17. nov 2016.

Marko Vidojković: Facebook najkvalitetniji izvor informacija koji mi je na raspolaganju

U Novom Sadu uskoro gostuje na tribini “Tišina tamo “ zajedno sa Dragoljubom Dražom Petrovićem glavnim i odgovornim urednikom beogradskog dnevnog lista “Danas“ i Sanjom Kljajić bivšom novinarkom RTV-a i dobitnicom novinarske nagrade za etiku i hrabrost “Dušan Bogavac”. Tema tribine je : Ima li cenzure u Srbiji?“ Pored analize aktuelne situacije u srpskim medijima, pritiscima na novinare, ukidanju emisija na tribini će još biti reči i o slobodi govora, te vulgarizaciji srpskog novinarstva

Iz svih pobrojanih (kao i onih prećutanih) razloga, naš današnji sagovornik je Marko Vidojković.

1. Emisija „390 stepeni“ koju ste vodili na banjalučkoj ATV televiziji posle godinu dana emitovanja je skinuta sa programa. Ima li to veze sa cenzurom ili se ne uklapate u novu programsku šemu?

Da bismo dobili odgovor na to pitanje koji ne spada u nagađanje i paranoisanje, trebaće nam 200 grama tetovca i neko ko ume da gleda u pasulj. Misterija je utoliko veća što mi se na svakih nekoliko dana javljaju zaposleni na ATV s rečenicama „Jel znaš koliko me ljudi pitalo za emisiju?“ Ja odgovorim: „Puno njih?“ Oni: „Uf! Gomila!“ I tu komunikacija zamre. Profesionalni odnos prema novinarskom poslu ne dozvoljava mi da idem dalje od činjenice da mi je ugovor istekao i da mi, bez obrazloženja, nije produžen. No, ono što sam više puta ponovio po isteku ugovora, a što ću ponoviti i sad, daje prostora za nagađanje o tome šta je odredilo sudbinu „390 stepeni“: pouzdani izvor iz srpskih bezbednosnih krugova me je obavestio da je emisija tokom aprilskog izbornog procesa bila suspendovana pod pritiscima koji su na ATV vršeni „iz Beograda“. Kasnije mi je drugi izvor, iz samog vrha vlasti, ovu informaciju potvrdio. Sve u svemu, super je što smo emitovali tih 40 epizoda, ponosan sam i na ljude iz ATV i na moje goste i na verne gledaoce, svi zajedno uradili smo nešto svetlucavo u jednom mračnom istorijskom trenutku.

2. Da li staro kafansko pravilo “koliko para, toliko muzike” važi i za pripadnike sedme sile ili se može i “na suvo”, bez odgovarajuće podloge baviti novinarstvom?

Može, kako da ne može, samo što je ta vrsta entuzijazma rezervisana za mlade novinarske snage, a ne za iskusne novinarske njuške. Kad pogledam unatrag ka svojim počecima, bilo je to u „Dugi“, tokom 2000. i 2001, ne samo što su mi objavljivali priče u svakom broju, već sam imao tu privilegiju da direktno na „bojnom polju“ pečem zanat, da učim kako se piše reportaža, kako se radi intervju, kako se daju naslovi i podnaslovi, kako se biraju glose i antrfilei. Bio sam toliko zahvalan na prilici koja mi se ukazala, da nikada nisam ni spomenuo honorar, sve dok ga oni jednog dana nisu sami spomenuli. Mladi novinari moraju da shvate kakva je realnost, a ona je gora u odnosu na ovu o kojoj sam upravo govorio. Danas je bavljenje istraživačkim i informativnim novinarstvom za novac gotovo nemoguća misija, jer je jedini slobodan medij koji imamo na raspolaganju internet. Ako si prodana duša i nemaš ništa protiv da radiš u nekom od medija iz prošlog veka, ali to nije novinarstvo, već oglašavanje onoga što „elite“ žele da plasiraju javnosti. Ali, novinarstvo nije samo informativa, ono može biti i sportsko i modno i „lajfstajl“ – o čemu god da je reč, za mlade novinare je najbitnije da imaju entuzijazma, da daju sebe stoprocentno poslu i da ne razmišljaju o parama, jer će se one pojaviti zajedno sa upornošću, kvalitetom i rezultatima. S druge strane, posle više od 15 godina plaćenog uređivanja, pisanja, pa, evo čak i snimanja emisija, za mene važi pravilo iz kafane: nema para – nema muzike. Radije ću se u potpunosti posvetiti pisanju romana, muzici ili nečemu desetom, nego da se, posle toliko divnih novinarskih iskustava, snimam telefonom kako pljujem Vučića i kačim te snimke na Jutjub. Siguran sam da bi, posle „390 stepeni“ takav amaterizam ubrzo smorio i mene i gledaoce.

3. Da li je zaista samo internet jedini slobodni medij?

Ekonomska kriza koja je počela 2008 i koja iz godine u godinu samo poprima nove oblike, doslovce je uništila tradicionalne medije, dobrim delom jer je praćena ekspanzijom interneta. Novine i televizijske stanice ili povlađuju najodvratnijim poluživotinjskim porivima masa, gladnih znojenja i psovanja u rijalitijima, ili rade sa ekonomskim gubitkom, koji mogu da im nadoknade samo političari koji drže u šaci svet medijskog oglašavanja. Kad se tome i autoritarna priroda aktuelne vlasti, dolazimo do paradoksalne situacije u kojoj u doba navodnog kapitalizma imamo medijski oligarhijski komunizam, gde medije u životu održavaju elite, koje ih finansiraju da objavljuju njihove spinove, a raduju im se osiromašene gladne mase bezumnika. Neki, pritom veoma retki mediji stvaraju iluziju da su slobodni jer neometano kritikuju vlast, ali sloboda u ovom poslu se ne sastoji samo iz kritikovanja Vučića, već i iz objektivnog informisanja o svemu. Samo se setite kako su se najugledniji američki mediji ponašali tokom predizborne kampanje, samo se setite tog agresivnog stajanja na stranu kandidatkinje Klinton i biće sasvim jasno o čemu govorim. Kad, s druge strane, pogledate sadržaje na internetu, tamo ćete da nađete izveštaje Vikiliksa, tamo ćete da nađete izveštaje sa protesta Sijuksa u Severnoj Dakoti, tamo ćete da nađete stotine fotografija sa protesta inicijative „Ne davimo Beograd“, tamo ćete da nađete pomahnitalog Aleksa Džonsa, komuniste, ustaše, četnike, dakle, sloboda informisanja je trenutno samo na internetu, samo treba uključiti mozak i prosejati tu gomilu neproverenih, nepozudanih i često lažnih informacija, koje stižu sa svih strana.

4. Od čega onda da žive novinari?

Novinari mogu da odaberu jedan segment novinarstva koji im se ne gadi, da rade maksimalno na sebi, pa će onda moći da nađu i neko plaćeno mesto u tradicionalnim medijima, a usput će sebe moći da gledaju u ogledalu i da ga pritom ne pljunu. Novinari koji žive od donacija treba da budu profesionalni, da znaju dokle dosežu granice njihovih sloboda, te da ne rade protiv interesa onoga ko ih finansira. U najgoroj poziciji su uzbunjivači. Za njih u ovom globalnom foliranju nema milosti. Za njih maltene nema ni života. Pogledajte kako se provode Džulijan Asanž ili Erik Snouden, pa zamislite u kakvoj su opasnosti neke njihove ovdašnje verzije. U ovo doba nije poželjno da novinar talasa, već je poželjno da odabere jednu od strana i verno joj služiti. Na žalost, nijedna od tih strana nisu gledaoci, čitaoci i slušaoci.

„Tema za razmišljanje o novinarskom preživljavanju je i crowdfunding, kada čitaoci sami finansiraju svoj medij. U razvijenom svetu to je već redovna pojava, međutim, kod nas ljudi vole kad je nešto za džabe i bojim se da bi pre izabrali medijski mrak nego da finansiraju slobodan medij sa, recimo, 100 dinara mesečno.“

5. U našoj redakciji običavamo reći “kakvi su ti naslovi, takva ti je čitanost”, ima li istine u tome ili smo na lošem tragu?

O tabloidima koji se prodaju na kioscima nemam nameru da govorim i time trošim vreme vašim čitaocima. Posvetimo se internetu i naslovima koje tamo možemo pročitati. Ako se ima u vidu da većinu stanovništva ove planete čine teški glupanderi, te da smo tehnološkim napretkom stigli do toga da je svima njima dostupna globalna mreža, onda ne treba da čudi, ali ni da obeshrabruje, kada vidimo koji klipovi su najgledaniji na Jutjubu ili ko su najpraćenije kreature na Instagramu. To je pravo oličenje demokratije – apsolutni mentoli, zavedeni spinovima, odlučuju ko ili šta im se najviše dopada. Najogavniji fenomen su click/bait naslovi, pa su se čak i nekada ugledni domaći portali srozali dotle da takve naslove daju čak i vestima, koje zaslužuju pravi, duhovit i ubojit naslov. Nagledao sam se pre nekih desetak – petnaest godina neverovatnih uredničkih poduhvata u novinama i časopisima, gde si fizički ograničen brojem slova koja su ti na raspolaganju za naslov. Na internetu, gde nisi ničim ograničen, osim ograničenom publikom, urednici portala su pali na tom, možda i najbitnijem kreativnom ispitu. „Otišao je na dejt iz snova, nećete pogoditi ŠTA mu se desilo“ – zbog ovakvih kretenizama odustao sam od praćenja većine portala i zaključio da je, pored pet hiljada prijatelja koje imam na Fejsbuku, news feed te društvene mreže najkvalitetniji izvor informacija koji mi je na raspolaganju.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend