekgraund koji nam osvetljava nešto danas aktuelno. Taj bekgraund je relativno često prisutan, ali zbog emocionalne obojenosti i svedenosti na snažne simbole heroja i žrtava, on nije garant dobre informisanosti. Upravo suprotno”, kaže Kleut.

Ona konstatuje da postoji razlika u izveštavanju o ovim temama između medija bliskih vlasti i onih koji nisu deo klijentelističkih mreža.

“Prvi preuzimaju predstave o devedesetim koje nudi vlast, preuzimaju njihove jezičke formulacije, a mnogi idu i korak dalje, intenzivirajući ono što rukovodstvo govori. Taj jezik zastrašujuće sliči jeziku koji je u propagandne svrhe korišćen devedesetih i on je bezmalo normalizovan, jedva da izaziva pažnju. U ovim medijima se selektuju one komemoracije koje ukazuju na žrtve sa ‘naše strane’, dok kada se radi o komemorativnim događajima ‘drugih strana’, mediji kao protivtežu uvode one događaje koji su doveli do ‘naših žrtava’. Ostali mediji se ratovima devedesetih bave uglavnom onda kada vlast ili drugi mediji odu predaleko. Ili kad aktuelni događaji, poput dešavanja oko murala Ratku Mladiću u Beogradu, zatraže malo više pažnje. Međutim, analitičkog, istraživačkog ili dokumentarističkog pristupa skoro da i nema u medijima glavnog toka. Kako kažu novinari sagovornici, inicijativa dolazi od novinara, vrlo retko od urednika i redakcije. Zato ratovi devedesetih i nisu tema koja izaziva veće kontroverze ili polemike. Treba svakako dodati da se analitički tekstovi pojavljuju u nekim delovima medijskog prostora, međutim iako vrlo kvalitetni, oni ne dopiru do većeg dela građana”, kaže ona.

Komentarišući učestalo prisustvo osoba osuđenih za ratne zločine u medijima, ona kaže da je to deo “normalizacije zločina”, “uvođenja odnosa prema zločinima koji kontroverzne i bolne teme prevodi u svakodnevne okvire”.

“Ako su zločinci među nama i obraćaju nam se preko ekrana, onda oni i nisu toliki zločinci. Jer ako prihvatimo da jesu, onda moramo da prihvatimo da nešto nije u redu sa nama. Prisutni u javnom prostoru, oni imaju sporednu, ali svakako važnu ulogu da devedesete ne budu zaboravljene kako bi se po potrebi aktuelizovale”, tvrdi Kleut.

Ona, međutim, smatra da ne treba imati velika očekivanja od medija kada je u pitanju proces suočavanja sa prošlošću.

“Prvo, po svojoj prirodi mediji su okrenuti onom što se dešava sada i bez podsticaja aktuelnosti oni će retko odlaziti u prošlost. Drugo, publici ove teme više nisu važne, posebno onim mlađima. Za sve medije koji tržišno posluju to je važna stavka. Treće, sada je već prošlo dovoljno vremena da i nauka i obrazovni sistem treba da uzmu aktivniju ulogu. Iako svesna ovih strukturnih ograničenja, ne mislim da mediji treba da odustanu. Jedan deo novinara, na primer, smatra da bi mediji trebalo da pišu o drugim temama koje ukazuju na srodne regionalne probleme u zdravstvu, prosveti, ekonomiji. Fokus bi mogao biti i na temama finansiranja zločina, ili rečima jedne koleginice iz novinarske branše ne ko nas je poklao, već ko nas je pokrao. A ono što moramo da očekujemo od medija jeste da barataju potvrđenim činjenicama, i onda kada sami otvaraju teme i onda kada prenose izjave političara”, zaključuje ona.

Za kraj navedimo reči urednice “Danasa” Safete Biševac. Ona smatra da je izveštavanje o ratnim zločinima ne samo javni interes već i novinarska dužnost. S obzirom na to da je ta tema uglavnom nestala iz medija i da se nudi falsifikovana prošlost, mnogi mladi ljudi odista ne znaju ništa o tome šta se dešavalo devedesetih. Posledica toga je da su podložni medijskim manipulacijama. Mejnstrim mediji u Srbiji ih, kaže Biševac, lako “pale”, pa se stiče utisak da bi oni sutra uzeli puške i krenuli na Kosovo ili gde god im ti mediji, odnosno država, pod čijom su kontrolom, kažu da odu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend