15. sep 2014.

Javnost kao (ne)prijatelj

javnostViše blago rečeno apsurdnih situacija obeležile su istragu i krivični postupak za ubistvo Slavka Ćuruvije. Ipak bi se 15 godina nakon ubistva, i gotovo dve godine rada vladine Komisije za istinu o smrti novinara na čelu sa Veranom Matićem, moglo očekivati da u ovoj priči katarza dominira nad apsurdom.

Pod ovo drugo spada i to što je optužnica protiv četvorice bivših funkcionera Državne bezbednosti vraćena na doradu, a istraga na dopunu. To dorađivanje traje dva meseca, a poznavaoci pravosuđa u Srbiji rekli bi da je to vraćenje i dopunjivanje gotovo uobičajena situacija. Gotovo, ali ne i sasvim. Da li se neko recimo, seća šta je bilo sa optužnicom poznatom kao „Velika Kolubara“ na kojoj je optužen nekadašnji direktor ovog basena? Tereti se za zloupotrebe sa mehanizacijom o čemu je snimljen serijal Insajdera? Moguće je dakle da takozvani odgovori odbrane i potvrđivanje optužnice ne moraju biti tek puka formalnost, ili jednostavna dopuna dokumentacije, makar i dokazne.

U slučaju Ćuruvija, odbrana optuženih, insistira kako na formalnostima – rokovi i datumi u istrazi, to što tužilaštvo nije priložilo forezničko-balističko veštačenje, tako i na uskraćivanju prava okrivljenih. Pod to se podvodi i to što je okrivljeni Milan Radonjić tražio od BIA snimke ili transkripte prisluškivanih razgovora Aleksandra Tijanića iz aprila 1999. Tužilaštvo je ovo odbilo, ali sem što je podignuta optužnica pre nego što je isteklo Radonjićevo pravo da se na to žali sudu, postignut je još jedan efekat. Javnost je, naime posredno obaveštena, da je Služba bezbednosti vodila dosije o Tijaniću. Godišnjica Tijanićeve smrti je u oktobru, ali takvo posthumno „saznanje“, otvara prostor mogućim manipulacijama.

Tu dolazimo do najvećeg apsurda u slučaju Ćuruvija, a to je da su advokati okrivljenih tražili i zvaničnim putem zahtevali da se napravi presedan u istoriji pravosuđa Srbije i da se postupak otvori za javnost.

Tu dolazimo do najvećeg apsurda u slučaju Ćuruvija, a to je da su advokati okrivljenih tražili i zvaničnim putem zahtevali da se napravi presedan u istoriji pravosuđa Srbije i da se postupak otvori za javnost. Možda neočekivano, ovome se suprotstavila Komisija, čiji su se članovi obavezali da će sve što saznaju čuvati kao službenu tajnu. Prema rečima Verana Matića, otvaranje postupka za javnost bi obesmislilo postupak i pretovorilo ga u „rijaliti šou“. Ovome treba dodati i argument da će javnost moći da „prisustvuje“ suđenju ako do njega dođe.

Kontekst je ipak, mnogo širi od interesovanja javnosti koje pripomažu i novinari iz solidarnosti prema ubijenom kolegi. Ukoliko se od Srbije očekuje da kroz suđenje za Ćuruvijino ubisto pokaže otklon prema zloupotrebama bezbednosnog aparata u bliskoj prošlosti, onda se očekuje da svi u pravosuđu rade svoj posao kako treba. Teret dokazivanja je na tužiocu, kaže latinska poslovica. Zato postupak ne treba da se vodi tako kao da se očekuje da „padne“ odnosno bude osporen na višim instancama. Ili je onda sve zaista samo jedan rijaliti šou, gde pojedini učesnici imaju skrivene audute kod „Velikog brata“. Možda to nije vidljivo, ali pre ili kasnije Srbija će dobiti svoj „Vikiliks“, odnosno što šta će od toga što se sada možda selektivno upotrebljava, a što se nalazi u dosijeima i transkriptima službe, na ovaj ili onaj način dospeti u javnost. To je postalo neka vrsta globalnog digitalnog zakona, a još se nije desilo da su takve pojave Srbiju zaobišle.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend