02. feb 2022.

Poslednji pozdrav Kseniji

U to vreme bilo mi je veliko olakšanje ako je zateknem da sedi tamo – nju, koleginicu Kseniju Janković. Svakodnevni radni zadatak mi je bio da napravim simbolični politički krug po centru Beograda.

To je značilo da krenem iz redakcije u Borbinoj zgradi prvo na Terazije u sedište Đinđićevog DS-a, i sprat ispod Mićunovićevog Demokratskog centra.

Zatim kroz Knez Mihailovu pa u sedište SPO kod Vukovih. Potom nizbrdo u Kralja Petra, do sedišta GSS, još je tamo sedeo i Miljenko Dereta.

Onda da izbijem u Braće Jugovića kod Koštuničinih. I naposletku da se spustim niže u Francusku ulicu u sedište radikala.

Posao mi je, po rečima Slavka Ćuruvije, bio prost – „pratićeš sve važnije stranke i obe skupštine, moraš da imaš sve što kažu svakoga dana zvanično, i sve što neće da kažu svakoga dana, ali nezvanično“.

U tom drugačijem vremenu od sadašnjeg, novinar je bio taj koji je donosio priče, a i osnovne informacije tipa kad stranka ima skup, kad i gde potpisuje koalicioni ugovor, gde će njen lider da glasa tačno ako su izbori… Ništa nije stizalo već spakovano i lagodnim posrednim putem od raznih pres-servisa i agencija za profesionalno održavanje odnosa sa javnošću.

U tom drugačijem vremenu od sadašnjeg, krug je imao drugačije značenje nego sad. I prostorno i političko.

Tako je ugledni Beogradski krug intelektualaca još uvek bio krug u kome su bili i ljudi konzervativnog opredeljenja. Na primer, i Vesna Pešić i Vladeta Janković. Prelom na polukrug u kome će ostati da se krugom zovu samo zagovornici krajnjeg liberalizma, koji se odvijao postupno i godinama, još se nije dovršio.

U tom drugačijem vremenu od sadašnjeg činilo se da jedino Đinđić i Šešelj zaista shvataju da se politika odvija i vodi prema zakonima televizijskog zabavnog programa, s tim što se prvi nije sasvim mirio sa tim, a drugi je nastojao da to što bespoštednije iskoristi.

U tom drugačijem vremenu od sadašnjeg, kad sam ulazila u sedište radikala i u kancelariju generalnog sekretara stranke, koji je obavljao i dužnost portparola, paradoks tog dolaska bio bi danas merljiv jedino time da novinar Informera ima svakodnevni zadatak da zakuca na vrata sedišta Đilasove stranke.

S jednim bitnim izuzetkom – pod uslovom da prenosi verno i izjave stranačkih čelnika, i da ih ne stavlja u izmišljeni i nasilno iskonstruisani kontekst.

Ili da novinar novina Nova redovno ide u sedište SNS u starom Merkatoru, tražeći od Vladanke Malović da pita tog i tog naprednjaka za komentar te i te teme.

U onom drugačijem vremenu, kada god bih ušla u starinski salonski dorćolski stan visokih plafona, čije je široko predvorje bilo krcato uredno naslaganim paketima sa radikalskom štampanom propagandom, i kada god bih videla nju, Kseniju, koleginicu, kako tamo sedi i ona nešto ili nekog čeka, paradoks je gubio snagu i postojao podnošljiviji.

Mogla sam barem da sačekam sa njom, dok me ne udostoje odgovora o tome šta sam došla da ih pitam – kad im dolazi ruski prijatelj Vladimir Žirinovski, šta će s njim da rade po Beogradu, ili šta je već bila priča…

I zato poslednji pozdrav Kseniji, i tom vremenu drugačijem od sadašnjeg, u kome su ostali mnogi dobri ljudi s obe strane kruga…

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend