24. avg 2020.

Ljiljana Smajlović: Navijam da Tramp pomiluje Edvarda Snoudena

U dva navrata je bila predsednica Udruženja novinara Srbije i glavna urednica “Politike”. Trenutno je kolumnistkinja “Nedeljnika”. Zbog velike strasti sa kojom prati dešavanja u Americi u kojoj je jedno vreme i živela, Ljiljana Smajlović za naš sajt govori o promenama do kojih dolazi u najjačoj svetskoj sili, kao i o mogućnosti da američki predsednik pomiluje Edvarda Snoudena. Pre toga, razgovor započinjemo još uvek aktuelnom temom na domaćem terenu.

Kako komentarišete tek završen konkurs za direktora Javnog servisa?

Nemam insajderskih informacija, ali mi se čini da je ova stvar sa odbijanjem nepotpisane prijave Dragana Bujoševića bila samo sitna zloba na njegov račun, a ne najava tektonskog pomeranja tla unutar RTS-a ili u načinu na koji vrh države razmišlja od RTS-u. Neko je učinio ono što je mogao da Bujoševiću malo zagorča život.

Šta mislite o uređivačkoj politici RTS-a?

Ja bih verovatno drugačije radila, ali ne smatram RTS skandaloznim, samo ga ne smatram dovoljno dobrim. Mene su najviše razočarale dve stvari u načinu na koji je RTS reagovao na važne događaje kod nas. Prvi put upad u RTS, mislim da je to bio strašan minus za uređivački tim što RTS o tome nije izveštavao lajv. RTS nas je izneverio i prve noći julskih nasilnih protesta, kada smo takođe morali da pratimo N1 da bismo znali šta se dešava. Znam da je mnogo teže doneti odluku da Javni servis nešto prati uživo, nego mala satelitska komercijalna televizija, ali ipak su to dve greške u nizu, u relativno kratkom vremenskom razmaku. Izgleda da se ništa nije naučilo iz one prve greške i mislim da to ostavlja loš utisak, ali takođe mislim da Javni servis, na neki način, nije ništa gori nego što je bio od 2000. naovamo, možda je u nekim stvarim čak i bolji.

Neki mediji su pisali da ste vi jedan od potencijalnih kandidata za direktora RTS-a. Da li ste dobili takav poziv?

Ne, nisam dobila takav poziv. Ta glasina je bila uporna, sve dok nije obelodanjen spisak ljudi koji su konkurisali.

Orin Hač je nedavno za WSJ napisao da je “duh inkvizicije i dalje živ, samo što sada nisu na udaru bezbožnici u crkvi, već ideološki jeretici u redakcijama i na univerzitetima”. Slažete li se sa njim i uočavate li taj inkvizitorski duh?

Neprijatno mi je da se složim u bilo čemu sa Orinom Hačom, ali to što se dešava na američkim univerzitetima je stvarno zastrašujuće. Najbolje što Amerika ima su upravo njeni univerziteti. Potpuno mi je jasno što ljudi hrle na te univerzitete i što se bore za te stipendije. A ovo što se sada dešava liči na kinesku kulturnu revoluciju. To je jedan strahovit pritisak na ljude da slično misle o ovoj kapitalnoj stvari – antirasizmu. Više nije dovoljno da nisi rasista, nego svaki dan moraš da dokazuješ da si antirasista, a da bi to dokazao moraš da govoriš određene stvari i da se ponašaš na određen način. To je takav pritisak da se ljudi asimiluju, da postanu pobornici jednog načina mišljenja. Lepo je što više niko neće smeti da prizna da je rasista, što će ljudi sebe da preispituju da vide ima li i kod njih trag nekog institucionalnog rasizma, ali nije dobro što je zavladao taj duh da se ne sme reći nešto suprotno, makar kako biste izazvali žestoku raspravu. Ako nema žestoke rasprave, ako niste protiv nečega, onda prava na mišljenje nema. Ako ne mislite drugačije od nekoga, ako postoji nova dogma, ako svi moramo da se priklonimo novoj dogmi, čak i kad je ona napredak u odnosu na staru, to nije dobro. Draž američkih univerziteta bila je u tome da se smelo misliti drugačije. Naravno, neko sa dužim iskustvom će možda reći da je bilo slično i za vreme Hladnog rata, da se nije smelo govoriti u korist levih ideja i možda ja preuveličavam kada mi se ovo čini opasnijim, ali ta politička korektnost koja je zavladala na američkim univerzitetima, čini mi se lošom za klimu dijaloga u Americi. Prepoznajem tu nesposobnost razgovora sa neistomišljenicima koje se ja sećam iz svojih škola u vreme socijalizma i žalosti me to jer je nama uvek bilo korisno da kažemo “u Americi se to radi drugačije”. Sad se pitam do kada ćemo moći da govorimo da se u Americi to radi drugačije.

Da li vam ta današnja Amerika liči na najjaču svetsku silu?

Ona jeste najjača svetska sila i mislim da će dugo to dugo ostati. Za Srbiju je dobro da postoji i kontrateža toj sili. Meni se onaj unipolarni, američki svet nije dopadao zato što je moja zemlja strahovito stradala zbog tog unipolarnog američkog trenutka, tako da ja ne mogu da govorim iz ugla šta je najbolje za Ameriku. Ja razmišljam šta je najbolje za Srbiju. Radujem se tome što se završio američki unipolaran trenutak, ali naše su vrednosti, i u kulturi i u novinarstvu, pre te „zapadne vrednosti“ nego bilo koje druge. Nama je taj ideal potreban. Ja se ljutim na Amerikance koji nam pokazuju da je taj ideal na glinenim nogama i da ga je potrebno braniti u Americi, isto koliko i u Srbiji.

Postoji li mogućnost da Donald Tramp pomiluje Edvarda Snoudena? Ta izjava je zaprepastila mnoge u svetu.

Ja iskreno mislim da nije moguće da ga on pomiluje, veliki je otpor i u Republikanskoj stranci, ali razumem zašto je Tramp to rekao. Snouden je postao azilant u vreme vlasti demokrata, on podseća Ameriku da se Barak Obama zaklinjao da će prekinuti sa zloupotrebama obaveštajnih službi iz Bušovog vremena ali im je sve oprostio, pa i torturu zarobljenika, čim je došao na vlast. Edvard Snouden je pokazao da obaveštajni kompleks nekažnjeno krši osnovne građanske slobode. I Donald Tramp je žrtva obaveštajne zajednice, koja je od njega pravila mandžurijskog kandidata, izdajnika, čoveka čiji je izbor za predsednika namešten iz inostranstva. Ipak, nezamislivo mi je da ga abolira zbog toga što je u Americi apsolutni tabu da neko prođe nekažnjeno nakon što se zameri vojno-obaveštajnom kompleksu. To bi bilo veće čudo od svega što je Tramp do sada uradio. Ja bih navijala za to da se Snouden pomiluje, ali to bi bilo kršenje trenutno najvećeg američkog tabua, pa ne verujem da će se desiti.

Domaći mediji se nadaju da će Tramp rešiti kosovsko pitanje jer mu znače glasovi Srba iz Amerike. Ima li istine u tome?

Prvo, Tramp već ima srpske glasove u Americi, bez da išta reši. Ne verujem da postoji ideja da on reši Kosovo na način koji bi se dopao Srbima. Drugo, da biste vi imali spoljnopolitički uspeh u Americi, morate da imate štampu koja će to proglasiti uspehom. Kada bi Donald Tramp učinio bilo kakav ustupak Srbima, napala bi ga štampa koja je aplaudirala kada je raketirao Siriju. On samo traži da smanji američke troškove vladavine svetom. Skeptična sam prema ideji da mu je potreban neki uspeh na Balkanu da dobije podršku američkih glasača.

Hoće li Tramp biti predsednik Sjedinjenih Država naredne četiri godine?

Zbog Srbije, ja bih volela da bude, ali me već nekoliko meseci muči strah da će izgubiti izbore.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend