02. sep 2021.

Petričić

O čemu nam govori crtajući svoje artiste i modele veliki majstor Dušan Petričić? Možda ovo: sve što vidimo nalazi se u oblasti osenčenoj ljudskom stravom. Njegova je tema zlo koje nas je zarobilo, i od toga se nema gde osim u proboj.

Lica pokazana njegovim očima i rukom, jesu bogati izvor jeze u raskošnoj rugobnosti. Duško se ne igra sa svojim darom, niti sa odvratnom temom. On živi sa njenom agonijom, našim kukavičkim posrtanjima i najavom dramatičnog raspleta poslednjom preostalom snagom. Ništa u tome što izlazi ispod njegove ruke ne mora da nam bude smešno. Inače bi to bili kao što i jesu obični pajaci, propalice bez značaja, da se preko nas živih nisu dokopali moći koja ubija život.

Duško zna kako se to dogodilo. Govoreći za Danas o javnoj torturi vladara i njegove posluge, on kaže: „Koliku je ulogu u sopstvenom razvlašćenju igrala naša elita, posebna je priča. Mnogi su ozbiljno posrnuli u ovim klizavim vremenima. Svakom profesoru, advokatu, arhitekti, režiseru, piscu, umetniku, novinaru, lekaru, muzičaru… postavljam pitanje: zašto dajete otvorenu podršku osvedočenim lopovima i kriminalcima koji glume vlast? Odakle vi u njihovom društvu? Zatrpani i sakriveni iza prljavih para, straha, gluposti, verujete da ne morate da odgovorite na to pitanje. Doći će trenutak kada ćete morati da pružite odgovor. Makar svojoj rođenoj deci.“

Ovo je bila šaka u lice. I bez pera i tuša Petričić udara snažno. Sa lopužama su udruženi ljudi kupljeni malim ustupcima. Njihov glas se davno ne čuje u gluvonemom podaništvu.

Možda zbog običnog srama, ili opijenosti veličinom do ovih vremena nepoznatom u našoj istoriji. Ili su priterani u ćošak velikim strahom da ne izgube nešto još veće nego što su oni sami, ili sinekurama koje su važnije od nestalog ugleda. Ili u sujeverju da je strašilo večno. Ili pred velikim zlom koje im se čini spasonosnim i trče mu u ledeno naručje.

To je igra samrtnim mazohizmom koji ih usrećuje pred užasnim licem ništavila, ako su već zaboravili šta je to istina i zašto joj više ne služe. Ili je to konačno gubljenje najvažnijeg ljudskog svojstva, etike življenja, zaturenoj u udobnoj poniznosti. Ili uverenje da je svaka pobuna uzaludna. Ili čvrsta odluka da nikada nikome neće odgovarati za apologiju zločina, čak ni svojoj deci.

Deca će ih razumeti a možda i neće, tada će i njima i deci biti potrebno basnoslovno iskupljenje. Elita koja stvara kulturu jednog naroda, uvek je na čelu pobune kad talog pokrije lepotu. Ovde nije, nego je na stubu srama. Ovde je bunt ostao Dušanu Petričiću i nekolicini nepokornih. Ostali se moraju izboriti sa odlukom da raskrste sa sobom i pognu negdašnje glave pred Luciferom.

Petričić ne voli svoju temu, to se inače ne može voleti. Vremenom je evoluirao njegov likovni pristup vladaru, koga vidi kao poglavicu divljeg primatnog plemena, kao totem pijane rulje na rastanku sa civilizacijom. I ta beslovesna gomila svakoga dana prinosi sve veće žrtve bogu nastalom od nedostatka materije, ne videći ništa: ni boga, ni sebe, ni razloge za slepilo. Od čega je sve to što nas krade, prezire, truje i ubija, kako je nastalo i koju smrtonosnu tajnu krije u sebi? Majstor nam uvek iznova daje odgovore: to je ništa, manje je nego ništa, ali je strašno.

Svaki Duškov rad nadmašuje karikaturu kao zamisao. To je umetnička fikcija koja je ostvarena, prikaz uboge ništarije na tronu sastavljenom od bivših kandidata za ljude. Na toj haotičnoj gomili, nestaju istorija i budućnost, pred stalnom strepnjom da bi smrt mogla da bude večna.

Svaka zamisao o nadrealnom svetu, kao fantastična ideja o onome što ne može biti, nestaje pred istinom. Sve je mnogo gore i ružnije od svake zamisli, ružnoća portreta rađenog bez trunke ljubavi, ali i bez mržnje, nikada ne dostiže original, kao nenadmašni uzor nedostatka žive materije u njemu. Čineći svoje teme lepšim i ljudskijim nego što jesu, majstor im ostavlja ono malo duše za lični obred pred ispovednikom. Bez njegovih radova, skoro da nije moguće videti ništa od onoga čega inače nema ako se ne nacrta.

Tek je sada u svojim prilično ozbiljnim godinama Petričić u punoj snazi. Više puta je javno optužen da svojim tušem ruši ili ubija kralja. Zašto bi to radio? On samo vidi ono što je dato jedino njemu da vidi i uplaši nas prizorom i ohrabri nas svojim darom. U njegovoj viziji trulež je obuhvatila sve: poglavicu i sirotinjsko pleme koje se krotko predaje svojoj propasti. Sunovrat bi mogao da bude zajednički i opšti: niti poglavica može da opstane takav, niti mi ovakvi. Budućnost je pod ruševinama.

Delo Petričića je njegova lična pobuna. Ne brani nam da se pridružimo. Pogledajte samo slike o životu i sablastima koje gase svaki fenjer.

Pleme spava i umire u snu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend