17. sep 2015.

Fotografija mrtvog deteta: Brutalna zloupotreba zbog tiraža ili šokantni okidač promena?

Debateri: Ana Kostadinović i Nestor Janković („vlada”), Andrija Đonović i Milja Šijakinjić („opozicija”)

Debateri: Ana Kostadinović i Nestor Janković („vlada”), Andrija Đonović i Milja Šijakinjić („opozicija”)

Savet za štampu i Otvorena komunikacija organizovali debatu o objavljivanju fotografije sa sahrane stradalog dečaka u Blicu

Savet za štampu i akademska debatna mreža Otvorena komunikacija organizovali su prekjuče javnu debatu o kršenju Kodeksa novinara Srbije u slučaju objavljivanja fotografije preminulog deteta u kovčegu na naslovnoj strani dnevnog lista Blic.

Krajem marta 2013. godine Blic je objavio nekoliko tekstova o smrti dečaka iz Bečeja, a uz dozvolu roditelja na naslovnoj strani objavljena je njegova fotografija sa sahrane.

Centar za prava deteta se zbog ove naslovne strane obratio Savetu za štampu ukazujući na kršenje nekoliko tačaka Kodeksa novinara Srbije i Međunarodne konvencije o pravima deteta.

Tema granice novinarskog izveštavanja o stradanjima kako dece, tako i odraslih oduvek je bila aktuelna u novinarstvu. Kodeksi širom sveta daju preporuke o poštovanju prava deteta, o čuvanju njegovog dostojanstva i privatnosti, ali jasna uputstva i zabrane ne postoje jer svaki slučaj treba posmatrati posebno, mora se voditi računa o kontekstu i interesu javnosti.

Pre nekoliko dana tema objavljivanja fotografija stradale dece ponovo je postala aktuelna kada su svetski, a i neki domaći mediji odlučili da na naslovnim stranama objave slike sirijskog dečaka stradalog na obalama Turske.

Ovi događaji bili su motiv da Savet za štampu pruži mogućnost studentima da razgovaraju o tome da li mediji ovakvim objavama rade u interesu javnosti ili je to kršenje etičkih kodeksa.

Studenti četiri fakulteta Univerziteta u Beogradu imali su zadatak da u formi američke parlamentarne debate argumentovano održe naizmenične govore od sedam minuta na zadatu temu: „Ovaj dom veruje da mediji ne bi trebalo da objavljuju fotografije stradale dece”.

Evo koji su bili argumenti „vlade” i „opozicije” tokom debate u organizaciji Saveta za štampu:

„VLADA”

(Ana Kostadinović sa Fakulteta političkih nauka i Nestor Janković sa Filozofskog fakulteta)

Mediji u društvu imaju veliki uticaj, ali time i veliku odgovornost. Oni mogu da doprinesu velikim društvenim promenama i u prošlosti imamo primere pozitivnog delovanja medija u spornim socijalnim i političkim okolnostima.

Mediji, međutim, pristrasnim načinom izveštavanja mogu negativno da utiču na određene društvene grupe, povrede javni interes ili čak spreče pozitivne ishode i reakcije.

Uloga i odgovornost medija

Veliki publicitet medijima daje moć direktnog i jakog uticaja na kreiranje mnjenja, stavova i osećanja zajednice. To nosi i srazmeran stepen odgovornosti. Od medija se očekuje da iznesu pune i relevantne informacije. Ali kako?

Niko ne bi želeo da nakon svoje smrti bude upamćen na ovakav način i da se tako dehumanizovana medijska slika plasira široj javnosti, jer je to atak na dostojanstvo. Ono se mora poštovati i kada su u pitanju maloletna lica

Pri izveštavanju o osetljivim temama, novinari imaju dodatnu odgovornost. Deca i život dece najveća su svetinja društva, a njihova stradanja su najveća tragedija i najteža vest za saopštavanje. Kod takvih vesti, javnost je posebno osetljiva, a mediji moraju biti izuzetno oprezni.

Korišćenje i odabir fotografija uvek za efekat imaju približavanje stvarnosti, pojačavanje utiska i neposrednosti. U slučaju nesreće, korišćenje fotografije koja morbidno, brutalno i eksplicitno prikazuje smrt deteta, nije i ne sme biti opravdan mamac za čitaoce – što se ovde desilo.

Poznato je da izbor naslova i fotografija na naslovnicama jeste, na prvom mestu, taktika za podizanje tiraža. Time medij koji senzacionalistički zloupotrebi ovakvu fotografiju mora biti pozvan na odgovornost.

Depersonalizacija i udar na dostojanstvo deteta

Ovakve vesti uvek sugerišu da postoji neki dublji problem u društvu – problematično zakonodavstvo, neadekvatan rad državnih službi.

Do stvarnih promena nakon pojedinačne tragedije retko dolazi, a ovde ih uopšte nije bilo. U ovakvom pokušaju da se isprovociraju promene, ličnost deteta, osim tragičnim stradanjem, biva i posthumno povređena.

Dete biva depersonalizovano i poistovećeno sa tom fotografijom: niko se više neće sećati da je ono imalo detinjstvo, želje, snove, nadanja. Ono postaje jedino simbol i žrtva brutalnog nasilja.

Niko ne bi želeo da nakon svoje smrti bude upamćen na ovakav način i da se tako dehumanizovana medijska slika plasira široj javnosti, jer je to atak na dostojanstvo. Ono se mora poštovati i kada su u pitanju maloletna lica.

blic_foto_deteta_u_kovčegu_cenzolovkaPovreda interesa porodice i javnosti

Ljudi najčešće nisu svesni kako mediji funkcionišu i koliki je njihov uticaj. Roditelji preminulog dečaka, obojeni tragedijom i gladni pravde, ne mogu racionalno da sagledaju dalekosežne posledice medijskog posredovanja, te nikako ne mogu odlučivati o objavljivanju fotografije.

Sami mediji, naprotiv, mogu. Etika profesije nalaže da se neznanje i iracionalnost (emotivnost) izvora ne smeju zloupotrebljavati. Vest plasirana na ovaj način nema osiguran ishod u (poželjnim) sistemskim promenama, a sigurne i vidljive posledice negativne su i po porodicu nastradalog i po javnost koja je bila izložena emotivnom šoku.

Roditelje će svi u budućnosti prepoznavati kao „one čiji je sin nastradao“ i gde god da se nađu, reakcije okoline teraće ih da iznova prolaze kroz svoju tragediju, čime im zapravo otežavaju da se nose s njom.

S druge strane, javnost koja je preživela saosećanje, šok i bol povezujući se sa dečakom, u budućnosti će imati tendenciju da se emotivno distancira, jer je to previše stresno. To vodi okretanju glave od nekog novog slučaja, a ne njegovom predupređivanju.

Pogrešno usmerenje društvene energije

Glavno pitanje debate koja se na ovaj način otvara jeste opravdanost korišćenja same fotografije, čime je težište pomereno sa mnogo važnijeg društvenog pitanja: da li treba i šta treba sistemski menjati da do ovakvog slučaja više ne dođe?

U slučaju nesreće, korišćenje fotografije koja morbidno, brutalno i eksplicitno prikazuje smrt deteta, nije i ne sme biti opravdan mamac za čitaoce, što se ovde desilo

S druge strane, o samom pojedinačnom slučaju mediji ne otvaraju pitanja, već nude odgovore spram unapred zauzete vrednosne pozicije.

To kao posledicu kreira želju javnosti da sprovede pravdu i, nakon što izrazi svoj revolt i saosećajnost u datom trenutku, gasi potrebu da se reaguje do sledeće naslovnice na kojoj je neki novi slučaj maloletničkog nasilja.

Pritisak javnosti ne biva iskorišćen za implementaciju sistemske promene.

Pozitivan primer društvene reakcije nakon medijskog izveštavanja bio je slučaj Tijane Jurić koji je doveo do izglasavanja Tijaninog zakona. Upravo taj slučaj pokazuje da nije neophodno koristiti traumatične i eksplicitne fotografije da bi se mobilisala javnost i probudila njena potreba da deluje i izdejstvuje institucionalne promene.

Uskraćivanje konteksta i kršenje pretpostavke nevinosti

Objavljivanje fotografije bez jasnog konteksta ne vodi kanalisanom pozitivnom ishodu. Kada mediji ovako uznemirujući slučaj ne predstave u okviru šire društvene slike i ne izdignu je na principijelni nivo, javnost se vezuje samo za pojedinačan slučaj.

Ako medij još postane pristrasni sudija ili put kojim se zakon daje ljudima u ruke, kao što se ovde desilo, to vuče nekoliko štetnih posledica.

Prvo, budi kod naroda bes i agresiju i svu probuđenu energiju javnosti usmerava protiv pojedinaca čiju su krivicu sugerisali mediji.

Drugo, samo proglašenje nekoga krivim, uz davanje informacija koje mogu da upute na njegov identitet pre nego što je to policija potvrdila, jedno je od teških povreda profesionalne etike, predstavlja kršenje pretpostavke nevinosti i nanosi štetu ovim pojedincima.

Treće, ovakvi slučajevi u Srbiji su potisnuti iz opšteg diskursa i pri susretu sa njima javnost zbog prevelike emocionalnosti i stresa ne uspeva sama racionalno da im sagleda uzrok.

Kada globalni svetski mediji, poput BBC-ja, koriste jake, emotivne fotografije dece, oni to rade stavljajući ih u kontekst neke društvene krize.

Tada njihovo korišćenje apostrofira problem koji je već poznat, dete postaje simbol društvene tragedije, a javnost, uključujući i one koji dotle nisu reagovali, postaje osvešćena i angažovana.

O DEBATI

Veština debatovanja zasnovana je na argumentovanoj raspravi i poštovanju protivnika. Debata podrazumeva postojanje dve strane, takozvanu vladu i opoziciju, koje dobijaju temu i o njoj debatuju iznoseći argumente, a ne tvrdnje, pokušavajući da izbegnu logičke greške.

„Vlada” i „opozicija” u debati nemaju nikakve veze sa uobičajenom upotrebnom tih termina: „vlada” brani zadatu tezu debate, a „opozicija” je dovodi u pitanje. Debateri ne iznose sopstvena mišljenja o zadatoj temi, već debatuju sa pozicije koju su unapred dobili.

Britanska škola debate danas je dominantna u akademskim krugovima, na međunarodnim i domaćim takmičenjima. Studenti sa prestižnih fakulteta širom sveta neguju ovu veštinu kroz debatne klubove. Svake godine održavaju se svetska i evropska prvenstva u debatovanju, koja su, pored sportskih, najveća akademska takmičenja u svetu.

U Srbiji Akademska debatna mreža Otvorena komunikacija od 1997. godine okuplja studente u debatne klubove sa različitih fakulteta, najviše u Beogradu.

Debata u Srbiji nije institucionalizovana iako u nekim zemljama u regionu, poput Slovenije, ona jeste deo obrazovnog procesa još u srednjoj školi.

Uprkos tome, srpski debateri su u prethodnih nekoliko godina postigli velike uspehe. Pobedili su na Evropskom debatnom prvenstvu 2014. i plasirali se u polufinale u glavnoj kategoriji na svetskom takmičenju 2015. godine.

„OPOZICIJA”

(Andrija Đonović sa Pravnog i Milja Šijakinjić sa Ekonomskog fakulteta)

Mediji prevashodno štite javni interes i rade to čak i kada ga javnost nije potpuno svesna. Njihova je obaveza da informišu i mobilišu mase kada je reč o važnim pitanjima. Da bi izazvali reakciju javnosti i vratili joj kapacitet za promene, imaju pravo da koriste upravo ona sredstva koja smatraju najadekvatnijim spram ozbiljnosti situacije. U okolnostima ukupne političke i socijalne apatije, jedini siguran put ka promenama jeste šok-terapija.

Javni interes iznad dostojanstva pojedinca

Iako su dostojanstvo i ugled pravo svakog čoveka, prava šire zajednice (javnosti) uvek dolaze iznad. Svako ljudsko pravo podložno je sužavanju ukoliko za to postoje opravdani društveni razlozi.

Tek kada vide dete sa strašnim fizičkim povredama na licu, u velikom formatu, na naslovnoj strani, u njihovim glavama to više nije udaljen slučaj, druga nacionalnost, tuđi problem. Instinktivna reakcija budi osećaj da to može biti njihovo dete, ruši distancu koja je postojala

Kada se desi nešto toliko strašno kao što je smrt deteta pod nerazjašnjenim okolnostima, a pod sumnjom da je uzrok maloletničko nasilje, ubistvo iz etničkih, religijskih, rasnih razloga, to nije zatvorena porodična tragedija, nego šire i relevantno društveno pitanje.

Tada je pravo javnosti da bude uključena i obaveštena iznad prava bilo kog pojedinca na zaštitu časti i ugleda. Dostojanstvo najpre potiče od samosvesti ličnosti, potrebe da se zaštite njegova čast i ugled tokom života.

Iako prava deteta u ovom smislu takođe postoje i treba ih štititi, ipak treba razumeti da deca nisu kompletne ličnosti, nemaju svest o značenju dostojanstva, i time ne mogu osećati povređenost ili uskraćivanje ovog prava.

To dodatno opravdava preispitivanje prava na posthumno dostojanstvo i stavljanje ovog prava u drugi plan pred potrebom da se zajednica uključi u predupređivanje budućih tragedija ovog tipa.

Mediji kao racionalni akter

Mediji su neutralan društveni arbitar, „hladne glave“, koji osvešćeno deluje u interesu celokupne populacije i onda kad su društveni akteri u afektivnom, iracionalnom stanju i/ili nesvesni tog interesa.

To rade prepoznajući koje su teme društveno relevantne i vredne pažnje; iza koje vesti stoje dublja značenja i bitna pitanja.

Dakle, mediji nisu tu da izveštavaju samo o onome što nas zanima, nego o svemu što nas se tiče. U okolnostima neosvešćene javnosti i istine koja se gura pod tepih, mediji imaju pravo i obavezu da na bilo koji delotvoran način usmere pažnju mnjenja na postojanje problema. Fotografija je najmoćnije sredstvo da se ta pažnja privuče, jer je intuitivna i snažnija od reči.

Fotografija izaziva instant konekciju i ostvaruje veći i dublji efekat od teksta, jer kad je nešto vizuelizovano u našoj svesti, ne možemo dalje da ga ignorišemo, nasuprot članku za čije čitanje možda nismo bili zainteresovani.

Naslovne_utopljeni_decak_CenzolovkaSprečavanje dalje manipulacije

Kada postoji sumnja u državne institucije, posebno one koje bi trebalo da sprovode zakon i štite građane, one moraju biti izložene pritisku javnosti. To je onda jedini mehanizam za obezbeđivanje društvene sigurnosti i stabilnosti.

Objavljivanjem fotografije u jednom od najtiražnijih dnevnih listova, pritisak se vrši automatski. Svest o tome da su svi mogli da vide potresnu sliku lica dečaka na naslovnoj strani, primorava institucije, na prvom mestu policiju, na savesno delovanje i obelodanjivanje tačnih informacija o nesreći.

Mediji su, dakle, kanal koji dovodi do stvaranja poželjnog pritiska. Oni omogućavaju društvu – ukupnom biračkom telu – da spreči manipulacije koje korumpirani sistem omogućava i da stanu na put daljim spekulacijama.

Otkrivanje istine znači i zadovoljene pravde i za samu porodicu. Iz svih ovih razloga proističe obaveza medija da ovakav dokaz objave.

Šok-efekat kao pokretač promena

U slučaju tragičnog stradanja lepe, bele devojke, Srpkinje, ovdašnjoj javnosti je prećutno bilo lako da se identifikuje s njom, pa je javni aktivizam došao spontano.

Objavljivanjem fotografije u jednom od najtiražnijih dnevnih listova, pritisak se vrši automatski. Svest o tome da su svi mogli da vide potresnu sliku lica dečaka na naslovnoj strani, primorava institucije, na prvom mestu policiju, na savesno delovanje i obelodanjivanje tačnih informacija o nesreći

Učestale vesti o tragici migracione krize i globalnog siromaštva, lošiji status manjina u Srbiji, međutim, teraju ljude da ostale tragične vesti podsvesno udaljavaju od sebe. Ta distanca se već dešava i treba je priznati.

U takvim okolnostima, šok-terapija je jedino što istinski može da ih uzdrma i mobiliše. Zato je ovakva fotografija jedino sredstvo koje mediji imaju u rukama da proizvedu produktivan šok i involviraju javnost.

Tek kada vide dete sa strašnim fizičkim povredama na licu, i to u velikom formatu, na naslovnoj strani, u njihovim glavama to više nije udaljen slučaj, druga nacionalnost, tuđi problem. Instinktivna reakcija budi osećaj da to može biti njihovo dete, ruši distancu koja je postojala.

Pozitivan efekat šokantnih fotografija dece video se više puta i u globalnim medijima. Najpoznatija je fotografija crnog deteta u pustinji koje grize šakal, objavljena osamdesetih godina. Simbolika i snaga te fotografije učinila je da i Evropljani koji dotle nisu mogli da se identifikuju sa gladnima u Africi pošalju pakete pomoći deci koja tamo žive.

Odgovornost javnosti

Svako od nas je deo problema koji je društveno proizveden ili dopušten. Stoga ne treba da budemo pošteđeni posledica koje naša pasivnost omogućava. Ljudi u Srbiji generalno jesu pasivni, apatični, demotivisani da se bore.

Izloženi ekonomskoj nestabilnosti, okreću se svojim problemima i kao lakši put biraju da ne misle o onome što ih se najdirektnije ne tiče.

Međutim, upravo takvim ophođenjem oni daju prećutnu saglasnost pojavama koji na širem nivou pogađaju društvo: maloletnička delinkvencija, zlostavljanje žena i dece, ubistva.

Javnost kao važan, a pasivan akter nema pravo da bude pošteđena šoka i stresa koji proizilazi iz dokaza i svedočenja o tragedijama. Društvo je zaslužilo da se suoči sa ovakvom fotografijom na ovakav način, da bi se konačno suočilo sa sopstvenom odgovornošću.

Ovo je opomena da se mora reagovati, kako se nijedan takav slučaj ne bi ponovio nekom drugom.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend