15. dec 2016.

Zašto novinari u Srbiji masovno beže iz profesije

Medijski radnici su uveliko u prekarnom statusu, a novinari predstavljaju simbol urušavanja društvenog položaja radnika u kreativnim industrijama

Foto: Jana Nikolić

Foto: Jana Nikolić

Od 2000. na ovamo beleži se konstatno pogoršanje ekonomskog položaja zaposlenih u medijima, onesiguravanje zaposlenja, radnog mesta, uslova rada, zarade, socijalnog i zdravstvenog osiguranja i života uopšte. Zato sve češće o statusu medijskih radnika govorimo kao o prekarnom statusu, a novinari predstavljaju simbol urušavanja društvenog položaja radnika u kreativnim industrijama.

Urušavanje ekonomskog položaja medijskih radnika prati i urušavanje profesionalnih standarda, porast cenzure i autocenzure, i sve masovniji izlazak novinara iz profesije.

Razlozi pogoršanja statusa medijskih radnika su višestruki.

Medijsko tržište je kostantno predmet političke manipulacije te otuda ostaje manje uređeno nego druga podtržišta, iako se zakonski okvir poslovanja i funkcionisanja medija relativno popravlja. Neuređenost tržišta u praksi, snažna intervencija države na tržištu kroz direktne i indirektne subvencije odabranim medijima (neisključivanje sa tržišta onih medija koja ne ispunjavaju zakonske uslove, tolerisanje visokih poreskih dugovanja, indirektno finansiranje medija preko državnih preduzeća i u poslednje vreme ozbiljne neregularnosti u novouvedenom modelu projektnog finansiranja) za posledicu imaju nesigurnost poslovanja vlasnika medija koje se prenosi i na tržište rada.

Kao i u drugim delatnostima, privatizacija je dovela do gašenja, pre svega, manjih lokalnih medija, a veliki broj novinara je ostao bez posla.

Nesigurnom poslovanju medija doprinose i tehnološke promene koje izazivaju seljenje čitalaca/gledalaca na digitalne platforme. Usvajanje novih modela poslovanja u medijima je sporo i stihijsko i najčešće izazvano ekonomskom prinudom, odnosno izborom digitalnih platformi zbog relativno niskih troškova.

Iako je ekonomski položaj novinara drastično urušen, novinari dele sudbinu zaposlenih u drugim delatnostima.

Prema istraživanju objavljenom u okviru projekta Regionalna platforma za zagovaranje medijskih sloboda i sigurnosti novinara – mreže novinarskih organizacija i sindikata u zemljama zapadnog Balkana, plata novinara/ki u Srbiji ne prelazi 400 evra što je na nivou neto prosečne zarade isplaćene u oktobru koja je iznosila 368 evra (45.281.dinar). Neka druga istraživanja sugerišu da su zarade novinara, posebno u unutrašnjosti, znatno niže i ne prelaze 250 do 300 evra.

Zvaničnih podataka o zaradama u profesiji i o broju zaposlenih novinara u medijima nema. Naime, u izveštajima Agencije za privredne registre u sklopu finansijskih izveštaja preduzeća objavljuju se podaci o prosečnom broju zaposlenih, bez razvrstavanja na novinare/ke i ostalo osoblje, dok u Registru medija ne postoji obaveza unošenja podataka o broju zaposlenih pa tako ni o broju angažovanih novinara bilo stalno zaposlenih ili honorarnih saradnika. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, koji poznaje kategoriju medijskih radnika (daleko šira kategorija od broja novinara), u Srbiji oko 70.000 ljudi rade u medijima.  Otuda se čak i podaci dobijeni u istraživanju sa impozantnim uzorkom od 1.100 medijskih radnika, većinom novinara (u okviru projekta „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“) mogu smatrati samo indikativnim.

U dubinskim intervjuima koji predstavljaju sastavni deo istražianja „Od novinara do nadničara“, novinari svoj ekonomski položaj smatraju ni boljim ni gorim u odnosu na druge profesije u kojima je, takođe, došlo do značajnog smanjenja zarada, pogoršavanja uslova rada i kršenja prava iz oblasti radnih odnosa. Jedini razlog koji novinari navode kao nešto što ih odvaja od drugih profesionalaca koji su doživeli sličnu sudbinu je njihov opis posla – da brane javni interes.

Prema više istraživanja između 30% i 50% novinara prima zarade neredovno, sa zakašnjenjem od jednog, do nekoliko meseci pa i više od godina dana. Takođe, veliki broj novinara radi na crno ili sa neodogovarajućim ugovorima – autorskim ugovorima koji se ne obnavljaju, ugovorima o delu ili bez ikakvog ugovora.

Najnoviji talas privatizacije završen 2015. godine, sproveden kao deo medijske strategije sa ciljem „izlaska države iz medija“, doveo je do daljeg pogoršanja ekonomskog statusa zaposlenih, pre svega u lokalnim medijima koji su u teškoj situaciji  ili pred stečajem i do masovnih otpuštanja. Procenjuje se da je najmanje 1.000 novinara izgubilo posao tokom privatizacije, iako je veliki broj medija koji je u procesu privatizacije ugašen zapravo bio na ivici gašenja i pre pokretanja vlasničkih promena.

Nasuprot tome, nema podataka o tome da li je nastavak rasta broja medija uticao na porast zaposlenosti novinara. Iako to zvuči kontradiktorno, istraživanja navode na zaključak da broj nezaposlenih novinara raste.

Pogoršanje ekonomskog statusa novinara nije vezano samo za opadanje nivoa zarada i neredovnost isplate, već i za povećanja radnih obaveza (na primer istovremeni rad za štampano i web izdanje medija), produženje radnog vremena (na 10 i više sati dnevno, vikendima i praznicima) koje se najčešće ne plaća, i mobing. Od 2000. na ovamo, beleži se uznemiravajući trend da novi privatni vlasnici prisiljavaju novinare da se u okviru poslovnih konglomerata vlasnika bave i poslovima koji su u suprotnosti sa novinarskom profesijom, kao što je na primer prodaja oglasnog prostora.

Faktori koji utiču na prekarni status novinara su brojni.

Status novinara u Srbiji, kao i u svim zemljama regiona, mogao bi se opisati kao prekaran.  U istraživanju „Od novinara do nadničara“ navodi se da se najveći procenat prekarnosti odnosi na egzistencijalnu nesigurnost gde gotovo polovina novinara prijavljuje da je izložena tom tipu nesigurnosti. Ovaj nalaz slaže se i sa nalazima drugih istraživanja po kojima približno polovina novinara radi na crno ili u nesigurnom statusu, što ih onemogućava da planiraju budućnost i kontrolišu svoj život, i drži ih u položaju iznuđene poslušnosti i nezadovoljstva sopstvenim životom.

Drugi najrašireniji indikator prekarnosti je nesigurnost radnog vremena (38%), koja prevazilazi uobičajene uslove novinarskog rada koji podrazumevaju fleksibilnog radnog vremena, a treći nesigurnost radnog mesta (38%). Slede nesigurni uslovi rada i pravna nesigurnost (po 35%) nesigurnost zaštite zdravlja i bezbednosti (29%), nesigurnost zaposlenja (24%), i na kraju statusna nesigurnost (21%) i neizvesnost zarade (17%).

Nešto drugačiji rezultat dobijen je u istraživanju NUNS-a gde su novinari obuvaćeni istraživanjem rekli da postoji izražena neisgurnost zarade.

Svi tipovi nesigurnosti još su izraženiji kod nezaposlenih novinara, od kojih, na primer, samo 14% veruje da bi u narednih godinu dana moglo da nađe posao u struci.

Većina istraživanja, ne pravi razliku između novinara i urednika. Međutim, neka istraživanja, uključujući i poslednje NUNS-ovo istraživanje pokazuju da su plate urednika dva do tri puta veće od plata novinara što njihovu ekonomsku poziciju čini mnogo lagodnijom. Nema podataka o tome koliko su urednici izloženi prekarnom statusu, a podaci o otpuštanju urednika su sporadični (na primer u NIN-u je sa obrazloženjem da je tehnički višak otpuštena urednica političke rubrike Antonela Riha, dok je u Novostima šef deska Srđan Škoro izgubio radno mesto što je koincidralo sa kritikom vlade u jednom mediju) i nisu povezani sa nesigurnim ekonomskim statusom medija i novinara.

Iz drugih podataka iz istraživanja (uticaj urednika na rad novinara, njihova povezanost sa menadžmentom i vlasnicima medija), uključujući i NUNS-ovo, može se posredno izvući zaključak da je njihov radni status sigurniji i zaštićeniji u odnosu na članove novinarskog kolektiva.

Većina istraživanja sugeriše da novinari napuštaju profesiju zbog nesigurnih uslova rada i niskih zarada, ali raširenost cenzure i autocenzure takođe imaju snažan uticaj na odluke novinara da napuste profesiju.

U velikom broju istraživanja, u dubinskim intervjuima i na skupovima posvećenim stanju u medijskom sektoru, najčešće se kao razlog za ubrzano napuštanje profesije, navodi da novinari biraju druge poslove jer žele veće i redovnije zarade. Novinari najčešće prelaze u sektor PR, marketinga, HR-a i slično, mada ima i slučajeva prelaska u sasvim udaljene sektore (osiguranje, trgovina i drugo).

U istraživanju „Od novinara do nadničara“, od 10 novinara četvoro je reklo da bira bekstvo iz profesije, četvoro bira integritet profesije i po cenu lošeg statusa i male plate, a dvoje bira sigurnost radnog mesta čak i po cenu cenzure i autocenzure. Ukratko, niska zarada nije jedini razlog za bekstvo iz profesije.

Veliki broj novinara, u različitim istraživanjima, kao razloge za napuštanje profesije ili nepodnošljivost uslova rada navodi ulazak u profesiju ljudi koji imaju skromne profesionalne i etičke standarde, i koji vide ulazak u medije kao jedinu mogućnost za sticanje kakvog takvog zaposlenja. Priliv nekvalitetnog kadra obara profesionalne standarde u medijima i omogućava poslodavcima da nude niže zarade i lošije uslove rada.

U svim istraživanjima ekonomski položaj novinara povezuje se sa postojanjem cenzure i autocenzure gde se pristanak novinara da se priklone cenzuri i autocenzuri direktno povezuje sa lošim ekonomskim statusom i nemogućnošću lakog pronalaženja zaposlenja u ili van profesije.

Tip vlasništva nad medijima nema značajnijeg uticaja na radno pravni status novinara.

U svim istraživanjima, uključujući i najnovije NUNS-ovo, uočava se da novinari koji rade u javnim medijskim servisima imaju relativno viši nivo zarada, češće su zaposleni na neodređeno nego na određeno vreme i mogu da računaju da će veći deo njihovih prava koja proističu iz radnog odnosa biti poštovan.

Takođe, novinari zaposleni u velikim medijskim kućama najčešće imaju jasno regulisan radni status, iako i u medijima u kojima je vlasnik država i privatnik, ima slučajeva da poslodavac neredovno isplaćuje zarade, ne plaća poreze i doprinose na zarade. U većini lokalnih medija u kojima je država bila vlasnik, a koje su ostale u poslednjem krugu privatizacije, zarade novinara su takođe bile niske i neredovne. Ipak, veliki otpor koji su novinari pružali privatizaciji proističe iz iskustva da su u medijima u vlasništvu države generalno više poštovana radna prava nego u privatnim medijima.

Nema istraživanja koja bi posebno osvetlila položaj novinara zaposlenih u medijima čiji su vlasnici novinari. Uzgredni primeri pokazuju da se ovi mediji ne razlikuju od drugih privatnih medija kada je u pitanju poštovanje prava stalno zaposlenih i honoraraca, koje prvenstveno zavisi od opšteg finansijskog stanja medija.

Novinari nisu svesni svojih prava i ne bore se za njih.

Jedan od najvažnijih nalaza „Od novinara do nadničara“ je neinformisanost novinara o sopstvenom radnom statusu. Veliki broj novinara koji rade na crno je anketarima prijavljivao status zaposlenog, iako je njihov angažman najčešće bio rezultat usmenog, potpuno neformalnog dogovora. Takođe, novinari ne raspoznaju tipove radnih ugovora i ugovora o privremenom i povremenog angažovanju, niti imaju znanja o tome kakva su njihova prava.

Mnoga istraživanja pokazuju da novinari, i kada im je jasno da njihov status nije na odgovarajući način regulisan, izbegavaju da se obrate poslodavcu i zatraže regulisanje svog statusa u strahu od gubitka kakvog takvog angažmana. Između novinara koji su angažovani na neodređeno i drugih privremeno angažovanih, ne postoji velika razlika u osećanju nesigurnosti radnog mesta. Široko rasprostranjena nesigurnost bazirana je na iskustvu da je proces otpuštanja brz (na primer, Antonela Riha je dobila plaćenih mesec dana).

Takođe, istraživanja pokazuju da je veoma mali broj novinara sindikalno organizovan, a zbog nemogućnosti da plaćaju članarinu, sve više novinara odustaje i od članstva u profesionalnim udruženjima i od samostalnog uplaćivanja poreza i doprinosa i bira potpuno potonuće u sferu crnog tržišta.

Novinarski protesti zbog ugroženih radnih prava su vrlo retki i najčešće skoncentisani na sam kolektivi vrlo retko nailaze na podršku i solidarnost drugih medijskih kolektiva i radnika.

Uticaj projektnog finansiranja na poboljšanje finansijskog i profesionalnog položaja novinara nije istražen, ali je verovatno mali.

Istraživanja vezana za projektno finansiranje medija usmerena su prvenstveno na regularnost procesa i kvalitet proizvedenog sadržaja i ne daju jasnu sliku o tome da li projektno finansiranje ima uticaja na eventualno povećanja zarada angažovanih novinara i na njihovo profesionalno osnaživanje.

Posredni podaci pokazuju da je obezbeđivanje projektnog finansiranje za mnoge medije slamka opstanka, a ima medija kojima je dodeljen novac po konkursima za projektno finansiranje a koji su u međuvremenu ugašeni (vidi projekat BIRN Ispod radara: monitoring implementacije projektnog finansiranja medija).

Takođe, analiza kvaliteta proizvedenog sadržaja pokazuje da u većini slučajeva, obrada tema nije doprinela učvršćivanju profesionalnog ugleda novinara. Naime, čak i u obradi tema koje nisu pod udarom cenzure/autocenzure, već omogućavaju punu slobodu izbora sagovornika i obrade teme, novinari najčešće nisu pokazali visok stepen novinarske etike i poznavanja profesionalnih kriterijuma.

Realizaciju projekta besplatne pravne pomoći i saveta iz etike podržala je organzacija Civil Rights Defenders.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend