24. okt 2016.

Bracanović potvrdio Legijin iskaz: Leteli smo helikopterom za Beograd u vreme bombardovanja

sud_scf_jana_nikolic-5

Nekadašnji zamenik načelnika RDB Milorad Bracanović tvrdi da je JSO i u vreme NATO bombardovanja bila pod komandom Radomira Markovića i da su tada helikopterom leteli sa Kosova za Beograd. Optuženi Marković kaže da ništa od toga nije tačno

Milorad Bracanović, nekadašnji zamenik načelnika Resora državne bezbednosti (RDB) i načelnik za obaveštajne, kontraobaveštajne i bezbednosne poslove Jedinice za specijalne operacije (JSO), potvrdio je juče deo iskaza Milorada Ulemeka Legije, komandanta JSO, da su oni tokom bombardovanja leteli helikopterom za Beograd na sastanke sa tadašnjim načelnikom RDB Radomirom Markovićem.

Optuženi Marković kaže da to nije tačno i tvrdi da helikopteri nisu smeli da lete tokom bombardovanja, kao i da svedok meša 1997, 1998. i 1999. godinu, koje je proveo radeći sa JSO na Kosovu.

On je podsetio da je i sam bio pilot helikoptera i da zna da bi te helikoptere tokom bombardovanja, ako ne NATO, sigurno oborile naše jedinice protivvazdušne odbrane, pošto je letenje zabranila i naša vojska.

Ovaj detalj je bitan zato što je Ulemek u istrazi rekao da je sa Kosova helikopterom došao u Beograd krajem marta 1999, „pet-šest dana posle početka bombardovanja“, i da je imao sastanak sa Radomirom Markovićem u kabinetu Franka Simatovića. Ulemek tvrdi da mu je tada optuženi Marković rekao:

„Potrebno je da se ukloni jedno lice koje trenutno svojim neprijateljskim delatnostima ozbiljno ugrožava bezbednost države.“

Ulemek je odbio da izvrši taj zadatak, pravdajući se da ne može da ostavi svoju jedinicu na Kosovu, a kasnije je shvatio da se radi o novinaru Slavku Ćuruviji.

Bracanović je u Specijalnom sudu u Beogradu svedočio o saznanjima koja ima u vezi sa ubistvom Slavka Ćuruvije, urednika i vlasnika Dnevnog telegrafa i magazina Evropljanin, 11. aprila 1999, u prolazu ka zgradi u kojoj je stanovao, u Svetogorskoj ulici u Beogradu.

Osam puta, jednom ili nijednom

Bracanović je rekao da je na sastanke tokom NATO bombardovanja 1999. kod Radomira Markovića, njihovog neposrednog šefa, često išao sa Ulemekom, ali i da je Ulemek išao sam.

Opisao je te letove kao „zanimljive, zbog tog izbegavanja opasnosti“, pošto su leteli između planina kako bi izbegli radare NATO.

Suprotno Markoviću, koji tvrdi da nijedan helikopter nije leteo od početka bombardovanja 24. marta 1999. godine jer je on lično naredio „da se svi helikopteri rasklope“, kao i da nije imao sastanke sa Ulemekom i Bracanovićem jer za to nije bilo nikakve potrebe, Bracanović je rekao da je odlazaka bilo: „Ne sećam se tačno koliko, recimo, pet, šest, sedam osam…“

Odgovarajući na pitanja, on je precizirao da su sa Kosova dolazili helikopterom marke gazela.

Bracanović je na pitanje Vladimira Marinkova, advokata prvooptuženog Markovića, da objasni pod čijom je komandom bila JSO u vreme bombardovanja, odgovorio da je to bio direktno načelnik RDB Radomir Marković. Marković, međutim, tvrdi da on nije rukovodio Jedinicom

Kaže da su sletali na Institut bezbednosti na Banjici.

„Tu bi nas sačekao auto i odvezao nas kod načelnika. Posle sastanka se vratimo i helikopter nas odveze nazad, a ukoliko bi’ se zadržali dan-dva, helikopter bi se vraćao u bazu u Raškoj, a mi bi’ se vratili kolima“, objasnio je Bracanović.

Na pitanje predsednice sudskog veća Snežane Jovanović da li su ti letovi evidentirani i ko je pilotirao, Bracanović je rekao:

„Nisam siguran, ali pretpostavljam da je let morao da se najavi. Imali smo mi vešte pilote koji su izbegavali radare. Mene je vozio šef eskadrile Sloba Glavčić, a Legija je leteo sa Leka Veljkom.“

Dodao je da se radilo o lakim helikopterima gazela „kakvi se pojavljuju u filmovima o Vijetnamu“, koji su služili za prevoz, a ne za borbu.

Bracanović je rekao da su vezisti morali da vode evidenciju u takozvanom vremeniku o svim komunikacijama, radio-vezama, mobilnim telefonima i satelitskom telefonu koji su dobili iz Beograda (koji on nije video, ali je čuo da ga JSO koristi), kada su veze usled NATO bombardovanja bile u prekidu, ali da ne zna šta se desilo sa dokumentacijom JSO čuvanom u sanducima nakon rasformiranja Jedinice za specijalne operacije u martu 2003. godine.

Bracanović je čak promrmljao sebi u bradu da je „bilo mnogo veleizdajnika“ i da je deo dokumentacije možda „kod Amerikanaca“.

Kada ga je okrivljeni Ratko Romić suočio sa iskazom Ulemeka, koji je rekao da je samo „jedan jedini put“ leteo helikopterom za Beograd na sastanak sa Markovićem, Bracanović je ostao pri tome da je tih letova bilo više.

Da li je letova ka Beogradu i sastanaka bilo ili ne, nije jedino neslaganje u iskazu Milorada Bracanovića i Radomira Markovića. Bracanović je na pitanje Vladimira Marinkova, advokata prvooptuženog Markovića, da objasni pod čijom je komandom bila JSO u vreme bombardovanja, odgovorio da je to bio direktno načelnik RDB Radomir Marković.

Marković, međutim, tvrdi da on nije rukovodio Jedinicom, da je o njenoj upotrebi na terenu u to vreme odlučivao Združeni štab vojske i policije na Kosovu i Metohiji.

Objasnio je da on nije mogao da rukovodi Jedinicom iz Beograda, da nije znao stanje na terenu i da su to radili generali vojske i policije koji su bili na Kosovu.

Bracanović je, često se ograđujući da ne može da se seti tačnog vremena nekih događaja, pomenuo da je „stigao neki papir, ali ne kod nas u Jedinicu“ o tome da su svi pod komandom Združenog štaba, da je on sa Legijom ponekad išao na sastanke Štaba, ali je i ostao pri tome da su on i Legija imali direktnu komunikaciju sa načelnikom RDB Markovićem i da su odlazili u Beograd.

Mihajlović rekao da zna ko je ubio Ćuruviju

Odgovarajući na pitanja advokatice Radonjića i Romića, Zore Dobričanin Nikodinović, Bracanović je ispričao da je (kao zamenik načelnika RDB-a, postavljen posle pobune JSO 2001. godine) prisustvovao kolegijumu na kojem je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović rekao da zna ko je ubio Slavka Ćuruviju.

„Prisustvovao sam tom kolegijumu na kom su bili svi načelnici uprava, a ispred Resora bili smo Andrija Savić (tadašnji načelnik, prim. nov.) i ja. Na tim kolegijumima stalno su se vrtela tri dežurna pitanja: Ivan Stambolić, Ibarska i Ćuruvija.

Mihajlović je postavio pitanje o Ćuruviji, a onda rekao: ‘Nemate vi pojma, njega je ubio onaj kriminalac Luka’…“

„Pejović“, pomogla je Zora Dobričanin.

„… da Pejović, Luka Pejović, koji je tada već bio ubijen. Bila je ta neka priča da je žena koja je živela sa Ćuruvijom (Branka Prpa, pomogla je advokatica) rekla da je u novinama videla čitulju i prepoznala ubicu i prijavila policiji“, dodao je Bracanović ograđujući se da nije siguran da li je to čuo ili je pročitao u novinama.

Na kasnije ponovljeno pitanje sudije Snežane Jovanović Bracanović je odgoorio da je siguran da je o Branki Prpi i Luki Pejoviću tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović na kolegijumu sa načelnicima službi bezbednosti pričao sa željom da im pokaže kako su nesposobni.

O ubistvu pročitao u Ekspres politici

Na početku suđenja, u neometanom izlaganju, Bracanović je rekao da je za ubistvo Slavka Ćuruvije saznao iz članka u Ekspres politici tokom boravka na Kosovu.

„Na Kosovu sam boravio od 24. marta pa sve do juna 1999. godine. Bilo je čestih prekida struje i komunikacija, pa sam morao da šaljem ljude u Rašku na snabdevanje. Jedan od njih je kupio Ekspres politiku, video sam naslov u novinama da je ubijen Ćuruvija, ali mi to nije privuklo posebnu pažnju. Sve ostalo što znam o ubistvu, saznao sam iz štampe“, rekao je Bracanović.

On je ispričao i da je 2002. godine, kada je bio zamenik načelnika RDB, na jednom od kolegijuma rečeno da u vezi sa ubistvom Slavka Ćuruvije treba da budu saslušani pripadnici Službe koji su pratili Ćuruviju.

„General (Radovan) Knežević je došao do mene, rekao mi to, a ja sam rekao da to nije nikakav problem, dao sam mu spisak ljudi i zamolio da kaže kad će to da bude, da ću ljudima reći neka kažu sve što znaju, samo da ne dođe do nekog fizičkog obračuna, da ne budu prisiljavani da kažu nešto što ne znaju“, naveo je Bracanović.

Nisam na poligrafu pitan o Ćuruviji

Bracanović je demantovao medijske navode iz nezvaničnih izvora da mu je Legija rekao ko je ubio Ćuruviju i da je upravo zbog tog saznanja pao na poligrafu kada je hapšen u vreme akcije „Sablja“, posle ubistva premijera Zorana Đinđića.

On je na dopunska pitanja prvookrivljenog Radomira Markovića rekao da je u to vreme poligrafski testiran, ali da su ga pitali za ubistvo Ivana Stambolića, a ne Slavka Ćuruvije.

Suprotno Markoviću, koji tvrdi da nijedan helikopter nije leteo od početka bombardovanja 24. marta 1999. godine, jer je on lično naredio „da se svi helikopteri rasklope“, kao i da nije imao sastanke sa Ulemekom i Bracanovićem jer za to nije bilo nikakve potrebe, Bracanović je rekao da je odlazaka bilo

„Mediji su pisali da sam pao na poligrafu. Ja nikada nisam ispitivan na poligrafu za Ćuruviju. I tužioca sam tokom ispitivanja pitao odakle ta informacija“, tvrdi Bracanović.

Sudija Snežana Jovanović suočila je svedoka sa izjavama koje je o njemu dao radnik Službe državne bezbednosti Gradimir Milić. Milić je, naime, rekao da „Bracanović zna sve o ubistvu Ćuruvije“.

„Šta to znate a niste nam rekli?“

„Rekao sam što sam znao, a za ovo drugo jedino da počnete da me bijete“, rekao je Bracanović, dodajući da se šali.

„A zašto bi onda taj svedok to rekao, šta mislite?“, pitala je sudija.

„Ne znam, možda mu nisam bio simpatičan, izbacio sam ga sa posla jer je radio protivzakonite stvari“, rekao je Bracanović.

On je prethodno, na pitanje sudije da li zna ko je Gradimir Milić ispričao da se radi o radniku DB koji je zajedno sa „koleginicom koja se prezivala Stambolić“ pisao „zatvorene“ informacije za ministra Mihajlovića, za koje niko drugi nije znao. Pisali su ih, tvrdi Bracanović, u jednom primerku, što je protivzakonito, jer ne može da se šalje informacija ministru, a da ne ostane trag.

Kad je došlo do smene Mihajlovića, Bracanović tvrdi da je uhvatio Milića kako na seckalici za papir uništava te dokumente sa informacijama za ministra.

Bio je jedan Kurak, ali nije taj

Bracanović je rekao da nikad nije video Miroslava Kuraka, rezervistu RDB, osumnjičenog da je ubio Ćuruviju sa 17 hitaca. On je rekao da je u JSO postojao „jedan mlađi pripadnik sa prezimenom Kurak, ali da to nije taj Kurak“, i da je u to siguran.

„Taj mladić je ubrzo otpušten iz Jedinice zbog nekih incidenata“, rekao je Bracanović. On je ove odgovore dao povodom navoda jednog od svedoka da Miroslav Kurak nije mogao da napusti jedinicu JSO a da Bracanović to ne zna.

Na suđenju se kao svedok ponovo nije pojavio Zoran Stanković, vozač Branka Crnog, nekadašnjeg zamenika Radomira Markovića, jer nije uredno pozvan, pa su se svi saglasili da se njegov iskaz pročita.

Proces za ubistvo Slavka Ćuruvije, na kom se sudi Radomiru Markoviću, nekadašnjem načelniku Resora državne bezbednosti, Miloradu Bracanoviću, nekadašnjem načelniku Beogradskog centra RDB, Ratku Romiću, glavnom inspektoru Druge uprave, i Miroslavu Kuraku, rezervisti RDB (koji je u bekstvu) nastavlja se u petak, 28. oktobra, saslušanjem visokog funkcionera policije Dragana Karleuše, koji je u okviru „Poskoka“ vodio grupu koja je ispitivala ubistvo Slavka Ćuruvije.

ADVOKATI: SVEDOČENJE BRACANOVIĆA VAŽNO

Advokati okrivljenih i oštećenih u izjavi novinarima ispred zgrade Specijalnog suda ocenili su, u različitim kontekstima, da je svedočenje Bracanovića bilo važno.

Zastupnik porodice Ćuruvija, advokat Slobodan Ružić, ocenio je da je današnje svedočenje bilo važno u smislu provere iskaza Milorada Ulemeka Legije.

„Čuli smo da se i nakon početka bombardovanja dolazilo u Beograd helikopterima. Bracanović je potvrdio iskaz Ulemeka da je bilo letova u tom periodu uprkos zabrani, jer se letelo između planina (kako bi se izbegli radari).“

Optuženi Radomir Marković tvrdi da letova nije bilo, da su oni bili zabranjeni i anulira mogućnost sastanka sa Ulemekom, rekao je Ružić i dodao da je zato važno to što je svedok Bracanović potvrdio da su helikopteri leteli u tom periodu i pored zabrane, kao i da se u to vreme nije strogo vodila evidencija o letovima.

„Bitno je primetiti i da se svaki put kad se pojavi neka sporna činjenica, a optuženi i njihovi branioci reaguju – radi o važnim pitanjima. Tako je sad sa helikopterom, tako je bilo i sa pričom o tome da li je bilo belog golfa ili nije, tako će biti i sa lociranjem optuženih na mestu ubistva prema brojevima mobilnih telefona“, ocenio je Ružić.

Advokat Markovića i Romića, Zora Dobričanin Nikodinović ocenila je da je na današnjem ročištu „najbolja“ bila primedba njenog klijenta Milana Radonjića o tome da su svi podaci o letu helikoptera mogli da budu pribavljeni iz pisanih dokaza, „ako ih je uopšte bilo“.

„Nije helikopter soko ptica siva da je mogao da leti kako hoće. Marković je lepo rekao da su svi helikopteri bili rasklopljeni i da su im bile skinute elise, a osim toga, postojala bi evidencija – kad se helikopter angažuje, osim zvaničnih evidencija koje vode službe na aerodromima, mora da postoji i evidencija tehničke službe, ona koju vodi pilot, i sve to je nešto što se trajno čuva“, rekla je ona.

„Nije na meni da ja dokazujem, već je na tužiocu da pribavi sve te knjige i pisane podatke o tom letu helikoptera, da makar načinimo nespornim da je helikopter ipak leteo“, zaključila je Zora Nikodinović.

Ona je ocenila i da se na današnjem ročištu kao i na skoro svakom od prethodnih čulo ime Luke Pejovića.

„Danas je i svedok Bracanović autentično svedočio da ih je Dušan Mihajlović obavestio da je siguran da je Luka Pejović ubica Ćuruvije“, rekla je ona i dodala da njeni klijenti nisu počinili to ubistvo i da to zna iz svih dokaza.

Na pitanje da li je današnji svedok kredibilan, Zora Dobričanin Nikodinović je rekla da je sasvim normalno da se posle protoka ovolikog broja godina ovaj svedok ne seća svih događaja i da mu se oni „preklapaju“. „Mnogo je događaja i teško je zapamtiti ih sve“, dodala je.

 Foto: Jana Nikolić / SĆF 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend