Svi smo učili da „država ima monopol na upotrebu fizičke prisile“, i da je to jedan od civilizacijskih temelja na kojima počivaju uređena društva. Šta to, međutim, znači? Svakako ne to da je država nešto kao glavni siledžija u kraju, koji teži tome da ostane jedini siledžija u kraju, nego to da država ima i sprovodi zakone, tako da i sredstva sile i prisile nad građanima može da sprovodi samo u skladu s vlastitim ustavom i zakonima, i to samo onako i onoliko koliko je neophodno, zarad odvraćanja i prevencije većeg zla. A sve to u okviru međunarodnih standarda, dakako.